Ne odbija hranu jer je tvrdoglav, već jer je BOLESTAN: Mislila je da sin NEĆE da jede, pa saznala TUŽNU istinu

Često roditelji imaju problema kada je reč o ishrani deteta, jer nisu sva deca ista - neko 'tamani' hranu ko od šale, dok neka deca slabo jedu. Tako se jedna mama požalila kako je imala problema sa sinom i njegovom ishranom, pa je podelila svoje iskustvo na društvenim mrežama.

"Oko 18. meseca života, prvi put sam primetila da moj sin jede sve manje od onoga što mu stavim na tanjir. Mogla sam na prste jedne ruke da izbrojim koliko je namirnica zapravo jeo, a kako su nedelje prolazile, ta lista se samo smanjivala. Uobičajene roditeljske taktike, da hrana bude zabavna i da ga ohrabrim da proba zalogaj, samo su vodile ka još većem razočaranju i frustraciji.

Jedne večeri, odlučili smo da večeramo doručak. Kada je moj trogodišnji sin odbio da pojede rolnu sa cimetom, pukla sam. Poslala sam ga u sobu, uverena da je samo tvrdoglav. Nikada se nije vratio. Tada me je pogodilo: Šta ako ne odbija hranu zato što neće da je jede nego zato što ne može?", zapitala se ova majka.

Često je sebi postavljala pitanje da li radi sve kako treba.

"Tokom naredne godine često sam se pitala: 'Šta ja to radim pogrešno?'. Doručak, ručak i večera postali su pravi spektakl. Pripremala bih posebnu hranu samo za njega, dok su me druga dva deteta gledala i pitala zašto i oni ne mogu da jedu voćne kašice i krekere. Ipak, istrajavali smo, iako je sin često imao nagon za povraćanjem pri samom pogledu ili mirisu određene hrane.

U međuvremenu, svet oko nas nije imao mnogo strpljenja. 'Moja deca jedu ono što im dam', govorili su drugi roditelji sa ležernim samopouzdanjem, kao da je moj problem bio nedostatak autoriteta. Smeškala sam se kroz te trenutke, čak i kada su me boleli", kaže ova zbunjena majka.

Na kraju, rešila je da potraži savet pedijatra.

"Na kraju sam zatražila pomoć od pedijatra, koji nas je uputio na terapiju ishrane. Nisam imala pojma da logopedi često rade i kao terapeuti za hranjenje. Naša terapeutkinja mi je uručila listu pod nazivom 'Koraci ka jedenju', sa 32 postupna koraka počevši od toga da dete toleriše samo pogled na hranu na tanjiru, pa sve do, jednog dana, gutanja iste.

Pregledala sam tu listu dok smo čekali u redu za kafu u bolničkom kafeu. Kafa i dva peciva - nagrada za stariju decu koja su bila prinuđena da dolaze na nedeljne terapije koje nisu davale vidljive rezultate. Tada sam shvatila: brzog rešenja neće biti.

Iz nedelje u nedelju, sedeli smo u sterilnim bolničkim sobama dok je ljubazna terapeutkinja pokušavala da ga navede da pomiriše keks ili zgnječi parče kivija među prstima. Ja sam samo posmatrala i u glavi računala rastuće troškove našeg 'igranja s hranom'. Kada nam je isteklo osiguranje i izgubili smo redovnu terapeutkinju, odustala sam od seansi", kaže majka.

U jednom trenutku je osećala da je doživela potpuni neuspeh kao roditelj.

"Osećala sam se kao potpuni neuspeh u ulozi roditelja. Pošto niko nije imao dijagnozu za ono sa čim se moj sin muči, sama sam sebi pravila objašnjenja za njegov ograničen ukus.

'On je jako alergičan na sve', govorila sam. Ili: 'Bez glutena, bez orašastih plodova'. Sve što mi je donosilo društveno prihvatljivo klimanje glavom od njegove učiteljice u vrtiću ili mame na nekoj rođendanskoj žurci. Sve vreme sam samo mislila: samo da oni razumeju. Samo da ja razumem.

