Ajnštajnov savet roditeljima: Decu ne treba zaštititi od svakog pada, već naučiti da pronađu ravnotežu

Današnja deca odrastaju u svetu u kojem se od njih često očekuje da budu uspešna, samostalna i spremna na sve izazove, ali istraživanja pokazuju da mnogima nedostaje jedna od najvažnijih životnih veština – otpornost.

Istraživanje Škole javnog zdravlja „Blumberg“ Univerziteta Džons Hopkins pokazalo je da je samo 40 odsto dece školskog uzrasta u SAD bilo u stanju koje su istraživači opisali kao „napredovanje“, odnosno dobro funkcionisanje i razvoj.

Preporučujemo

Kristina D. Betel, koja je predvodila istraživanje, istakla je da su otpornost porodice i povezanost njenih članova bili važni za napredovanje dece, bez obzira na teškoće sa kojima su se suočavala. Posebno snažna veza uočena je između odnosa roditelja i deteta i njegovog napredovanja.

Upravo zato pitanje kako odgajati dete koje će umeti da se izbori sa neuspehom, promenama i životnim preprekama postaje sve važnije.

A zanimljivo je da je o istoj temi, na svoj način, razmišljao i Albert Ajnštajn pre gotovo jednog veka.

Ajnštajnova poruka sinu koja je postala simbol istrajnosti

Albert Ajnštajn je sa Milevom Marić imao troje dece – Lizerl, Hansa Alberta i Eduarda.

Najmlađi Eduard bio je veoma inteligentan i imao je veliki intelektualni potencijal. Studirao je sa željom da postane lekar, ali je kasnije oboleo od šizofrenije, što je značajno uticalo na njegov život i profesionalni put.

Ajnštajn je sina opisivao kao osobu sa „osetljivim nervnim sistemom“, a njihov odnos ostao je zabeležen i kroz jedno pismo iz 1930. godine.

U njemu je Ajnštajn napisao jednu od svojih najpoznatijih misli:

„Život je poput vožnje bicikla. Da biste održali ravnotežu, morate nastaviti da se krećete.“

Poruka je jednostavna, ali veoma snažna. Ravnoteža se ne pronalazi tako što stojimo u mestu i čekamo da opasnost prođe. Ona se održava kretanjem – pokušavanjem, padanjem, ponovnim ustajanjem i nastavljanjem dalje.

I upravo tu leži važna lekcija i za roditelje.

Šta zapravo znači biti otporan?

Američko udruženje psihologa (APA) otpornost definiše kao proces i rezultat uspešnog prilagođavanja teškim ili izazovnim životnim iskustvima, uz mentalnu, emocionalnu i bihejvioralnu fleksibilnost.

Drugim rečima, otporno dete nije ono koje nikada nije tužno, ne plaši se, ne greši ili uvek zna šta treba da uradi.

Otporno dete je ono koje, uz podršku, vremenom uči kako da se izbori sa onim što mu je teško.

Zato roditeljska uloga nije da uklone baš svaku prepreku sa njegovog puta. Naprotiv, važno je da dete postepeno dobija priliku da se suočava sa izazovima, ali uz osećaj da nije samo.

Prvi korak počinje od roditelja

Jedan od najvažnijih preduslova za razvoj otpornosti kod deteta jeste stabilna odrasla osoba koja brine o njemu.

Psihološkinja Sunija Lutar zato je istakla da, ukoliko želimo da dete dobro funkcioniše, moramo voditi računa i o osobi koja o tom detetu brine.

To znači da roditelji ne bi trebalo da zaborave na sopstvene potrebe, odmor, podršku i mentalno zdravlje.

Roditelj koji zna da potraži pomoć kada mu je potrebna ne pokazuje slabost – već detetu daje važan primer kako izgleda odgovorno suočavanje sa teškoćama.

Rutina detetu daje osećaj sigurnosti

Deca lakše podnose promene i stres kada imaju određenu strukturu u svakodnevnom životu.

Vreme za školu, igru, odmor, obroke i spavanje ne mora biti savršeno organizovano, ali predvidljivost detetu može pružiti osećaj sigurnosti.

Upravo ta sigurnost stvara prostor da dete razvija sposobnost da reguliše sopstvene emocije i postepeno se prilagođava promenama.

Razgovor je jedan od najvažnijih oblika podrške

Ponekad roditelji pokušavaju da reše problem umesto deteta, a ono što mu je zapravo potrebno jeste da bude saslušano.

Redovni razgovori omogućavaju detetu da izrazi strah, ljutnju, tugu ili nesigurnost bez osećaja da će biti osuđeno.

Kada dete zna da može da kaže šta ga muči i da će ga roditelj saslušati, dobija važnu poruku: „Nisi sam u ovome.“

To ne znači da roditelj mora odmah da ponudi rešenje. Nekada je dovoljno da bude prisutan.

Podsetite dete koliko je već toga uspelo da prevaziđe

Kada se dete suoči sa novim problemom, lako može da zaboravi da je već ranije uspevalo da reši teške situacije.

Zato roditelji mogu da ga podsete na trenutke kada je bilo hrabro, kada je rešilo problem, savladalo nešto što mu je u početku delovalo nemoguće ili donelo dobru odluku.

Takvi razgovori pomažu detetu da izgradi poverenje u sopstvene sposobnosti.

Umesto: „Nemoj da brineš, sve će biti u redu“, ponekad je mnogo korisnije reći: „Sećaš se kada ti je i ovo bilo teško, pa si ipak uspeo?“

Ne učite dete da nikada ne padne – naučite ga da ustane

Možda je upravo to najvažnija poruka Ajnštajnove metafore o biciklu.

Detetu ne možemo obećati život bez problema. Ne možemo sprečiti svaki neuspeh, razočaranje, promenu ili gubitak. Ne možemo biti uz njega u svakom trenutku i rešavati sve umesto njega.

Ali možemo da ga naučimo da veruje sebi.

Možemo da mu pokažemo da je u redu pogrešiti, da neuspeh nije kraj i da traženje pomoći nije znak slabosti.

Ravnoteža se, baš kao i vožnja bicikla, uči vežbom. Ne savršenstvom.

I zato možda najbolja stvar koju roditelj može da uradi nije da detetu ukloni sve prepreke sa puta, već da bude dovoljno blizu da ga uhvati kada padne – i dovoljno daleko da mu dozvoli da samo nauči kako ponovo da krene.

Jer otporno dete nije ono koje nikada ne pada.

To je dete koje zna da može da ustane i nastavi dalje.

(Ona.rs)