KOLUMNA: Vaspitala sam muškarce koje nisam rodila da bi sutra bili bolji nekoj drugoj, i nije mi žao

Danas sam otišla na piće sa drugaricom za koju znam da ne veruje u tradicionalan način poimanja muško-ženskih odnosa. Zapravo, "ne veruje" je snažan iskaz koji upućuje na to da je neko okoreli feminista koji uživa i one ispravne i one ekstremne slobode. Nije. Više bih je svrstala u kategoriju prilagodljivih romantika koji često zaborave sopstvenu vrednost i minimalne standarde zarad samo jedne noći u kojoj će "onaj pravi" da ih obmane da postoji "srećan kraj".

Pričala mi je o svom neuspešnom ljubavnom životu, o još jednom promašenom dejtu i nedostatku pravih muškaraca kada mi je jedna rečenica zaparala uši: "Njemu je zasmetalo što sam tražila da dođe po mene". Nisam razumela u prvu ruku, pogotovo jer moja drugarica nije vozač.

"Elaboriraj", rekoh.

Mislila sam da me oči izdaju dok sam čitala patetičan, bespotrebno dugačak SMS koji je aludirao na razlike u poimanju emotivnog odnosa, razlike u očekivanjima, i bespotrebnosti da bilo ko žrtvuje svoje principe... i otkazivanje dejta. I sve to, zato što je devojka, koja ne vozi, tražila dečku, kojeg tek treba bolje da upozna, da dođe po nju?

Da li krivica leži u genetskoj promeni?

Počela sam da razmišljam o očekivanjima, pre svega iz muškog ugla. Da li postoji nepisana knjiga pravila i da li smo svi u obavezi da je sledimo? Ne, ne mogu da idem u ovom smeru, zdrav razum mi ne dozvoljava.

Otkad se minimum pristojnosti počeo smatrati trudom? Moja teorija da su muškarci prirodni "lovci" i da im je u DNK da se potrude oko žene sve više "pada u vodu".

Istraživanja su pokazala da je muški testosteron drastično opao poslednjih 20 godina, što donekle indikuje da su pripadnici jačeg pola "slabijeg kova" u odnose na pređašnje generacije, ali i mi žene smo drugačije. Slobodnije, jače, borbenije, glasnije, razmaženije. Samim tim, ne želim da upirem prstom.

Da li zaista dobijamo samo ono što tražimo?

Uvek su me zvali razmaženom, oni koji su me znali, a čula sam i gore epitete od onih koji misle da me poznaju. Zašto? Jer sam smatrala da je svaki emotivni odnos jedna vrsta prikrivene transakcije, čak i u najvećoj ljubavi.

Igra zavođenja je razmena moći.

Muškarci se zaljubljuju u vizuelno, u gestikulaciju, pogled, a žene u ono što čuju, dožive, osete, pa i dobiju - vreme, transparentnost, emocije, a na kraju i materijalnu sigurnost. Ali, ovde uopšte nije reč o grandioznim poklonima, već upravo o toj igri moći.

Ukoliko mi zaista jesmo nežniji pol, želimo nekog snažnijeg da nas "obori sa nogu", ali i "nosi" kroz život.

Otvaranje vrata, izmicanje stolice, komplimenti bez aluzija o vulgarnosti... gde se to izgubilo? I ne želim da slušam o našoj, ženskoj krivici. Jer čak i kada provedemo sat vremena ispred ogledala, obučemo toaletu dostojnu bečkog dvora, ne dobijemo ovakve gestove. I ne, nije zbog "preranog uskakanja u krevet".

Govorim o onome što se dešava na dejtu pre intimnog čina kojeg mnogi danas smatraju pukim zadovoljavanjem fizičke potrebe, poput pagana od kojih bi trebalo da smo odavno odmakli, a ja energetskim spajanjem dva bića. Za to krivim industriju filmova za odrasle, prelaku umreženost i dostupnost. I tako, ostajem rascepljena.

Odrasla sam na mantri: "Onaj pravi će znati".

A, nekako uvek sam mislila da moraš da tražiš sve što želiš, pa sve i da ne dobiješ - na vreme si shvatila da ta osoba ne želi da pruži, i tu zaista mislim i na gorepomenuto vreme, iskrenost i zdravu ljubav.

Kad pogledam unazad, ja sam vaspitala muškarce koje nisam rodila.

Odrasla na engleskim romanima, besomučno upijajući Džejn Ostin, sestre Bronte i Tomasa Hardija, svaki trik i gest znala sam napamet i prenela ih na one sa kojima sam "hodala".

Sve i jedan je bio dobar učenik, pa su otvaranje vrata i izmicanje stolice savladali već iz drugog puta. Iz trećeg je usledilo cveće, a o daljoj nadogradnji nema mesta ovde.

Ja sam ih, kao žena, oblikovala u muškarce. I nije mi žao, jer znam da će sutra nekoj mojoj saborkinji biti bolji izabranici.

Najveći kompliment mi je dao poslednji dečko: "Zbog tebe želim da budem bolji čovek". I to je sve što treba da znate.

Tražite - ono što vam se ne da ne znači da to isto ne zaslužujete, već samo da ta osoba nije sposobna da pruži. Ne idite kroz ovaj život sa ljudima koji sve svoje mere na gram, takvima ćete uvek biti teške.

I da, ja i dalje čekam na svog Tomasa Hardija, kojem neću morati da objašnjavam pravila, i samo takvom bih rodila sina - onom koji je već vaspitan po merilima da je žena dostojna svakodnevnih gestova pažnje.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.