Nosila sam teret porodice na leđima i bila udata samohrana mama - a onda sam donela odluku i promenila sve

Da li je teže biti samohrana mama ili mama koja nosi isti teret i obaveza u braku koji ne funkcioniše.

Svoje iskustvo je podelila jedna mama, a mi vam prenosimo njenu priču u celosti:

Preporučujemo

"Jesi li dobro?” pitao me tadašnji muž dok smo zajedno odgajali našu decu. Trepnula sam i pogledala ga. “Zašto?”

“Već pet minuta pereš ruke.”

“Oh”, rekla sam, ugasila vodu i obrisala ruke peškirom, preplavljena osećajem da sam udata samohrana majka.

Razvela sam se jer sam bila umorna od toga da sve nosim sama.

Tog jutra, dok sam prala ruke, razmišljala sam o svemu što moram da obavim tog dana. Toliko sam se zadubila u misli da nisam ni primetila koliko dugo stojim nad sudoperom. Moji mališani su tog popodneva imali zakazan pregled, što je značilo da moram da spakujem dovoljno užine, pelena i presvlaka.

Morala sam da pozovem zubara i zakažem njihov prvi pregled. Morala sam da odgovorim na bar osam hitnih poslovnih mejlova. Kasnila sam s rokovima.

Morala sam da pošaljem neke pakete, da svratim u vrtić pre posla i ostavim im par stvari. Morala sam da popunim formular za logopeda, da kupim novi ranac jer je na starom pukao rajsferšlus. Ostajali smo bez toalet papira, a trebalo je i da pitam vaspitačicu o njihovom rasporedu popodnevnog spavanja.

Spisak obaveza u mojoj glavi samo je rastao. Čim bih precrtala jednu stavku, pojavile bi se još četiri nove.

Nije bilo ni šest ujutru, a ja sam već osećala težinu svega što me čeka tog dana. Moj tadašnji muž pokušavao je da razgovara sa mnom, ali nisam mogla da obratim pažnju. Bila sam udata, a ipak je sva odgovornost oko dece i kuće bila samo na meni.

Bila sam udata samohrana majka.

„Samo mi reci šta treba da uradim“, govorio mi je iznova i iznova. „Ne mogu da znam ako mi ne kažeš!“

Prema istraživanju Pew Research Centra, 63% očeva priznaje da provodi premalo vremena sa svojom decom.

Udala sam se za njega jer je bio pametan i sposoban. Vodio je tim zaposlenih, bavio se rasporedima i logistikom, ali tu istu sposobnost nikada nije preneo na porodični život.

Ni ja nisam unapred znala kako se brine o deci. Prvi put sam postala roditelj. Ali kada su nam iz vrtića slali uputstva, pažljivo sam ih čitala i sledila, dok je moj muž jednostavno pretpostavljao da ću se ja pobrinuti za sve. I pobrinula sam se – ali po koju cenu?

Dok je on slobodno vreme provodio ispred televizora, ja sam zaboravljala da jedem. Nisam stizala da vežbam.

Padala bih u krevet iscrpljena, ali nikad nisam ustajala odmorna. Bila sam stalno anksiozna, uplašena da ću nešto zaboraviti ili propustiti. Čak i kada bih pokušala da se opustim, u glavi su mi se vrteli milioni zadataka koji su čekali da budu obavljeni.

Nosila sam nevidljiv, ali razarajući teret mentalnog opterećenja, i posledice su bile strašne.

Razvela sam se.

Ostavila sam ga iz mnogih razloga – velikih razloga, poput zloupotrebe droga, finansijskih prevara i nasilja. Ali čak i da tih problema nije bilo, i dalje bih otišla.

Razvela sam se jer svaki put kada nije spakovao rančeve naše dece ili pripremio njihov ručak, pokazivao mi je da mu je njegovo vreme vrednije od mog.

Razvela sam se jer je svaki put kada sam postavljala termine za preglede, čitala obaveštenja iz vrtića, planirala školske rasporede, slagala veš, kuvala, istraživala proizvode za decu, čitala knjige o roditeljstvu i pakovala pelene – birao da ne učestvuje.

Razvela sam se jer mi je svaki put kada je odbio da pomogne pokazao da me ne voli i ne ceni.

Sa svakim njegovim odbijanjem da preuzme deo odgovornosti, udaljavala sam se od njega i od našeg braka.

„Ja pomažem!“ – ponavljao je stalno.

Svaki put kada bih spomenula svoju iscrpljenost i stres, govorio bi: „Ja pomažem!“

Ili još gore: „Treba da budeš srećna što radim ovoliko. Ne znam nijednog muža koji se ovako trudi.“

Nije shvatao, a nikada i ne bi.

Ja nisam želela da mi pomaže – jer to je podrazumevalo da je sav mentalni teret ionako moj, a on mi samo „čini uslugu“.

Želela sam da učestvuje. Da bude moj partner u odgajanju naše dece i vođenju domaćinstva.

Želela sam da se ne osećam usamljeno. Da ne idem svake noći u krevet s osećajem da nikada nisam dovoljno postigla i da nikada neću moći da postignem sve. Da se ne osećam kao udata samohrana majka.

Jer ako ću sve ionako raditi sama, koji je smisao braka?

I otišla sam.

Nikada nisam zažalila. Mislila sam da hoću. Posebno kada su mi govorili kako će mi biti „teže“ kad budem stvarno sama.

Ali zapravo je bilo lakše.

Pre svega, više nisam bila besna.

Nisam bila jedina žena koja je ostavila muža – istraživanja pokazuju da više od 70% razvoda pokreću žene.

Bila sam sama, ali se nisam osećala usamljeno kao što sam se osećala u braku. Bila sam srećnija kao razvedena samohrana majka nego što sam ikada bila kao udata samohrana majka.

(Ona.rs/Yourtango)