Roditelji ovo rade iz najbolje namere, a dete postaje manje samostalno: Prestanite čim može samo

Spakujemo mu ranac da slučajno nešto ne zaboravi. Odnesemo za njim opremu za fizičko. Sednemo pored njega dok radi domaći, proverimo svaki zadatak i ispravimo greške pre nego što ih nastavnik vidi. Ako se posvađa sa drugom, odmah razmišljamo da pozovemo njegove roditelje.

Sve to radimo iz najbolje namere.

Preporučujemo

Ali postoji trenutak kada pomoć prestaje da bude pomoć - onda kada roditelj počne redovno da radi umesto deteta ono što je ono već sposobno da uradi samo.

Posebno početkom školske godine lako je upasti u ovu zamku. Želimo da sve funkcioniše, da dete ne zakasni, ništa ne zaboravi i izbegne neprijatnosti. Međutim, samostalnost se ne razvija tako što detetu uklanjamo svaku prepreku.

Razvija se kada dobije priliku da pokuša, pogreši, popravi i na kraju shvati: "Mogu ovo sam."

Ako mu svakog jutra pakujete ranac, kada će naučiti da ga spakuje samo?

Roditelju je potrebno nekoliko minuta da proveri raspored i ubaci sve što nedostaje.

Detetu će možda trebati mnogo duže.

Možda će nešto i zaboraviti.

Ali upravo je to deo procesa.

Ako roditelj svakog dana preuzima odgovornost za ranac, dete nema pravi razlog da razvije sopstveni sistem. Zna da postoji poslednja kontrola koja će pronaći ono što je propustilo.

Mnogo korisnije je napraviti rutinu.

Raspored može da stoji na vidljivom mestu, dete samo pakuje stvari, a roditelj u početku može da ga podseti šta treba da proveri.

Kako postaje sigurnije, roditeljska kontrola treba postepeno da se smanjuje.

Nemojte mu ispravljati domaći dok ne postane savršen

Ovo roditeljima može biti posebno teško.

Vidite pogrešan rezultat i znate tačan odgovor. Najbrže je pokazati detetu gde je pogrešilo.

Ali domaći zadatak nije test roditeljskog znanja.

Njegova svrha je da dete vežba ono što uči.

Ako roditelj ispravi svaki odgovor pre nego što dete preda zadatak, nastavnik dobija pogrešnu sliku o tome šta je učenik zaista razumeo, a dete gubi priliku da vidi posledicu sopstvene greške.

Pomoć svakako ima svoje mesto.

Ali umesto da kažete: "Nije tako, odgovor je 24", korisnije je pitati: "Hoćeš li još jednom da pogledaš kako si došao do ovog rezultata?"

Dajte mu trag, ne gotovo rešenje.

"Pusti, ja ću" jedna je od najlakših rečenica za roditelja

Dete pokušava da veže pertle.

"Pusti, ja ću."

Sporo se oblači.

"Pusti, zakasnićemo."

Prosulo je nešto i pokušava da obriše.

"Pusti, napravićeš još veći haos."

Pokušava samo da napravi sendvič.

"Daj meni nož."

Pojedinačno, nijedna od ovih situacija neće odrediti detetovu budućnost. Problem nastaje kada "ja ću" postane uobičajen odgovor svaki put kada dete nešto radi sporije, nespretnije ili lošije od odraslog čoveka.

Naravno da će raditi sporije.

Tek uči.

Malo dete može mnogo više nego što mislimo

Odgovornosti moraju da budu prilagođene uzrastu, sposobnostima i bezbednosti, ali deca mogu veoma rano da počnu da učestvuju u svakodnevnim kućnim poslovima.

Mlađe dete može da skloni igračke, stavi prljavu odeću u korpu, postavi sto ili sipa hranu ljubimcu.

Školsko dete postepeno može da namesti krevet, pripremi jednostavnu užinu, raspremi sto, složi svoju odeću ili pomogne oko kućnih poslova.

Starija deca mogu da preuzmu još ozbiljnije obaveze.

Poenta nije da dete postane mala kućna pomoćnica.

Poenta je da iskusi da je sposoban član porodice koji nešto može da uradi sam i čiji doprinos ima vrednost.

Ne spasavajte ga od svake posledice

Dete je zaboravilo domaći na stolu.

Prvi roditeljski impuls može biti da sednete u automobil i odnesete ga u školu.

Ponekad ćete to, naravno, uraditi. Ali ako svaki zaborav rešavamo umesto deteta, šta ga motiviše da sledeći put proveri ranac?

Prirodne posledice mogu biti veoma dobar učitelj kada nisu opasne ili nesrazmerno teške.

Zaboravilo je opremu za trening? Možda tog dana neće trenirati.

Nije stavilo omiljenu majicu u korpu za veš? Možda sutra neće biti čista.

Nije na vreme završilo nešto što je moglo? Moraće da se suoči sa posledicom.

Za roditelja je često neprijatnije da to gleda nego za dete da to doživi.

Dete mora da nauči i da podnese razočaranje

Dobar roditelj nije onaj čije dete nikada nije tužno, frustrirano ili razočarano.

Te emocije su deo života.

Dete će izgubiti utakmicu. Dobiti ocenu kojom nije zadovoljno. Posvađati se sa prijateljem. Neće biti pozvano na svaku proslavu. Neće svaki put dobiti ono što želi.

Roditelj tada ne mora da ukloni emociju.

Može da bude uz dete dok je ono oseća.

To je ogromna razlika.

Umesto da odmah rešavate problem, pitajte:

"Šta misliš da možeš da uradiš?"

Ako ne zna, ponudite nekoliko mogućnosti. Ako zapne, pomozite.

Ali nemojte automatski preuzeti problem.

Samopouzdanje se ne gradi samo rečenicom "Ti to možeš"

Detetu možemo hiljadu puta reći da je sposobno.

Mnogo snažnije iskustvo nastaje kada ono samo uradi nešto za šta je prethodno mislilo da ne može.

Kada prvi put samo ode da kupi hleb.

Kada pripremi svoju užinu.

Kada reši problem sa drugaricom bez roditeljske intervencije.

Kada zaboravi nešto, snosi posledicu i sledeći put se seti.

Kada pogreši zadatak, pronađe grešku i ispravi ga.

Tada samopouzdanje više nije nešto što su mu mama i tata rekli. Ima dokaz da je sposobno.

Pomozite mu samo onoliko koliko mu je potrebno

Postoji velika razlika između ostaviti dete da se samo snalazi i dozvoliti mu da uradi ono za šta je razvojno spremno.

Roditelj i dalje posmatra, usmerava, postavlja granice i uskače kada je pomoć zaista potrebna.

Dobar princip može da bude jednostavan:

Ne radite umesto deteta ono što može samo. Ne rešavajte mu ono što uz malu pomoć može da reši. Pomozite kada zadatak zaista prevazilazi njegove trenutne mogućnosti.

Ponekad će zbog toga jutro trajati pet minuta duže. Ranac neće biti savršeno spakovan. Krevet će izgledati kao da ga niko nije namestio. Sendvič neće biti kao vaš.

Ali cilj roditeljstva ionako nije dete kome je sve savršeno urađeno.

Cilj je da jednog dana pored njega više ne morate da stojite da bi znalo šta treba da uradi.

(Ona.rs)