"Nisam surogat-majka zbog NOVCA, ne želim da zarađujem na bebi": Misija ove žene će vas rasplakati

Šarlot Džonson-Danijels (41), vaspitačica koja sa suprugom živi u Kentu, ispričala je medijima zašto je, nakon što je rodila petoro dece, odlučila da pomogne parovima koji ne mogu da imaju decu i postane surogat majka 2022. godine. Naime, prvu bebu je rodila u junu 2024, a ove godine je započela i svoje drugo surogat putovanje.

Preporučujemo

- Imam petoro dece uzrasta 22, 19, 16, 11 i devet godina. Ali sam 2024. godine rodila bebu za jedan par. Džoj sada ima osam meseci. Nikada nisam osećala majčinsku povezanost s njom jer znam da nije moja. I dalje sam u kontaktu s roditeljima. Šalju mi poruke i fotografije Džoj najmanje dva puta nedeljno. Izgradili smo snažno prijateljstvo jer između surogat majke i roditelja mora da postoji mnogo poverenja.

Prema zakonu u Velikoj Britaniji, moj suprug i ja smo zvanično upisani na bebinu krštenicu, iako je embrion genetski njihov. Tek kada beba napuni šest nedelja, 'namerni roditelji' mogu da pokrenu postupak za dobijanje roditeljskog naloga preko suda, posle čega se izdaje novi izvod iz matične knjige rođenih. Naš sudski datum se uskoro bliži - govori ova žena.

Ona otkriva i da je imala podršku muža i da je on oduvek znao da će pomagati drugima.

- Moj muž Džejms je oduvek znao da jednog dana želim da pomognem nekome da ima dete. Ali bilo nam je važno da sačekamo da naša porodica bude potpuna pre nego što krenemo na put surogat majčinstva. To nam je omogućilo da svu svoju energiju posvetimo tome da pomognemo nekome drugom da stvori porodicu.

Oduvek sam želela da budem mama, ali sam u pozadini uma imala brigu: 'Šta ako imam problema sa plodnošću?'. Iako sam imala sreće da zatrudnim lako, i dalje razumem onu očajničku potrebu da se ima porodica i osećam duboko saosećanje prema svima koji se bore s neplodnošću.

Godine 2019, kada je moje najmlađe dete imalo oko tri godine, počela sam da istražujem mogućnost da postanem surogat majka. Taj plan sam stavila na čekanje 2020. godine kada je izbila pandemija. Ali dve godine kasnije, ponovo sam osetila snažnu želju da to učinim. Bila sam skoro napunila 40 godina. Već sam premašila granicu za donaciju jajnih ćelija. Znala sam ako to ne uradim sada, biću prestara da budem surogat - kaže Šarlot.

Mnogim trudnicama period trudnoće može biti naporan, a ona suprotno tome, ističe kako voli kad je trudna.

- Obožavam osećaj trudnoće. Iako mi je na početku uvek mučno, to je predivno iskustvo kroz koje volim da prolazim. Svi moji porođaji su bili jednostavni tako da me ništa nije moglo odvratiti od toga. Kontaktirala sam organizaciju My Surrogacy Journey gde me je koordinatorka za surogat majčinstvo vodila kroz ceo proces. Prošle smo kroz pravne savete, imale savetovanje i osnovne zdravstvene provere kako bismo se uverile da sam pogodna za to.

Najstarijoj trojici moje dece sam rekla šta planiram da uradim i svi su bili jako ponosni. Bilo mi je važno da budem psihički stabilna, da to radim iz pravih razloga i da imam snažnu podršku. Ovo je izuzetno emotivno putovanje.

Napravili smo profil kako bismo mogli da budemo povezani s ljudima kojima je potreban surogat. Zatim smo birali profile onih prema kojima smo najviše osećali povezanost. Svako ima svoju priču i razloge zašto mu je potreban surogat i mnoge su teške za čitanje. Osetila sam posebnu povezanost s parom koji smo izabrali jer smo imali mnogo toga zajedničkog. Imali smo slična životna iskustva, godine i smisao za humor. Kada se moj muž vratio s posla, rekla sam mu: 'Na ovom putu smo zajedno. Pročitaj profile i reci mi ko ti se ističe'. I on je izabrao isti par kao ja. Prošli su kroz jako traumatično iskustvo - mnogo neuspelih pokušaja vantelesne oplodnje i kasni gubitak blizanačke trudnoće - otkriva kako je sve počelo ova žena.

Nisu bili u tome sami, pomogla im je organizacija.

