7 pravila za vaspitanje bez vikanja i batina: Granice ostaju, ali dete uči da vas sluša bez straha

Roditeljstvo ume da bude potpuno drugačije u teoriji i praksi. Lako je reći da na dete ne treba vikati kada je sve mirno, a mnogo teže ostati pribran kada treći put ponavljate isto, domaći nije urađen, soba izgleda kao da je kroz nju prošao tornado ili se svađa između brata i sestre pretvori u ozbiljan sukob.

Ipak, vaspitanje bez vikanja i fizičkog kažnjavanja ne znači vaspitanje bez pravila i granica. Cilj nije da roditelj detetu sve dozvoli, već da autoritet ne gradi na strahu.

Deca tek uče kako da regulišu emocije, rešavaju probleme i prihvate posledice svojih postupaka. Roditelj je osoba od koje će najveći deo tih obrazaca prvo videti.

Ovih sedam pravila mogu pomoći da u kući bude manje vikanja, a da granice ipak ostanu jasne.

1. Pre nego što povisite ton, pokušajte da pronađete pravi problem

Vikanje često dolazi tek na kraju lanca događaja. Dete dobije lošu ocenu, odbija da uradi domaći zadatak ili ne želi da posluša, roditelj nekoliko puta ponovi zahtev, strpljenje nestane i glas postaje sve viši.

Ali povišen ton ne rešava razlog zbog kojeg je problem nastao.

Ako dete ima poteškoće sa matematikom, možda mu nije potrebno još kritike već pomoć da savlada gradivo. Ako svako veče nastaje ista svađa oko određene obaveze, vredi razmisliti šta je njen pravi uzrok i promeniti pristup.

To ne znači da dete treba osloboditi odgovornosti. Naprotiv - granica ostaje, samo se način na koji do nje dolazimo menja.

2. Pohvalite ono što dete radi dobro

Roditelji često mnogo brže primete ono što nije urađeno nego ono što jeste.

Nenamešten krevet, razbacane stvari i nezavršen domaći odmah upadaju u oči, dok dobra ocena, lepo ponašanje prema drugaru ili samostalno završena obaveza lako prođu bez komentara.

Pohvala ne znači da dete treba veličati za svaki najmanji postupak. Mnogo je važnije da bude konkretna.

Umesto opšteg "bravo", možete mu reći da ste primetili koliko se trudilo oko zadatka ili da vam se dopalo što je bez podsećanja sklonilo svoje stvari.

Dete tako dobija jasnu poruku koje ponašanje želite da vidite ponovo.

3. Ne očekujte da dete bude dobro u svemu

Jedno dete lako rešava matematiku, drugo fantastično crta, treće je sportski nadareno, a četvrto može satima da čita.

Problem nastaje kada roditeljska očekivanja postanu veća od realnih mogućnosti deteta.

To ne znači da treba odustati čim mu nešto ne ide. Važno je naučiti dete upornosti i radu, ali postoji razlika između podrške da napreduje i zahteva da bude najbolje.

Detetu nije potreban roditelj koji će od njega napraviti savršenu verziju zamišljenog deteta, već onaj koji će prepoznati njegove stvarne sposobnosti.

4. Budite primer ponašanja koje očekujete

Možda najteže roditeljsko pravilo jeste i najjednostavnije - deca posmatraju šta radimo mnogo više nego što slušaju šta govorimo.

Ako od njih tražimo da ne viču dok sami svaku raspravu rešavamo povišenim tonom, poruka postaje kontradiktorna.

Isto važi za izvinjenje, poštovanje, način na koji razgovaramo sa partnerom, odnos prema obavezama ili ponašanje kada smo ljuti.

Roditelj ne mora uvek da bude savršen. Ako pogreši i povisi ton, može da se izvini. Time ne gubi autoritet - pokazuje detetu kako izgleda preuzimanje odgovornosti za sopstveno ponašanje.

5. Budite osoba kojoj dete sme da kaže istinu

Blizak odnos sa detetom ne znači da roditelj treba da postane njegov vršnjak.

Granice između roditelja i deteta i dalje postoje, ali dete bi trebalo da zna da može da vam dođe kada napravi problem, pogreši ili se nađe u situaciji iz koje ne zna kako da izađe.

Ako je prva reakcija roditelja svaki put vikanje, dete može naučiti nešto sasvim drugo od onoga što želimo - ne kako da ne pogreši, već kako da grešku sledeći put bolje sakrije.

Cilj je da zna da će postojati posledice kada su potrebne, ali i da problem može da vam kaže bez straha.

6. Dajte mu vreme u kojem zaista ima vašu pažnju

Nije uvek presudno koliko sati provodimo zajedno, već šta tokom tog vremena radimo.

Petnaestak minuta potpune pažnje može vredeti mnogo više od nekoliko sati tokom kojih roditelj istovremeno odgovara na poruke, završava posao i pokušava da razgovara sa detetom.

Čitajte zajedno, razgovarajte, odigrajte partiju njegove omiljene igre ili jednostavno sedite i slušajte šta želi da vam ispriča.

Redovna pažnja gradi povezanost, a kada je odnos između roditelja i deteta čvršći, često je lakše rešavati i situacije u kojima je potrebno postaviti granicu.

7. Obratite pažnju na sopstveno stanje

Ponekad dete nije glavni razlog zbog kojeg roditelj viče.

Umor, posao, finansijski problemi, nedostatak sna, obaveze koje se gomilaju i osećaj da nemamo ni pet minuta za sebe mogu dovesti do toga da sitnica postane poslednja kap.

Zato je korisno primetiti u kojim situacijama najčešće gubite strpljenje.

Ako se to redovno događa kada ste umorni, u žurbi ili opterećeni drugim problemima, možda deo rešenja nema veze sa promenom detetovog ponašanja, već sa načinom na koji organizujete sopstvene obaveze i reagujete na stres.

Nijedan roditelj neće biti smiren u svakoj situaciji. Biće dana kada ćemo povisiti ton, pogrešiti ili reagovati drugačije nego što smo želeli.

Važnije od ideje o savršenom roditelju jeste ono što se dešava većinu vremena - jasne granice, doslednost, razgovor i osećaj deteta da je voljeno čak i kada njegovo ponašanje nije prihvatljivo.

Vaspitanje bez batina i stalnog vikanja zato ne znači popustljivost. Naprotiv, ono od roditelja često zahteva više strpljenja i doslednosti, ali detetu pokazuje da autoritet i strah nisu ista stvar.

(Ona.rs / Stil) 

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.