Moji roditelji su prodali kuću u kojoj sam odrasla, tek tada sam shvatila koliko me je to mesto gušilo

Subotnja jutra su kod nas uvek imala svoj tok. Prvo nešto brzo, pa onda "pravi" doručak. Sto koji se polako puni, hleb i tost zajedno, čajnik koji stoji sa strane i keksi koji idu posle, uz čaj. Nije to bilo ništa posebno, ali je bilo naše.

Godinama sam odlazila i vraćala se. Živela svoj život, pa dolazila kući i sedala za isti sto. Sve je bilo poznato, isto, kao da se ništa ne menja. I to je bio deo tog osećaja sigurnosti koji nisam ni primećivala dok je postojao.

Preporučujemo

Onda je došao trenutak kada više nije bilo "dolaska kući".

Roditelji su odlučili da prodaju kuću. U isto vreme, mi smo pokušavali da organizujemo život tako da budemo bliže jedni drugima. Na kraju je ispalo da ćemo svi biti na istom mestu, samo na drugačiji način nego ranije.

Pakovanje jedne kuće nije samo pakovanje stvari

Kad smo krenuli da praznimo kuću, tek tada sam shvatila koliko toga ima. Ne samo stvari, nego i navika. Posuđe koje gledam ceo život, kutije sa sitnicama koje niko ne koristi, ali se ne bacaju. Sve ono što stoji godinama i postane deo prostora.

Svaka soba je imala neki svoj trag. Znala sam gde stepenice škripe, koliko ih ima ukupno, gde svetlo slabije radi. To su one stvari koje ne primećuješ dok ih imaš, ali kad nestaju, odjednom postanu važne.

Te večeri smo sedeli kao i uvek. Upaljen televizor, poznat program, naručena hrana posle celog dana pakovanja. Kao da pokušavamo da zadržimo osećaj da je sve isto, iako više nije.

I prvi put sam pomislila kako više nema tog mesta na koje mogu samo da se vratim.

Poslednji doručak za tim stolom

Ujutru smo još jednom seli za sto. Kuća je već bila poluprazna, stvari spakovane, ali smo roditelji i ja ipak napravili doručak kao i uvek.

Neko je rekao da je čudno gledati sve tako prazno. Ja sam samo gledala okolo i pokušavala da zapamtim kako izgleda.

Pitala sam ih kako se osećaju. Onako oprezno, jer nisam znala šta da očekujem.

Odgovor me je iznenadio. Nije bilo tuge koju sam očekivala. Više neka vrsta uzbuđenja, kao da se nešto novo tek sprema.

I tu mi je prvi put palo na pamet da možda ovo ne mora da bude samo kraj nečega.

Život posle "kuće"

Plan je bio da budemo bliže. Da ne čekamo da stvari postanu komplikovane, nego da ih unapred olakšamo. Da deca rastu uz njih, a ne da ih viđaju povremeno.

Nije bilo iskustva za to. Nismo znali kako će izgledati, ni da li će funkcionisati. Samo smo znali da želimo da probamo.

Pre toga sam dosta razmišljala o svemu što dolazi. O tome kako vreme prolazi, kako se sve ubrzava, kako se neke stvari više ne mogu odlagati. I to me je, iskreno, dosta pritiskalo.

A onda, u tom trenutku za stolom, nešto se smirilo. Ne zato što su stvari postale jasne, nego zato što sam shvatila da ne mora sve unapred da bude jasno.

Doručak se i dalje dešava. Samo nije za istim stolom. I nije sve isto kao pre. Ali nije ni potpuno drugačije.

(Ona.rs / The Guardian)