- Organizacija MSJ nam je zakazala podržani sastanak preko Zoom-a. Odmah smo se povezali. Zatim je usledio tromesečni period upoznavanja. Nije bilo nikakvog pritiska da se ide dalje - išli smo zajedno na večere, izlete, baš kao s prijateljima. Imali smo zajednički čet za dopisivanje. Bilo mi je važno da izgradimo snažno prijateljstvo. Oni su već imali spremne embrione kada su nas upoznali.

U Velikoj Britaniji surogat majke ne smeju da budu plaćene - dobijaju samo nadoknadu za razumnu potrošnju, poput putnih troškova ili trudničke odeće. Pred kraj trudnoće imala sam poprilične bolove u leđima, pa sam otišla na nekoliko masaža za trudnice. Ne želim da zarađujem na bebi, nije to poenta ovoga. Poenta je da se pomogne paru koji očajnički želi svoje dete i da postanu roditelji.

Nažalost, prvi pokušaj prenosa embriona početkom 2023. nije uspeo i to nas je sve emotivno jako pogodilo. Moj muž i ja smo bili veoma pozitivni i sigurni da će uspeti, pa nas je negativan rezultat prilično zatekao. Teško je bilo i budućim roditeljima da prođu kroz proces negativnog testa na trudnoću. Svima nam je bilo potrebno malo prostora. Posle nekoliko meseci pauze, uradili smo drugi prenos. U oba navrata, budući roditelji su išli sa nama, a buduća mama je ušla sa mnom u salu za proceduru.

Ovog puta je osećaj bio drugačiji. Nisam mogla da objasnim zašto. Da li je bilo do prigušenog svetla? Do toga što je lekarka bila žena? Kasnije smo saznali da je upravo ta doktorka i sama majka deteta rođenog putem surogat-majčinstva, pa je tačno znala kako se svi osećamo. Verovatno sam to i osetila. Uradila sam test za trudnoću posle 14 dana tokom video poziva na WhatsAppu sa budućim roditeljima u 7 ujutru.

Zajedno smo čekali rezultat. Bio je pozitivan. Nastao je šokiran muk. Budući roditelji su bili veoma emotivni. Do tog trenutka, čak su i moja najmlađa deca razumela da to nije naša beba. Kako je stomak postajao vidljiviji, ljudi bi mi govorili 'čestitam' i ja bih ih odmah ispravljala. Zahvaljivala bih se i govorila da nosim bebu za drugi par.

Sve više ljudi danas se odlučuje za surogat-majčinstvo kako bi osnovali porodicu i to više ne bi trebalo da bude tabu tema. Takođe, nisam želela da iko kasnije postavlja pitanja gde je beba, nakon što se porodi.

Budući roditelji su tokom cele trudnoće ostajali u kontaktu. Nikada nisam imala osećaj da me proveravaju, ali sam često morala da ih umirim. Na dan porođaja, vladalo je veliko uzbuđenje i uobičajen strah pred kontrakcije. Budući roditelji su došli da budu bliže nama nekoliko dana pre termina. Kada mi je pukao vodenjak, pozvali smo ih i sreli se u mojoj lokalnoj bolnici. Držali su me za ruku tokom šest sati porođaja. Bio je to čaroban trenutak kada sam bebu, Džoj, predala njenim roditeljima i gledala ih zajedno. Posle svega kroz šta su prošli, saznanje da smo im pomogli da dobiju svoju porodicu - bilo je neverovatno - ističe poentu ove priče Šarlot.

Tokom našeg plana porođaja, svi četvoro smo se unapred dogovorili da beba prvo bude predata meni, dok budući roditelji preseku pupčanu vrpcu. Posle toga, ja bih bebu predala njima. Izmlazala sam kolostrum za bebu, tako da je otišla kući sa tim za prve obroke. Oni su odlučili da ne žele da beba prima moje mleko, što mi je bilo potpuno u redu, pa sam odlučila da izmlazam mleko i mesec dana ga doniram bolnici.

Osetila sam da mi je to pomoglo da lakše prebrodim postporođajni period - lepo je imati nešto drugo na šta možeš da se fokusiraš. Bila sam emotivna u određenim trenucima, ne zato što sam osećala gubitak, već zbog hormona.

Posetili smo Džoj kad je imala pet dana, i i dalje je viđamo kad god možemo. Divno je gledati kako raste - kaže Šarlot koja otkriva da je zavolela surogat-putovanje.

Trenutno grade odnos sa drugim parom kojem treba da rodi dete. Njoj je to čast.

(Ona.rs/Independent)