Bila sam mu sve - alarm, kuvar, vozač: Na skup način sam saznala da sam rođenom sinu najveći problem

Roditeljstvo nikada nije jednostavno, ali kada dete ima ADHD, to često liči na vožnju niz najtežu stazu života. Dok druga deca uče da vezuju pertle, sama spakuju užinu i rade domaće zadatke, roditelji dece sa ovim poremećajem bore se sa mnogo jednostavnijim stvarima - poput toga da dete uopšte izađe iz kuće obuveno.

Prenosimo ispovest jedne mame, koja je godinama bila lični asistent svom sinu, ali je na teži način naučila da ponekad roditelj mora da se povuče i da dopusti detetu da padne, da bi kasnije umelo da ustane.

Preporučujemo

Bila sam mu sve - i alarm i kuvarica i vozač

"Maskenbali i dani priredbi u školi uvek su bili noćna mora. Dok su druga deca dolazila obučena kao čarobnjaci, dinosaurusi ili astronauti, moj sin bi stajao tamo u običnoj školskoj uniformi. Jednostavno nisam stizala da pohvatam sve obaveze - posao, kuća, i onda još školska obaveštenja koja dolaze u nedogled.

Kasnije, u srednjoj školi, čak je pobrkao nedelju za maskenbal i pojavio se obučen kao džinovski Minion - dok su svi ostali bili u uniformama. A da bi stvar bila gora, tog dana je izgubio violinu, pa sam se vozila po gradu sa ogromnim Minionom na suvozačevom mestu i jurila autobuse tražeći izgubljeni instrument. Na kraju smo je pronašli - u pekari!"

Ovakve situacije, kaže, naučile su je da mora da bude stalno spremna.

"Pisala sam mu spiskove, podsetnike, kačila na zid, ubacila čip GPS u violinu, pravila rasporede, slagala mu odeću svako jutro. Bila sam mu sve - i alarm, i vozač, i bankar, i kuvarica, i lični trener.

Nisam mu dala da padne, pa su svi padovi bili moji

Kako sin danas ima 18 godina i odlazi na fakultet, odlučila sam da mu pomognem i na drugi način. Zakazala sam mu kognitivno-bihejvioralnu terapiju.

Mislila sam da će mu to pomoći da uspostavi sisteme, da zameni mene. Ali ubrzo sam shvatila da problem nije bio u njemu, već u meni. Terapeutkinja je jasno rekla da on ne želi promene jer nikada zapravo nije morao da ih želi. Sve sam ja radila umesto njega."

U tom trenutku, priznaje, doživela je svojevrsno otrežnjenje:

"Shvatila sam da sam ga ja sputavala time što mu nisam davala prostor da doživi neuspeh. A upravo kroz neuspehe se uči.

Moj zadatak sada je da ga pustim

Kao roditelj deteta sa ADHD-om, prirodno je da ste više uključeni, da ga štitite i predviđate prepreke. Ali došao je trenutak da prestanem. Kupila sam mu korpu za prljav veš i rekla da je od sada sam zadužen za svoje košulje i peškire. Ako ofarba kimono u roze, ako propusti čas violine, ako ne ode na vožnju - znaće za lekciju.

Terapeutkinja mi je rekla: 'Najveći dar koji sada možete da mu date jeste sloboda da pogreši'. I to je bila najskuplja, ali i najvrednija lekcija mog života."

Majka zaključuje da je najteži deo roditeljstva upravo poslednji - trenutak kada moraš da pustiš dete da samo krene kroz život.

"ADHD je razlog što sam bila više prisutna u njegovom odrastanju, ali nije opravdanje da ga ne pustim. Ako padne - pašće. Ali možda, samo možda - poleteće."

(Ona.rs)