Iskustva žena u "muškim" poslovima! Seksizam, sumnje i sitne osvete: "Nisam asistentkinja, ja sam VAŠ advokat"

Svakodnevna iskustva žena u profesijama koje se i dalje percipiraju kao "muške" pokazuju da borba ni izbliza nije gotova, iako se čini da živimo u svetu koji je sve otvoreniji za ravnopravnost, . Kada žena obuče uniformu, uzme alat u ruke, sedne za volan kamiona ili stane za govornicu — često se suoči s nevidljivim zidovima predrasuda. A ponekad i vrlo vidljivim - kroz reči, poglede i otvoreno nipodaštavanje.

Jedna advokatica podelila je iskustvo iz sudnice kada je, obučena u odelo, došla na ročište, a protivni advokat pogledao po prostoriji i upitao: „Gde je on?“, nesvestan da advokatkinja već stoji ispred njega. Njen muški paralegal često biva smatran za advokata, dok nju i nakon jasno najavljenog termina klijenti dočekuju rečima: „Rekli su mi da ću pričati s advokatom.“ Njihovo razočaranje brzo prerasta u tišinu kada im ona kaže: „I pričate sa njim – to jest, sa mnom.“

U industriji kao što je stolarija, stereotipi su još glasniji. Jedna žena je dok je radila na krovnoj konstrukciji, iz rafterske visine dobila pitanje muškarca u odelu: „Mogu li da Vam pomognem?“ Njeno pitanje: „Znate li kako se ovo radi?“, i njegov tihi „Ne“ zatim, dovoljni su da ogole suštinu – pomoć se nudi ne zbog potrebe, već zbog sumnje u njene sposobnosti.

U tehnici i IT podršci, predrasude su svakodnevne. Jedna žena ispričala je kako je mušterija, kojoj je upravo popravila računar, rekao: „Sačekaću tehničara.“ Hladno, ali s pravom, odgovorila mu je: „Gospodine, ja sam tehničar. Želite li da ostavite računar ili ne?“

Ni svet finansija nije izuzet. Jedna bivša finansijska savetnica, jedina žena među 60 kolega, izbačena je iz sastanka rečima predsednika: „Idi po kafu, ovo ti nije potrebno da slušaš.“ Ispostavilo se da je tema bila – politika protiv uznemiravanja. Ironija kojoj ni ona nije mogla da se ne nasmeje kasnije.

Tu je i žena koja je vozila monster truck. Na izložbama bi je uvek ispitivali: „Ko vozi?“ Kada bi rekla „ja“, zahtevali bi da je vide kako ulazi u vozilo, kao da mora da dokaže da je zaista sposobna da upravlja ogromnim kamionom.

Žene u vojsci suočavaju se s još jednom vrstom nevidljivosti. Jedna bivša pripadnica ratnog vazduhoplovstva ispričala je kako nju nikada niko ne zahvaljuje za službu, čak ni kada je sama u kolima s vojnim tablicama. Zahvalnosti su uvek upućene njenom mužu – kao da je žena s takvom karijerom nezamisliva.

I u crkvi se žene suočavaju sa umanjivanjem. Jedna sveštenica priseća se kako su ljudi njen govor zvali „lepa priča“, dok su njenom mužu – pomoćniku – govorili: „Lepo ste propovedali.“ Kada ignorisanje dolazi i od žena, a ne samo muškaraca, bol je još dublji.

Jedna žena, bivša vatrogasna zapovednica s 25 godina iskustva, istakla je da joj ljudi i danas, kad pomene čime se bavila, kažu: „Aha, bila si bolničarka.“ Jer, naravno, žena može da ukazuje prvu pomoć, ali ne i da rukovodi jedinicom ili ulazi u zapaljene zgrade.

Jedna inženjerka ispričala je kako joj je serviser koji je došao da popravi klimu, nakon što je video njenu samostalno renoviranu kuću, rekao: „Trebalo je da budeš dečko.“ A ona mu je mirno odgovorila: „Moj tata je jako ponosan što sam devojka sa ovim veštinama.“

Seksističke primedbe dolazile su i u formi „sitnih zadataka“. Kao jedina žena u timu, bila je redovno zaduživana za pravljenje kafe, unošenje bokala s vodom, ili uzima papir i piše beleške – čak i kada su svi bili ravnopravni po funkciji. „Stariji muškarci ne znaju kako da se ponašaju kad im koleginica nije ni supruga, ni ćerka, ni sekretarica,“ rekla je jedna sagovornica. „Uglavnom se ponašaju kao da se neko pogrešno našao u njihovom prostoru.“

U obrazovanju, jedna žena koja je više od 35 godina radila kao specijalizovani edukativni asistent, borila se da objasni da „učiteljski pomoćnik“ nije isti kao „učiteljica“ – ona nije alat, ona je profesionalac.

Na kraju, čak i u industriji pogrebnih usluga, jedna žena koja više od decenije radi kao pogrebnica, svedoči kako je, otkako se penzionisani muškarac vratio u tim, opet počela da biva oslovljavana kao – sekretarica.

Ove priče nisu iznuđene, nisu preterane i svakako nisu usamljene. One su dnevnik nepravde koja se prečesto gura pod tepih – jer se „tako oduvek radilo“. I baš zato ih je važno čuti, zapisati i podeliti. Ne kao popis žalbi, već kao dokaz da žene u „muškim“ profesijama nisu izuzeci – one su pravilo koje društvo uporno odbija da prizna.

Ako ste i Vi doživeli slično, podelite svoju priču – neka se čuje i Vaš glas.

(Ona.rs/Buzz feed)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.