Nakon užasa u Kočanima, kao majka, pitam se: Možemo li sačuvati decu od tragedija koje vrebaju?

Još jedna tragedija, još jedan izgubljen život, još jedan vapaj roditelja koji su verovali da je njihovo dete to veče sigurno. Vesti iz Kočana, iz Severne Makedonije, udarile su me pravo u srce. Požar u diskoteci, povređeni, izgubljeni mladi životi. Među njima, kako se navodi, i maloletnici.

Ovo nije samo vest. Ovo je nečija noćna mora. Neka majka čeka na vest iz bolnice, neki otac se nada da je poslednji poziv bio znak spasa. I dok saosećam sa svakom porodicom pogođenom ovom tragedijom, ne mogu da ne razmišljam o svojoj deci. O njihovim prvim izlascima, o svetu koji ih privlači i opasnostima koje vrebaju.

Preporučujemo

Moja deca su na pragu tinejdžerskih godina. Sve ćešće se zapitam - kako da ih zaštitim? Kako da ih pustim u svet, a da istovremeno budem sigurna da su bezbedni? Jer svet u kojem živimo ne nudi garancije. Klubovi, izlasci, radoznalost - sve to će ih privući. A moj zadatak je da ih naučim kako da se u tom svetu snađu i sačuvaju.

Prva stvar koju sebi i njima stalno ponavljam jeste otvorena komunikacija. Želim da znaju da mogu da mi kažu sve, da nema tabu tema. Da zajedno razgovaramo o opasnostima koje vrebaju - ne da bih im usadila strah, već oprez. Jer oprez spašava život.

Druga stvar su granice. Teško je postaviti ih, još teže održati, ali verujem da su neophodne. Ako je zakon jasan - maloletnici ne bi trebalo da budu u klubovima posle 23 sata - zašto bismo ga olako shvatali? Ako su pravila tu da štite, zašto bismo ih ignorisali?

Roditelji, držite se tih granica. Nemojmo popuštati pred rečenicama poput "svi idu" ili "biću oprezan". Nisu svi klubovi bezbedni, nisu svi ljudi odgovorni, a tragedije se dešavaju u sekundi.

Ali roditelji nisu jedini odgovorni. Društvo mora da stane uz nas. Potrebne su strožije kontrole, jasna pravila za vlasnike klubova, i sankcije za one koji ih krše. Gde su nadzori? Gde su inspekcije koje proveravaju bezbednosne izlaze, prisustvo maloletnika, poštovanje propisa?

Zakon takođe mora biti neumoljiv. Ako postoji pravilo o ograničenju prisustva maloletnika u klubovima, onda to mora biti više od slova na papiru. Mora biti pravilo koje se sprovodi i koje ima posledice ako se prekrši.

Znam, ne može se sve sprečiti. Ne postoji život bez rizika. A poslednje u tragediji što neko želi da čuje je da je možda moglo i drugačije. Ali postoji trud. Postoji svest. I postoji nada da će, ako svi damo svoj deo, neki životi biti spašeni.

I zato pišem ovo, iz srca jedne zabrinute majke.

(Ona.rs)