Koliko god kasno da shvatite da roditelji nisu ni heroji ni krivci, već samo ljudi, tek tad počinje odrastanje

Ima jedan, gotovo neprimetan, trenutak u životu.

Ne dogodi se kada diplomirate.
Ne kada se zaposlite.
Ne ni kada se odselite iz roditeljskog doma.

Preporučujemo

Dogodi se mnogo kasnije.

Možda dok sedite za istim onim stolom za kojim ste nekada radili domaći. Možda dok gledate majku kako traži naočare po torbi ili oca kako zbunjeno pokušava da razume račun za struju. Možda tek kada i sami postanete roditelj i osetite paniku koja dolazi sa rečenicom: "Sada sam ja odgovoran."

I tada se nešto pomeri.

Odjednom ih ne vidite kao heroje iz detinjstva.
Ne vidite ih ni kao krivce za sve što vam je falilo.
Ne vidite ih ni kao stroge autoritete.

Vidite dvoje ljudi.

Umorne. Nesigurne. Uplašene.
Ljude koji su, baš kao i vi sada, pokušavali da se snađu.

Psihologija kaže da je upravo taj trenutak – kada roditelje prestanemo da gledamo očima deteta i počnemo da ih gledamo kao ljude – znak emocionalne zrelosti koju mnogi odrasli nikada ne dostignu.

Autor teksta koji prenosimo u celosti kaže da se njemu to desilo sa trideset dve godine.

"Sazreo sam sa 32"

"Imao sam trideset dve godine kada se to desilo. Sedeo sam u kuhinji svog detinjstva i gledao oca kako se muči sa naočarima za čitanje dok je prolazio kroz gomilu neplaćenih računa. Majka je stajala pored šporeta, ramena spuštenih od umora posle još jedne duple smene u bolnici.

I odjednom, kao da se objektiv izoštrio, ugledao sam ih. Zaista ugledao.

Ne kao nepobedive zaštitnike mog detinjstva niti kao frustrirajuće prepreke iz tinejdžerskih godina. Već samo kao dvoje ljudi, umornih i koji su davali sve od sebe sa onim što su imali.

Taj trenutak promenio je sve u načinu na koji sam razumeo ne samo svoje roditelje, već i sebe i ono što znači istinski odrasti.

Odrastajući u radničkoj porodici, gledao sam kako se moji roditelji snalaze sa finansijskim izazovima sa domišljatošću koja je mojim mladim očima delovala gotovo magično. Uvek su pronalazili način da na stolu ima hrane, čak i kada matematika nije išla u njihovu korist. Ali u tom trenutku u kuhinji konačno sam shvatio koliki su teret nosili svih tih godina.

Prelazak iz crno-belog u sivo

Kada smo deca, naši roditelji postoje u ekstremima. Ili su heroji koji mogu sve da poprave ili su negativci koji nam ne dozvoljavaju da ostanemo budni do kasno. U dečjoj svesti ne postoji sredina.

Ali emocionalna zrelost podrazumeva napuštanje tih pojednostavljenih priča.

Istraživanje objavljeno u časopisu Journal of Adult Development pokazuje da je sposobnost da roditelje vidimo kao složene ličnosti, a ne kao jednodimenzionalne figure, ključni pokazatelj onoga što psiholozi nazivaju „roditeljska zrelost deteta“. To je razvojna prekretnica koju, iznenađujuće, mnogi odrasli nikada u potpunosti ne dostignu.

Razmislite o tome. Koliko ljudi poznajete koji i dalje za sve što je pošlo po zlu u njihovom životu krive roditelje? Ili, s druge strane, one koji ne mogu da donesu odluku bez poziva mami?

Oba ekstrema ukazuju na to da taj ključni korak još nije napravljen.

Razumevanje tereta koji su nosili

To što sam nedavno i sam postao otac dalo mi je potpuno novu perspektivu. Kada sam prvi put držao ćerku u naručju, osetio sam ogromnu težinu odgovornosti pomešanu sa zastrašujućom spoznajom da nemam pojma šta radim.

I tada me je pogodilo. I moji roditelji su se tako osećali. Verovatno su bili jednako uplašeni, jednako nesigurni, snalazili su se u hodu.

U svojoj knjizi Hidden Secrets of Buddhism: How To Live With Maximum Impact and Minimum Ego istražujem kako budistička filozofija uči o prolaznosti svih uloga koje igramo. Roditelj, dete, učitelj, učenik. Sve su to privremene maske koje nosimo, a ne trajni identiteti.

Vaši roditelji nisu rođeni kao „mama“ i „tata“. Bili su ljudi sa snovima, strahovima i nesigurnostima koji su se odjednom našli odgovorni za to da održe drugo ljudsko biće u životu.

Saosećanje koje dolazi sa jasnoćom

Kada roditelje vidite kao ljude, događa se nešto izuzetno. Saosećanje dolazi prirodno.

