Majka traži da je vodim na odmor, a imovinu ostavlja mom bratu: Shvatila sam da sam "budala" u porodici

Godinama smo sestra i ja bile te koje vode našu majku na odmor. Imam još troje braće i sestara, ali niko od njih nikada nije preuzeo tu obavezu. Sada se približava njen veliki rođendan, a ona očekuje da upravo ja organizujem putovanje u inostranstvo.

Kada sam jednom od braće rekla šta mama želi, ostao je zatečen. Nije mogao da veruje da ona to uopšte traži od mene, a još manje da ja razmišljam da pristanem.

Preporučujemo

Rekao mi je da sam budala što joj stalno popuštam.

I od tada ne mogu da prestanem da razmišljam o tome.

"Imam malu decu i nemam novca za bacanje"

Naš otac je preminuo pre nekoliko godina, a mama nema prijatelje sa kojima bi mogla da putuje. Zbog toga se osećam loše kada pomislim da je ostavim samu i često sebi kažem da je normalno da je povedem.

Ali imam malu decu i ograničen budžet.

Kada mama ide sa nama, čitav odmor mora da bude prilagođen "baki". Na kraju biramo manje avanturistička, a često i skuplja putovanja od onih na koja moja braća i sestre odlaze sa svojom decom.

I dok sam godinama mislila da jednostavno činim nešto lepo za svoju majku, sada mi se prvi put javila druga misao.

Šta ako ona od drugih ništa ne traži zato što zna da će kod mene uvek proći?

Šta ako sam zaista ona kojoj je najlakše nametnuti obavezu jer zna da ću na kraju popustiti?

A onda dolazimo do nasledstva

Da je ovo samo pitanje jednog odmora, verovatno bih još nekako prešla preko svega. Ali među nama postoji još nešto o čemu se gotovo ne govori.

Nasledstvo nije ravnopravno podeljeno.

Najveći deo trebalo bi da pripadne mom najstarijem bratu.

Mama je tokom godina mnogo pomagala i oko njegove dece. Moju, međutim, nije želela da pričuva čak ni jedno veče.

Dakle, od mene se očekuju vreme, novac, organizacija i briga, ali kada je pomoć potrebna meni, pravila očigledno nisu ista.

Upravo zbog toga sve teže uspevam da sebi objasnim da je ovo samo slučajnost ili splet okolnosti.

Ćutim jer ne želim da rasturim porodicu

Godinama pokušavam da prihvatim stvari kakve jesu. Ne želim svađu u porodici, ne želim podele i znam da bi se, kada bih otvoreno rekla kako se osećam, verovatno naljutili i mama i moja braća i sestre.

Zato ćutim.

Ali sve češće se pitam da li mir koji toliko pokušavam da sačuvam zapravo postoji samo zato što ja pristajem na sve.

Možda moj brat nije bio bezobrazan kada me je nazvao budalom.

Možda je samo naglas rekao ono što ja već dugo ne želim sebi da priznam.

I sada prvi put ozbiljno razmišljam da odbijem mamin zahtev i ne organizujem ovo putovanje.

Dobrota bez granica lako postane obaveza

Na ovu porodičnu dilemu odgovorila je kolumnistkinja "Gardijana" Analisa Barbieri, koja ističe da nema ničeg glupog u tome da čovek bude dobar prema roditelju, ali da dobrota mora da ima granice.

Posebno je problematično što se od jedne osobe u porodici očekuje da stalno preuzima odgovornost dok ostali ostaju po strani.

Psihoterapeutkinja profesorka Hana Šerberski ukazala je i na očekivanja koja društvo često različito postavlja pred ćerke i sinove kada je reč o brizi o roditeljima. Ipak, ona ovu situaciju nudi i iz drugog ugla: vreme provedeno sa majkom ne mora nužno da znači da je ćerka iskorišćena. To mogu da budu uspomene i bliskost koje ostala deca propuštaju.

Ali postoji važan uslov: takva odluka mora da bude njen izbor, a ne nešto što radi iz osećaja krivice.

Zato je možda najvažnije pitanje šta joj zapravo najviše smeta. Novac koji troši? Činjenica da ostali ne učestvuju? Nejednako nasledstvo? To što majka nije bila tu za njenu decu? Ili osećaj da se njena dobrota u porodici već podrazumeva?

Granica ne mora da znači prekid odnosa. Ponekad je dovoljno reći: "Ove godine ne mogu."

Jer onog trenutka kada vam je potreban izgovor da biste rekli "ne", možda ste već predugo govorili "da".

(Ona.rs / The Guardian)