Kako smo počeli da bežimo od telefonskih poziva? Ako ovo radite - niste jedini, a evo i zašto

"Gospodine Votsone, dođite ovamo, želim da razgovaram s vama."

Tako je Aleksander Grejem Bel 1876. godine započeo novu eru komunikacije. Te reči bile su prvi razumljivo preneti govor na daljinu. Telefon je tada delovao kao čudo - komunikacija u realnom vremenu, bez fizičke blizine, zvučala je gotovo magično.

Preporučujemo

Novine su pisale o "divnom izumu", publika je aplaudirala demonstracijama. Govor je postao primarni način povezivanja ljudi koji su udaljeni.

Vek i po kasnije - nikada nije bilo lakše pozvati nekoga. Mobilni telefoni su stalno uz nas. Možemo da razgovaramo dok hodamo, vozimo, radimo. Granice gotovo da ne postoje.

Pa ipak, za mnoge ljude - naročito mlađe generacije - podizanje slušalice postalo je neprijatno iskustvo.

Promena komunikacionih navika

Od imejla, preko SMS poruka, do aplikacija za dopisivanje i društvenih mreža - načini komunikacije su se umnožili. Izbor je ogroman, ali se čini da se preferencije jasno pomeraju ka pisanom obliku.

Prema međunarodnom istraživanju YouGova iz decembra 2023. godine, 40 odsto ispitanika navelo je SMS ili tekstualne poruke kao prvi izbor lične komunikacije. Pozivi na mobilni telefon zauzeli su drugo mesto sa 29 odsto, dok su pozivi na fiksni telefon pali na svega tri odsto.

Razlike su izraženije kada se pogleda starosna struktura. Istraživanje pokazuje da su ispitanici od 18 do 24 godine najskloniji tekstualnoj komunikaciji, dok osobe starije od 55 godina i dalje češće biraju telefonski razgovor.

Telefon više nije podrazumevani izbor - postao je opcija.

"Tiha generacija"

Zbog izražene sklonosti pisanju poruka, generacija Z, a često i milenijalci, dobili su nadimak "tiha generacija".

Lea Uc, koja vodi nemački podkast Telephobia, u kojem pomaže ljudima da obave teške i emotivne telefonske razgovore, objašnjava da su mladi odrasli uz drugačiju dinamiku komunikacije. Navikli su da biraju reči, dodaju ili brišu emodžije, uređuju poruke pre slanja i kontrolišu trenutak odgovora.

Telefonski poziv tu kontrolu oduzima.

"Poruka daje osećaj da sagovornik može da odgovori kada mu odgovara", objašnjava Uc. Spontani poziv, s druge strane, može delovati kao zahtev za tuđim vremenom.

Nije slučajno što je britansko istraživanje Uswitch-a iz aprila 2024. pokazalo da 68 odsto osoba od 18 do 34 godine preferira unapred dogovorene pozive.

Telefon više nije spontani alat - postaje zakazani događaj.

Očekivanje neprijatnosti

Zanimljivo je da nelagodnost prema telefoniranju nije isključivo generacijska.

Amit Kumar, vanredni profesor marketinga, psihologije i neuronauke na Univerzitetu Delaver, proučavao je kako ljudi doživljavaju glasovne pozive. Njegova istraživanja pokazuju da ljudi - bez obzira na uzrast - očekuju da će telefonski razgovor biti neprijatniji od tekstualne komunikacije.

I mladi i stariji dele to uverenje.

Međutim, rezultati pokazuju nešto drugo: nakon obavljenog razgovora, ispitanici ne prijavljuju veću neprijatnost u odnosu na dopisivanje. Drugim rečima, strah postoji - ali se često ne potvrdi u praksi.

Kumar naglašava da što više iskustva neko ima u telefoniranju, realnije procenjuje situaciju. Problem nastaje kada se pozivi izbegavaju - tada se pogrešna očekivanja održavaju i učvršćuju.

Kada je glas ipak važan

Uprkos nelagodnosti, istraživanje Uswitch-a pokazuje da 53 odsto mladih od 18 do 24 godine smatra da bi bilo uvređeno kada bi za važne životne događaje - poput veridbe ili rođenja deteta - dobilo samo poruku, a ne i telefonski poziv.

Važne vesti traže glas.

Slično je i sa teškim temama. U podkastu Telephobia ljudi pozivaju kako bi razgovarali o izuzetno ličnim iskustvima: suočavanju sa nasilnikom iz detinjstva, kontaktiranju davno izgubljenih članova porodice, pa čak i razgovoru sa osobom koja je izazvala tešku saobraćajnu nesreću.

Prema rečima Lee Uc, telefon predstavlja "idealnu tačku" - omogućava emotivnu povezanost, ali zadržava fizičku distancu. Ličan je, ali manje intenzivan od susreta uživo.

Snaga glasa

Kumarova istraživanja pokazuju da su ljudi formirali jače veze kada su komunicirali telefonom nego putem tekstualnih medija. Zanimljivo je da video-pozivi nisu nužno doveli do snažnijeg osećaja povezanosti u poređenju sa glasovnim pozivima.

Čini se da je upravo glas - bez slike - ono što nosi posebnu težinu.

Intonacija, pauze, spontan smeh ili drhtaj u glasu prenose nijanse koje tekst ne može u potpunosti da uhvati.

Između kontrole i bliskosti

Možda se ne radi o tome da ljudi ne žele da razgovaraju. Možda je reč o potrebi za kontrolom nad sopstvenim vremenom i emocijama.

Poruka se može pročitati kasnije. Može se ignorisati. Može se pažljivo sastaviti.

Poziv zahteva prisustvo - sada i odmah.

U vremenu u kojem je pažnja rascepkana, a tempo ubrzan, telefonski razgovor deluje kao prekid, kao trenutak koji traži punu koncentraciju.

Ipak, kada se taj trenutak dogodi, mnogi otkrivaju da osećaj povezanosti nadmašuje početnu nelagodu.

Telefon je možda izgubio status dominantnog alata komunikacije, ali glas - čini se - i dalje ima moć koju tekst ne može u potpunosti da zameni.

(Ona.rs/Dojče Vele )