U Skandinaviji odrastaju NAJSREĆNIJA deca, ali Srbija ima Zorana: Vodi ih u šumu i vraća ih blatnjave

Svi se čudimo Skandinavcima koji decu puštaju da se igraju na kiši i u blatu, a to je dečija rabota koja je kod nas odavno zaboravljena, pitamo se zašto to rade. A osećamo negde duboko u nama - da nam svima to treba, čak i kao odraslima, a posebno dok smo deca. Ideja o blatnjavoj radionici za decu u Srbiji nije nastala iz trenda, niti iz potrebe da se javnost provocira. Ona dolazi iz ličnog iskustva i detinjstva u kojem priroda nije bila koncept, već svakodnevica. Kada razgovarate sa Zoranom Rakovićem, osnivačem Multikreativnog Studija Zoran, brzo postaje jasno da ovde nije reč o jednoj radionici, već o filozofiji odrastanja.

Prvi okidač bio je, kaže, njegov sopstveni život. Odrastao je u školskom stanu u jednoj seoskoj zabiti Zapadne Srbije, okružen prirodom, bez rasporeda, bez nadzora i bez straha od vremena.

- Kiša, sneg, vrućina, hladnoća, blato, sve je to bilo za nas normalno. Biti smrznut ili blatnjav satima i satima na hladnoći nije predstavljalo nikakvu prepreku niti nas je obeshrabrivalo da odustanemo od igre i avanture. Iskreno rečeno, tome nismo pridavali nikakav značaj, ističe Zoran.

Dok se danas detinjstvo često odvija pod staklenim zvonom, tada je, kaže, granicu postavljalo samo telo. Igra je trajala dokle god ima snage, a priroda nije bila opasnost, već saveznik.

Skandinavija kao ogledalo onoga što smo zaboravili

Skandinavski model odrastanja često se pominje kao uzor, ali Zoran ga ne vidi kao nešto strano ili novo. Pre kao potvrdu onoga što je ovde nekada već postojalo. Slike dece koja se igraju u blatu, beba koje spavaju napolju na minusu i vaspitačica koje sa decom ulaze u ledenu vodu ostavile su snažan utisak.

- To ne može a da ne dojmi. Moja misao vodilja u poslu i životu uvek je bila originalnost. Ovo nije jedina dečija radionica koju radim, a koju skoro niko drugi ne radi. Ako tome dodamo da je najveći rizik ne rizikovati, onda vam je sve jasno.

Problem, smatra, nije u klimi, već u ukorenjenim strahovima.

- Srbija, odnosno Balkan uopšte, pati od mnogih zabluda. Deca su od detinjstva naučena da se plaše prirode: promaja ubija, prehladićeš se, pokvasićeš se, povredićeš se. Dok su u kulturama poput skandinavske deca naučena da je priroda njihov prirodni dom.

Ipak, verovao je da postoje roditelji koji razmišljaju drugačije.

- Jin i jang nikada ne spavaju. U moru roditelja koji drže decu pod staklenim zvonom, postoje i oni drugačiji. Oni su ta bela tačka u crnoj polovini.

Video snimak sa Šumskog kampa, koji se nedavno pojavio na mrežama, bio je najbolji lakmus-papir.

- Toliko negativnih komentara, za nepoverovati. Nažalost, još će mnogo vode proteći mutnim Dunavom dok se ne dozovemo pameti i ne prihvatimo izreku naših predaka da dete ne može da poraste dok ne "pojede" lopatu blata.

Roditelji koji dolaze na kampove, dodaje, nemaju dilemu. Otpor se uglavnom javlja na internetu, od onih koji ovakav koncept nikada nisu videli uživo.

Zoran o slobodi kao najvećem luksuzu detinjstva

Deca, s druge strane, reaguju instinktivno, bez zadrške. Ne pitaju da li smeju, ne traže dozvolu da se isprljaju i ne razmišljaju o tome kako izgledaju. Čim shvate da je blato dozvoljeno, a sloboda stvarna, telo preuzima vođstvo. Trče, kližu se, padaju, ustaju i nastavljaju kao da im je to oduvek bilo prirodno stanje. U toj igri nestaje stega, a pojavljuje se ono što se u gradu retko viđa – koncentracija, radost i potpuna prisutnost u trenutku.

- Naši kampovi odišu slobodom. To nosi veliku odgovornost, ali ne odustajem od filozofije igre na ivici žileta, jer deci upravo to najviše fali, sloboda.

Kako to izgleda u praksi, objašnjava nam bez velikih reči.

- Jedna reč sve oslikava: osmeh im ne silazi sa lica.

Boravak u prirodi, van zatvorenih prostora i plastike, donosi benefite koje roditelji često ne primete odmah.

- Najsvedenije rečeno, deca nauče da se srode sa prirodom. Često im kažem: čovek je iznikao iz prirode i samo u njoj može potpuno da se ostvari.

Zoran se zadržava na jednoj naučnoj činjenici koju smatra ključnom.

- Hipoteza o higijeni jasno dovodi u vezu sterilnu sredinu sa alergijama, slabijim imunitetom, autoimunim bolestima, pa čak i autizmom. Imuni sistem se jača redovnim izlaganjem bakterijama, virusima i parazitima. Dodao bih i impresije, teksturu blata, hladnoću, miris zemlje, sve to stvara duboku emocionalnu vezu sa prirodom.

Multikreativni Studio Zoran danas ne funkcioniše kao solo projekat. Pored Zorana, u realizaciji programa učestvuju i članovi njegove porodice. Danilo Raković uključen je u organizaciju radionica i rođendana, kao i u digitalni deo i dokumentovanje aktivnosti, dok je Jovana Raković zadužena za administraciju i komunikaciju sa roditeljima. Ipak, programski koncept, pedagogija i sadržaj radionica ostaju isključivo Zoranovo autorsko delo.

Kritika je bilo, ali ga nisu pokolebale. Ono što mu potvrđuje da je na pravom putu jeste kontinuitet.

- Posle deset godina, radionica i dalje pleni pažnju. I dalje ima poziva za gostovanja i intervjue, iako retko pristajem. Vetar u leđa koji najviše volim su srećna deca blatnjavih lica, kolena zelenih od trave, garavih ruku, kose ukrašene lišćem i paučinom.

Interesovanje za ovakav povratak prirodi polako raste, ali, kako kaže, još smo daleko od društava u kojima je priroda osnovna učionica. Deca u gradu su izgubila dodir sa zemljom, sa hladnoćom, sa nepredvidivim. U šumi to ponovo pronalaze. Bez objašnjenja. Bez aplikacija. Samo telo, priroda i igra. I hvala Zoranu što nas je podsetio na to.

(Ona.rs)