Počinjete da razumete zašto je majka bila kratkog fitilja posle posla. Nije pokušavala da vam upropasti dan, bila je iscrpljena od emocionalnog tereta koji je nosila zbog desetina pacijenata.

Shvatate zašto je otac propustio neke vaše utakmice. Nije birao posao umesto vas, bio je prestravljen da neće moći da obezbedi dovoljno.

To ne opravdava stvarnu štetu ili zlostavljanje. Ali za većinu nas, koji se suočavamo sa uobičajenim roditeljskim manama, ova promena perspektive ima transformativan efekat.

Prekidanje ciklusa nerealnih očekivanja

Evo šta vam niko ne kaže o odrastanju: onog trenutka kada prestanete da očekujete da su roditelji savršeni, prestajete da očekujete savršenstvo i od sebe.

Godinama sam pokušavao da budem suprotnost onome što sam doživljavao kao njihove greške. Ako su bili prestrogi, ja ću biti popustljiv. Ako su bili previše posvećeni poslu, ja ću prioritet dati porodici.

Ali takav reaktivan pristup životu je iscrpljujuć i na kraju besmislen. Ne možete graditi identitet na tome da budete „nešto suprotno“.

Istraživanje objavljeno u Developmental Psychology pokazuje da odrasli koji uspeju da integrišu i pozitivne i negativne aspekte odnosa sa roditeljima imaju viši nivo psihološkog blagostanja i stabilnije romantične veze.

Sloboda opraštanja

Opraštanje ne znači da je ono što se dogodilo bilo u redu. Ono znači da se oslobađate tereta starih ogorčenja.

Kada roditelje vidite kao nesavršene ljude, a ne kao pale bogove, opraštanje postaje lakše. Ne opraštate izdaju kosmičkih razmera, već grešku umorne osobe.

Sećam se koliko sam bio besan što roditelji nisu mogli da mi priušte fakultet koji sam želeo. Godinama sam tu ogorčenost nosio kao orden. Pogledajte šta sam postigao uprkos njima.

Ali kada sam razumeo finansijsku akrobatiku koju su svakodnevno izvodili, moj bes je delovao ne samo pogrešno, već gotovo surovo.

Postajete sopstveni roditelj

Možda se najdublja promena događa kada shvatite da morate postati sopstveni idealni roditelj.

Bezuslovnu ljubav koju ste priželjkivali možete dati sebi. Potvrdu koju ste tražili možete pružiti sebi. Zaštitu koja vam je bila potrebna možete stvoriti.

Ne radi se o tome da vam drugi nisu potrebni. Radi se o prepoznavanju da su roditeljske figure koje tražimo tokom života zapravo delovi nas koje treba da razvijemo.

U istočnjačkoj filozofiji to je povezano sa konceptom samoroditeljstva ili rada sa unutrašnjim detetom. Kao što pišem u knjizi Hidden Secrets of Buddhism: How To Live With Maximum Impact and Minimum Ego, prava zrelost dolazi iz preuzimanja odgovornosti za sopstvene emocionalne potrebe uz očuvanje zdravih odnosa sa drugima.

Put koji traje

Ova spoznaja nije jednokratni proboj. To je praksa.

Ima dana, posebno kada sam iscrpljen posle neprospavane noći sa ćerkom, kada se vraćam starim obrascima. Kada zovem majku da se požalim ili se iznerviram zbog nečega što se desilo pre decenija.

Ali svaki put kada to primetim, mogu da se vratim onom trenutku u kuhinji. Mogu da ih vidim onakvima kakvi jesu. Ljudi. Umorni. Koji daju sve od sebe.

Studija Univerziteta u Mičigenu pokazala je da odrasli koji redovno vežbaju sagledavanje perspektive svojih roditelja imaju veće zadovoljstvo odnosima i niži nivo depresije i anksioznosti.

Nestanak mita i put u odrastanje

Ako možete jasno da odredite trenutak kada je mit nestao i kada ste roditelje videli onakvima kakvi zaista jesu, čestitam. Dostigli ste nivo emocionalne zrelosti koji mnogi izbegavaju celog života.

Nije prijatno. To znači preuzeti odgovornost za sopstveni život bez zgodnog izgovora da krivite one koji su vas podigli. To znači pokazati saosećanje prema ljudima koji su vas možda povredili. To znači prihvatiti da ako su oni samo ljudi, onda ste to i vi.

Ali evo zašto vredi: tu počinju pravi odnosi. Ne fantazije između deteta koje ste bili i roditelja kakve ste želeli, već stvarne veze između nesavršenih ljudi koji daju sve od sebe.

Moja ćerka me sada uči toj lekciji iz novog ugla. Svakog dana me vidi kako grešim, kako pokušavam, kako učim. I možda će, ako budem imao sreće, do tog trenutka jasnoće doći malo ranije nego ja.

Videće da nisam heroj niti negativac. Samo umoran čovek koji daje sve od sebe i nada se da je to dovoljno.

I iskreno? To je sve što iko od nas može."

(Ona.rs / artfulparent.com)