Vedrana Rudan nije bila "prosta", samo je govorila kao muškarac: Zato joj nikada nisu oprostili istinu

Vedrana Rudan je otišla na područje bez signala, baš kao što je najavila da će otići, bez tužne muzike, patetičnih oproštaja i rečenica o tome kako sada leti sa anđelima, jer bi verovatno prva opsovala svakoga ko bi pokušao da je posle smrti pretvori u smernu, tihu i pristojnu ženu kakva nikada nije želela da bude.

- Želim reći da ima jako puno ljudi koji me vole i da ja volim njih i da sam besmrtna i neka moju smrt shvate kao odlazak na područje bez signala, rekla je u martu 2025. godine, gostujući u emisiji "Nedjeljom u dva", a upravo je ta rečenica osvanula na njenoj zvaničnoj stranici kada je 18. avgusta objavljeno da je umrla.

Nisam sigurna da je sa ovih prostora otišla samo velika književnica. Mislim da je otišla poslednja žena koja je svima, bez obzira na njihovu funkciju, novac, pol, veru i naciju, govorila sve direktno u lice, čak i onda kada je znala da će je to koštati posla, novca, prijateljstava, televizijskih gostovanja i statusa omiljene javne ličnosti.

Vedrana Rudan nije ulepšavala istinu da bi nam bilo lakše da je progutamo. Davala nam ju je bez šećera i bez čaše vode, ravno u grlo, pa se ti posle snađi sa onim što si čuo.

Nekada sam se sa njom slagala, nekada nisam, a povremeno bih se zapitala da li je baš morala toliko grubo. Danas mislim da jeste. Jer, da je govorila tiše, pristojnije i rečnikom koji dolikuje jednoj dami, niko je ne bi čuo.

Kada muškarac psuje, on je šmeker, a kada to radi žena, ona je prosta

Posebno sam volela što je bila "prosta", iako ni danas nisam sigurna šta ta reč zapravo znači kada je izgovaramo kao presudu jednoj ženi. Vedrana je samo koristila isti rečnik koji muškarci koriste u kafani, redakciji, skupštini, na ulici i televiziji, ali kada psuje muškarac, onda je duhovit, spontan, zajeban i čovek iz naroda, dok je žena koja izgovori iste reči vulgarna, nekulturna, ogorčena i, naravno, "nedoje*ana".

Upravo o tome je i sama pisala, nakon što joj je jedan čitalac poručio da je "nedoje*ana".

- Muškim autorima komentatori nikad ne poručuju da su "nedoje*ani" i da im "fali ku*ac", napisala je Vedrana, pogađajući u jednoj rečenici ono što ženama pokušavaju da objasne čitavog života - nije problem u onome što si rekla, problem je što si žena koja je sebi dozvolila da to kaže.

Muškarcima je dozvoljeno da budu besni. Žene treba da budu razočarane, ali dostojanstvene. Muškarci mogu da lupaju šakom o sto, žene treba da biraju nežnije reči. Muškarac koji psuje sistem je buntovnik, žena koja radi isto je histerična. Ako je mlada, bezobrazna je. Ako je lepa, traži pažnju. Ako je starija, postaje ogorčena baba kojoj nešto očigledno nedostaje.

Vedrana nije pristajala ni na jednu od tih uloga.

- Ne opterećujem se šta će ljudi misliti i govoriti o meni i da li ću biti prihvaćena kao žena koja bez obzira na svoje godine voli da prostači i ponaša se, ne daj bože, kao muško, rekla je u jednom intervjuu, dodajući rečenicu koja možda najbolje opisuje čitav njen život: "Ja prodajem svoje stavove, a nisam sebe prodala."

Možda zato nikada nisam doživljavala njene psovke kao praznu vulgarnost. Kod nje psovka nije služila da prikrije odsustvo misli, nego da misao probije kroz zid licemerja. Nije psovala zato što nije znala bolje reči, već zato što je znala da neke stvari ne mogu da se nazovu "neprijatnošću", "izazovom" ili "nesporazumom". Nasilje je nasilje. Mržnja je mržnja. Lopov je lopov. A sranje je, jednostavno, sranje.

- Razgovaram o svim normalnim temama o kojima razgovaraju svi. Zato ne shvatam toliku famu o meni da ja govorim bez dlake na jeziku, rekla je jednom prilikom, podsećajući da je jedina razlika u tome što većina ljudi tako govori samo iza zatvorenih vrata, dok je ona iste reči izgovarala kada se uključe kamere.