Tada sam odlučila da se oslobodim brige o tome šta drugi misle, prestanem sa pokušajima da izlazimo na večere ili dodatnom terapijom. Zalepila sam onu listu sa 32 koraka iz bolnice na frižider i preusmerila se na to da ga jednostavno održim zdravim. Prestala sam da se borim za napredak i koncentrisala na to da mu pružim potrebnu ishranu.

U međuvremenu, prijateljica mi je predložila radnu terapiju. Naše osiguranje je to nije pokrivalo, a nismo mogli priuštiti da plaćamo sami, pa sam to jednostavno odbacila iz glave. Razmišljati o još jednom mogućem rešenju bilo je previše. Bila sam iscrpljena samo time da ga održim srećnim i zdravim", kaže mama koja je samo želela da njeno dete bude srećno.

Kada je muž dobio novi posao, situacija se promenila.

"Ipak, kada je moj muž dobio novi posao sa pokrićem za radnu terapiju, počela sam da se pitam: 'Šta ako bi to moglo pomoći?'. Zakazali smo naš prvi termin. Tada je isplivala dublja istina. Naš sin je imao poremećaj vizuelne obrade - njegove oči nisu imale stabilizujući refleks koji većina ljudi ima, a koji omogućava da svet vide bez stalnog osećaja pokreta. Ceo svoj život je svet doživljavao kao da se vozi u pokretnom automobilu. Bio je mučan, dezorijentisan i previše umoran tokom celog detinjstva.

Nije odbijao da jede. Bio je bolestan.

Kada je radna terapija pomogla da se stabilizuje njegov senzorni sistem, oko šeste godine života terapija ishrane je konačno počela da daje rezultate. Pronašla sam terapeuta van bolnice, što je bilo mnogo pristupačnije. Koristila je humor i nagrade da ga motiviše da pređe još pet koraka sa liste.

Posle godina tihe borbe, stiglo je i kliničko prepoznavanje onoga što se danas naziva poremećaj izbegavanja i ograničenog unosa hrane, poznat kao ARFID. Kako smo kasnije saznali, ARFID može imati nekoliko uzroka - anksioznost, traumu, ili, kao u našem slučaju, neurološki problem", kaže majka koja je konačno dobila odgovor za ponašanje svog sina.

Nije ga nijednom krivila, verovala je da postoji logično objašnjenje.

"Ne samo da je postojalo ime za ono sa čim smo se godinama borili, već smo otkrili i druge roditelje i decu sa istim problemom, čak su imali Instagram naloge. Gledati drugo dete kako pokušava nešto novo, iako mu je teško, bilo je ohrabrujuće. Nismo više bili sami i konačno smo dobili ime za našu borbu.

Sada mu je deset godina. Još uvek izbegava hranu koju većina dece voli, ali je spreman da proba. I što je možda najvažnije, uči kako da priča o svom stanju, a ne da ga skriva. Nedavno, za večerom, postavili smo mu šaljivo pitanje: 'Kad bi imao čarobni štapić, šta bi promenio kod sebe?'. Bez oklevanja je odgovorio: 'Voleo bih da jedem kao ostala deca'.

Na stolu je nastala tišina. Zatim smo klimnuli glavom. 'I mi želimo to za tebe i stići ćeš tamo. Samo nastavi da praviš korake. Ponosni smo na tebe!'.

Sada slavimo male pobede. Kada se vratio sa rođendana oduševljen 'štapićima od pomfrita', usledilo je igranje u kuhinji. Kada sam ga videla kako ležerno jede kroasan na kraju školske godine, morala sam fizički da se suzdržim da ne poviknem mužu: "Jesi li video to? Pojeo je kroasan!".

A kada mi je rekao da su mu maline 6 od 10 na skali 'Da li mi se sviđa?', poslala sam mužu poruku: 'On voli bobičasto voće', rekla je ova sada srećna majka.

(Ona.rs/Yahoo)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.