"Moje dete nije takvo": Zašto kritiku učiteljice shvatate kao napad? Zaboravljate jednu važnu stvar

Deca često umeju da budu potpuno drugačija u vrtiću ili školi nego kod kuće. Dete koje je pred roditeljima otvoreno, pričljivo i mirno, u društvu vršnjaka može postati povučeno ili nemirno. Isto tako, mališan koji kod kuće gotovo nikada ne pravi probleme može u učionici pokazivati ponašanje koje roditelji teško mogu da zamisle.

Upravo zbog toga roditelji i učitelji ponekad imaju potpuno različitu sliku o istom detetu. To ne znači da neko od njih greši, već da dete posmatraju u različitim okolnostima. Da bismo ga zaista razumeli, potrebno je da spojimo te različite slike i pokušamo da sagledamo kako se ponaša u različitim situacijama.

Problem nastaje kada roditelj veruje da svoje dete poznaje toliko dobro da odbija svaku informaciju koja se ne uklapa u sliku koju je već izgradio. Tada razgovor sa učiteljem ili vaspitačem lako može da preraste u sukob, umesto da postane prilika za zajedničko traženje najboljeg načina da dete napreduje.

Roditelji ne vide dete u svakoj situaciji

Roditelji prirodno imaju posebno mesto u životu deteta i poznaju njegove navike, karakter, strahove i interesovanja bolje od većine ljudi. Ipak, to ne znači da mogu da znaju kako će se dete ponašati u baš svakoj situaciji.

Polazak u vrtić, a naročito u školu, donosi potpuno novo okruženje. Dete tada provodi značajan deo dana sa vršnjacima, suočava se sa pravilima grupe, autoritetom učitelja, obavezama i situacijama u kojima roditelji nisu prisutni.

Zbog toga informacije koje učitelj ili vaspitač daju roditelju mogu biti dragocene. One ne moraju da budu suprotne onome što roditelj zna o svom detetu - mogu samo da otkriju njegovu stranu koju roditelj do tada nije imao priliku da vidi.

Ako roditelj prihvati da sasluša takva zapažanja, moguće je napraviti mnogo potpuniju sliku deteta. Važno je razumeti da dete nije potpuno ista osoba u svakoj situaciji i pred svakim ljudima.

Kada roditelj kritiku deteta doživljava kao napad

Jedan od najtežih problema nastaje kada roditelj ponašanje svog deteta poistoveti sa samim detetom. Tada kritika nekog postupka može da se doživi kao kritika njegove ličnosti.

Roditelj koji smatra da je "na strani deteta" ponekad će pokušati da ga zaštiti čak i kada zna da je ono pogrešilo. Umesto da zajedno sa učiteljem razgovara o tome šta se dogodilo i kako dete može da popravi svoje ponašanje, on kritiku može shvatiti kao napad na dete.

Situacija može biti još složenija ako roditelj kritiku deteta doživljava kao kritiku sopstvenog roditeljstva. Tada komentar učitelja o ponašanju učenika više nije samo informacija o tome šta se dogodilo u učionici, već postaje pitanje roditeljeve sposobnosti da vaspita dete.

Međutim, važno je napraviti jasnu razliku između deteta i njegovog ponašanja. Dete može biti voljeno, prihvaćeno i poštovano, a da istovremeno neki njegovi postupci budu neprihvatljivi.

Šta znači biti "na strani deteta"

Biti na strani deteta ne znači opravdavati svaki njegov postupak. Naprotiv, podrška detetu podrazumeva i pomoć da razume kada je pogrešilo, zašto je određeno ponašanje problematično i kako ubuduće može da postupi drugačije.

Deca se povremeno ponašaju problematično čak i kada odrastaju u stabilnim i brižnim porodicama. Takvo ponašanje samo po sebi ne govori da su roditelji loši niti da je sa detetom "nešto pogrešno".

Važno je i da roditelji imaju na umu da dete može pokazivati potpuno različite osobine kod kuće i u grupi. Neki mališani su pred roditeljima opušteni, dok se u društvu vršnjaka bore za svoje mesto. Drugi su kod kuće zahtevni, a u školi izuzetno poslušni i odgovorni.

Zato informacije koje dolaze iz škole ne treba automatski odbacivati samo zato što se ne podudaraju sa iskustvom koje roditelj ima kod kuće.

Partnerski odnos roditelja i učitelja

Mnogo korisniji od odnosa u kojem jedna strana izdaje uputstva, a druga ih samo izvršava jeste partnerski odnos roditelja i učitelja.

Takav odnos počiva na ideji da obe strane imaju isti cilj - dobrobit deteta i njegov napredak. Roditelj poznaje dete iz porodičnog okruženja, dok učitelj ima uvid u njegovo funkcionisanje u grupi, odnos sa vršnjacima i odnos prema školskim obavezama.

Prvi korak je poverenje u dobre namere druge strane. Roditelji bi trebalo da pretpostave da učitelj želi da pomogne detetu, baš kao što učitelj treba da razume da roditelj reaguje iz brige za svoje dete.

Zatim je važno otvoreno razgovarati o tome šta se od deteta očekuje tokom školske godine. Dogovor oko ciljeva ne znači da roditelj i učitelj moraju na isti način da rade sa detetom. Naprotiv, važno je jasno podeliti odgovornosti - šta će se raditi u školi, a šta kod kuće.

Kada se roditelji i učitelji udruže, dete dobija najviše

Dobra saradnja ne znači da će roditelj i učitelj uvek imati isto mišljenje. Različiti pogledi mogu biti korisni upravo zato što omogućavaju da se dete sagleda iz više uglova.

Učitelj bi trebalo da jasno pokaže da prihvata dete, ali da to ne znači da mora da prihvati svako njegovo ponašanje. Isto tako, važno je napraviti razliku između deteta i roditeljskog načina vaspitanja.

Kada se uspostavi takav odnos, roditelj dobija priliku da sazna kako se njegovo dete ponaša izvan porodičnog okruženja, dok učitelj dobija dragocene informacije o detetu koje može da primeni u radu sa njim.

Upravo zato otvorena komunikacija nije samo formalnost na početku školske godine. Ona može da bude osnova za odnos u kojem roditelji i učitelji rade kao tim. A kada odrasli koji brinu o detetu imaju zajednički cilj i spremni su da saslušaju jedni druge, najveću korist od toga ima upravo dete, prenosi "Politika.rs".

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.