Što je bila starija, mi smo je više voleli, a ona nas je sve manje štedela

Zanimljivo je da je ljudima sve više prirastala k srcu kako je postajala starija, iako je sa godinama bila sve brutalnija, slobodnija i manje zainteresovana za to da se nekome dopadne. Ako je ikada i imala dlaku na jeziku, starost ju je verovatno odnela zajedno sa strpljenjem za budale, autoritete i pravila po kojima žena u određenim godinama treba da se povuče, skrati kosu, čuva unuke i govori samo onda kada je neko nešto pita.

Vedrana je radila suprotno. Što je bila starija, govorila je glasnije. Što su više pokušavali da je smeste u neku prihvatljivu kategoriju, ona je postajala neprihvatljivija. Pisala je o nasilju, seksu, braku, majčinstvu, deci, starosti, muškarcima, politici, crkvi, novcu i smrti, ne pokušavajući da od života napravi "puding od vanilije", jer je znala da su srećni trenuci samo kratki bljeskovi, a da život najčešće nema ukus koji nam obećavaju.

Govorila je i da je slobodna, ali je ta sloboda imala cenu. Bila je otpuštana, zabranjivana, napadana i proglašavana ludom, vulgarnom, mrzovoljnom i opasnom, a posebno joj je bilo jasno ko joj najteže oprašta to što ne traži dozvolu.

- Ja sam slobodna, a to mi zameraju najviše žene, rekla je u svom poslednjem velikom televizijskom intervjuu.

Ta rečenica boli jer je tačna. Žene često najbrutalnije čuvaju kavez u koji su i same zatvorene, pa onu koja iz njega izađe ne pitaju kako je uspela, nego je vuku nazad, podsećajući je kako bi trebalo da sedi, govori, voli, stari i umire.

A Vedrana nije pristojno ni živela ni umirala.

Kada je saznala da boluje od izuzetno agresivnog raka žučnih kanala, nije postala inspirativna onkološka pacijentkinja koja nam govori da samo treba misliti pozitivno, voleti svaki dan i verovati u čuda. Pisala je o bolu, strahu, mučnini, iscrpljenosti, poniženju zavisnosti od tuđe pomoći i trenucima kada je želela da umre. Nije nam prodavala pobedu nad bolešću dok su joj se metastaze širile telom.

- Ne želim umirati na rate, priznala je, govoreći o želji da ode na eutanaziju, ali i o mužu i odrasloj deci koji su je molili da ostane.

Čak ni tada nije pokušala da smrt pretvori u nešto lepo. Govorila je da je smrt normalni deo života i da ne možemo živeti doveka, ali je nastavila da piše jer je, kako je rekla, "kad pišem, ja sam živa".

U svom poslednjem tekstu, objavljenom 26. jula 2026. godine, nije pisala samo o sebi, iako je pripadala grupi pacijenata "kojima je najteže". Pisala je o medicinskim sestrama, njihovim smenama, malim platama i rukama koje pacijentima usred noći dodiruju čelo.

- Umreću, umreće i drugi, napisala je bez patetike, a onda poslednje atome snage potrošila da još jednom opsuje državu koja ljude ostavlja da umiru, a medicinske radnike da se raspadaju pored njih.

Takva je bila Vedrana. Čak i kada se smrt približavala njenom krevetu, ona je gledala ko pored tog kreveta radi dvanaestočasovnu smenu i koliko je za to plaćen.

Zato danas neću napisati da je izgubila bitku sa rakom. Nije ona bila vojnik, niti je bolest bila protivnik kog je mogla pobediti snagom karaktera. Umrla je od agresivne bolesti od koje svakoga dana umiru i mnogo veći borci, a do samog kraja ostala je ono što je bila - žena koja nije pristala da ćuti ni onda kada više nije mogla samostalno da ustane iz kreveta.

Nisam se slagala baš sa svim što je govorila. Ali u tome i jeste poenta. Nije bila tu da se sa njom složimo, već da nas natera da se zapitamo zašto nas njena psovka više vređa od nepravde o kojoj govori i zašto nam je nepristojna žena strašnija od pristojnog muškarca koji laže.

Vedrana Rudan nije bila prosta.

Bila je slobodna.

Na ovim prostorima ljudi još nisu odlučili šta ih od ta dva više plaši, ali jedno je sigurno: Vedrana je hodala da bismo mi trčale.

I hvala joj na tome.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.