Proveli smo godinu dana u Francuskoj – a evo zašto smo ipak izabrali da se vratimo kući

Erika Džekson Kuran ja spisateljica i mama, koja je u jednom trenutku s porodicom prešla u Francusku, a svoje iskustvo i zašto se vratila u domovinu otkrila je u članku koji prenosimo u celosti:

"Vođeni ljubavlju prema svojoj zemlji, ali i željom za avanturom, moja porodica i ja smo krajem 2023. godine dobili dugoročne vize i preselili se u Francusku. Manje od godinu dana kasnije, svega nekoliko nedelja pred predsedničke izbore u SAD-u, vratili smo se kući. Niko nije bio iznenađeniji od mene.

Preporučujemo

Godinama smo planirali ovaj korak, a kada su se poklopile određene promene u karijeri i činjenica da nam je sin još uvek mali, činilo se da je pravo vreme za ovakvu životnu promenu. Želeli smo da naš odlazak ne bude motivisan strahom ili frustracijom, već uzbuđenjem i željom za boljim životom. Ipak, nije bilo moguće ne primetiti razlike između Francuske i SAD-a. Upoređujući zdravstveni sistem, prava žena, obrazovanje, socijalnu podršku i balans između posla i privatnog života, bili smo uvereni da ćemo u Francuskoj pronaći kvalitetniji život.

Za naš novi dom izabrali smo Bordo, grad koji smo već zavoleli na prethodnim putovanjima. Kada smo se konačno preselili, Bordo nas nije razočarao. Uživali smo u bogatoj ponudi pijaca, pekara i restorana, brzo se navikli na svakodnevne sveže kroasane i vrhunska vina.

Naš sin je pohađao pristupačnu privatnu školu, gde je imao dodatne časove francuskog i uravnotežene obroke. Oduševili smo se pešačkim zonama i biciklističkim stazama, efikasnim javnim prevozom i činjenicom da pregled kod lekara retko kada košta više od 25 evra, dok je poseta hitnoj pomoći potpuno besplatna zahvaljujući državnom zdravstvenom sistemu. Vikende smo provodili putujući vozom širom Francuske, prelazeći granicu do Španije i koristeći jeftine letove za Veneciju, Lisabon i London.

Život u Francuskoj bio je sve što smo sanjali, pa čak i više od toga. Strastveno sam delila svoja iskustva na blogu i društvenim mrežama, hvaleći francusku modu, gastronomiju i kulturu, kao i obrazovni sistem. Nekoliko objava imalo je milionske preglede, a broj pratilaca na mom Instagramu naglo je porastao sa nekoliko stotina na 16.000. Ubrzo su mi počele stizati poruke ljudi nezadovoljnih životom u Americi, koji su razmišljali o odlasku.

Na prvi pogled, sve je delovalo kao ostvarenje sna. Ali, iza kulisa, pukotine su se pojavile već nakon nekoliko nedelja. Kada su se božićne svetiljke ugasile i sivi zimski dani zavladali gradom, postalo je lakše videti ono što nam je nedostajalo.

Obožavala sam naš stan u zgradi iz 18. veka, ali sam se često sećala naše kuće u Ričmondu, s prostranom verandom i susedima koji su se okupljali ispred nje. Francuzi su me fascinirali svojom nenametljivom, sofisticiranom rezervisanošću, ali sam istovremeno čeznula za srdačnošću Amerikanaca. Uželela sam se takosa, krofni i kupovine u Trader Joe’s-u. I, iznad svega, nedostajali su mi porodica i prijatelji.

Osim nostalgije, borila sam se s osećajem izolacije. Iako sam godinama učila francuski, realan, svakodnevni govor bio mi je teško razumljiv. Frustriralo me što ne mogu razgovarati sa učiteljima svog sina, drugim roditeljima ili čak konobarima u restoranu. Svaka naizgled jednostavna stvar — odlazak kod lekara ili podizanje paketa u pošti — činila se kao prepreka. Moj ekstrovertni suprug, s druge strane, potpuno se uklopio u novo okruženje.

Ono oko čega smo se slagali bilo je koliko nas uznemirava vesti iz Amerike.

Ali, u isto vreme, iluzija o Francuskoj kao utočištu počela je da bledi. Poput mnogih zemalja, ni Francuska nije imuna na političke turbulencije.

Život u Francuskoj nije samo ispijanje vina na terasama kafića i idilični Instagram trenuci — baš kao što život u Americi nije samo politika. Pravi život odvija se daleko od naslovnih strana i odabranih trenutaka na društvenim mrežama. To je važno imati na umu kada donosite odluku o tome gde ćete stvoriti dom za svoju porodicu.

Nakon gotovo godinu dana, kroz bezbroj razgovora punih dilema, doneli smo konačnu odluku: vratićemo se kući kako bismo praznike proveli sa voljenima. I pored svih prednosti života u Francuskoj, želja za zajednicom u kojoj smo odrasli bila je jača.

Često me pitaju da li žalim što nismo ostali. Moj odgovor je uvek isti: srećna sam što smo se vratili. Napustiti zemlju ne znači pobeći od svih strahova i frustracija. Zapravo, često su još teže podnošljivi kada ste kilometrima daleko od svega poznatog. Sada, čak i dok se suočavamo s izazovima američke svakodnevice, utehu pronalazim u onome što nas ovde čini srećnima — našim ljudima, našem domu i malim, ali značajnim stvarima koje možemo učiniti da učinimo ovo mesto boljim", zaključuje ona.

(Ona.rs/HuffPost)