“Slobodno vičite na moju decu”: Marina je proputovala svet i donela 5 lekcija koje u Srbiji malo ko primenjuje

Različite kulture neguju različite vrednosti i imaju različita pravila, kao i uvrežena ponašanja koja se odobravaju. Tako su različite zemlje poznate po različitim pristupima u mnogo čemu, pa i roditeljstvu. Svaka od njih može da krije neku mudrost koja bi nekom na drugom kraju sveta dobrodošla.U vreme kad je započela pandemija virusa kovid-19, spisateljica i dopisnica The Guardiana, odlučila sa svojom porodicom iz Amerike da se preseli u Singapur, gde su živeli njihovi najbolji prijatelji.

Novinarka Marina Lopez o tom poduhvatu je rekla:

Preporučujemo

"Bili smo samo još jedan par umornih roditelja, iscrpljeni pokušavajući sve da učinimo s malo podrške".

Živeli su prekoputa svojih prijatelja, pa su se često smenjivali u čuvanju dece, zajedno su jeli, često se družili. Dopustila je, čak, i da njeni prijatelji viču na njenu decu, a knjiga koju je kasnije napisala čak se i zove "Molim vas, vičite na moju decu".

"Brzo sam shvatila da zajedničko roditeljstvo nije radikalno - praktično je",rekla je Lopez. "To iskustvo me je nateralo da preispitam norme s kojima sam odrasla: da je roditeljstvo posao koji je najbolje prepustiti - pa, roditeljima, i da zaštita moje dece znači da ih držim podalje od bilo koga s čijim se roditeljskim stilom ne slažem":

Ono što je ustanovila putujući svetom kao strana dopisnica je da ono što jedna grupa ljudi smatra apsurdnim, druga smatra bitnim, a najveće razlike odnose se uvek na odgajanje dece.

"Svaka zemlja ima svoje svete trikove za odgajanje pristojne, nezavisne dece koja spavaju celu noć – i nijedne dve kulture se ne slažu".

Evo najvažnijih lekcija koje je Lopezova naučila putujući i proučavajući roditeljstvo u drugim kulturama:

1. Osnuj svoje selo (Mozambik)

U Mozambiku reč "mama" nije rezervisana za biološke roditelje. Koristi se za tetu koja živi u istoj ulici, stariju komšinicu koja čuva decu dok roditelji rade, ženu koja uvek ima grickalice za svačije dete. Ovakve "mreže" za brigu često se protežu kroz generacije – ista ta deca odrastaju kako bi se brinula za starije komšije koji su se nekad brinuli o njima.

Danas se mnogi roditelji pitaju zašto nemaju "selo" koje bi im pomoglo u odgajanju dece. Ali sela se ne pojavljuju sama od sebe – moraju da se zasade, neguju i zalivaju.

"Kad sam se vratila u SAD, otvorila sam naša vrata za porodične večeri igara, praznične zabave i haos nakon škole svima koji su hteli da se pridruže. Takođe sam počela tiho da pratim svoj kvart: Ko je zatrpan poslom i treba mu pomoć s decom? Ko je bio bolestan i možda bi cenio supu na kućnom pragu? Nisam mogla da repliciram selo koje sam videla u Mozambiku - ali shvatila sam da mogu da osnujem jedno, počevši upravo tamo gde jesam", kaže Lopez.

2. Proširi popis gostiju (Brazil)

U istom duhu, odgajanje dece ne bi trebalo da bude privatni projekat. Na venčanje pozivamo prijatelje i porodicu – ali kad se beba rodi, odjednom smo sami. Lopez smatra da moramo da počnemo da gradimo svoje selo. Možda možemo da pozovemo više ljudi na babine, možda možemo da pozovemo više prijateljica da nam pomognu kad ostanemo same s bebom ili možda samo treba da prihvatimo pomoć kad nam je ponudi komšinica.

"Crpite snagu iz lekcija žena koje su bile pre vas. Pitajte majke, bake i druge žene u svojoj porodici o radostima njihovih iskustava, ali i o njihovim borbama. Šta ih je iznenadilo ili uplašilo? Kako se osećaju u vezi s tim sada, godinama ili decenijama kasnije? Kako su se njihovi identiteti promenili nakon što su postali roditelji? Šta bi volele da su znale?

3. Uselite se s prijateljima (Malezija)

Pleme Iban u Maleziji, kaže Lopez, živi u zajednici u dugim kućama, gde porodice odgajaju decu, dele obroke i okupljaju se svake večeri. Upravo je tako i ova spisateljica otkrila čari života u blizini prijatelja. Takva podela poslova zaista pravi razliku, i to znamo, samo na to ciljano zaboravljamo.

"Možda ne možete svi da živite pod jednim krovom kao Ibani - ali čak i boravak u istom komšiluku ili davanje prioriteta vremenu s ljudima kojima verujete može da ponudi nešto jednako vredno: duboki osećaj povezanosti i pripadnosti i za vas i za vašu decu".

4. Ostavite decu u šumi (Holandija)

U Holandiji kaže Lopez, roditelji imaju jednu neobičnu praksu - šalju decu u šumu tokom letnjih praznika samo s baterijskom lampom i grickalicama, a oni moraju sami da pronađu put kući. Nešto kao Ivica i Marica? Cilj je da izgrade otpornost i nezavisnost kod dece.

"Ne morate da rekreirate Ivicu i Maricu, već počnite s malim stvarima: učite ih sigurnosti u saobraćaju, pustite ih da voze bicikl ispred vas, šaljite ih u kupovinu namirnica. Kako deca stiču samopouzdanje i značajno doprinose porodičnom životu, uče da nisu samo pasivni primatelji brige – oni su sposobni članovi zajednice".

5. Neka baka bude dadilja (Singapur)

Lopez je u Singapuru primetila da je jedna od retkih roditelja koji dolaze po decu. Uglavnom su to radile bake i deke. Te bake i deke, kaže Lopezova, voze decu na aktivnosti, pomažu sa zadacima, uče ih vrednostima i disciplini...

"Dok mnogi (američki) roditelji žude za ovakvom vrstom podrške, često brzo postavljaju granice kada bake i deke ne odgajaju decu baš kao oni. U Singapuru sam naučila da usklađenost ne mora da bude potpuna da bi pomoć bila smislena. Samo zato što baka i deka ne dele svaki vaš roditeljski princip ne znači da ne mogu da čitaju priču za laku noć preko telefona ili uče vašu decu matematici. Ključ je da shvatite šta vam treba, gde se vaše vrednosti preklapaju, a zatim se povučete i pustite ih da se pojave na svoj način".

(Ona.rs/Yumama)