Po njegovom disanju sam znala da se sprema haos: Maja je pravila iluziju da živi bajku, a iza 4 zida je patila

Nasilje nad ženama, u bilo kom obliku, često se dešava iza zatvorenih vrata - u tišini, u strahu. Mnoge žene se godinama ne usuđuju da progovore, verujući da im okolina neće verovati, da će ih okriviti, ili da će, ako i pokušaju da zatraže pomoć, ostati same.

Tako je i naša sagovornica Maja Koropanovski (44) iz Novog Sada godinama ćutala o tome da između četiri zida preživljava nasilje od strane partnera, ali danas, ova hrabra i samouverena žena je stala pred kamere i javno iznosi svoju priču, želeći da podstakne ostale žene koje se nalaze u sličnim situacijama - da ne treba da ćute.

Kada ste primetili da vaš odnos ne valja, da ne štima?

- To je sve išlo postepeno, korak po korak, sa nekim pitanjima, optuživanjima, pa je onda krenulo neko štipkanje, čupkanje i ostalo, da bi se to na kraju završilo i nasiljem. Ako bih iz ove perspektive gledala u ovim cipelama onda bih rekla da je krenulo i mnogo pre. Krenulo je na samom početkom odnosa koji je imao svoju neku dinamiku. Krenuo je suviše burno i suviše kao filmski, tako bih rekla. Kad me pitaju kada je počelo, ja volim da kažem počelo je onda kada sam poverovala u tu bajku, kada je to sve bilo suviše sjajno, suviše ono sudbinska ljubav, prebrzo. To je jedna od glavnih crvenih zastavica. I na neke nametljive stvari, tipa ja želim nešto da odradim da se vidim sa drugaricama, a on je baš tada mislio da se vidimo. I to uvek ide nekako ispod žita, provuče se kao želja da bi hteo da se vidimo tada. Znači niko vama ne zabrani nešto direktno i da kaže u početku kada je sve to lepo i cveta ljubav: 'E sad ti to ne možeš da uradiš', nego tu uvek idu sitne manipulacije gde vi popuštate, pomerate svoje granice kako bi dokazali ljubav, kako bi bili dobri, kako ne bi došli u konflikt dok jednog dana ne shvatite da stalno dolazite u konflikt šta god vi uradili - kaže odmah na početku naša sagovornica koja se inače bavi profesionalnim upravljanjem zgrada, a ovaj put je u nekoj drugoj ulozi.

Kako biste vi opisali dinamiku vašeg odnosa u početku

- Pa kao bajka, prebrza, velika ljubav, oduševljenje, brzo pravljenje ozbiljnih planova i o braku, o deci. I to je nekako meni u tom momentu delovalo kao sudbinska ljubav. Jer ja sam se zaljubila, jesam poverovala u sve to, jesam zavolela. Ja sam bila uvek negde u akciji sa puno drugarica, kafe, odlasci, to je bio period fakulteta pa i putovanja, da to nekako sve iščezava, da negde nestaju, ali odmah se uvek tešite, 'One se još nisu udale, a ja sam ušla u brak, stižu deca' i ne primećujete da polako iz vašeg okruženja odlaze ljudi sa kojima ste tad bili u kontaktu i koje volite, koje poštujete sa kojima ste odrasli - kaže Maja.

Kada je počelo nasilje?

- Pa ne mogu tačno da kažem gledajući sad šta je sve nasilje, ali relativno brzo su se pojavili prvi znaci. Štipkanje, gurkanje i ostalo, ali sve to je uvek bilo uvijeno u lep papir, sve sa tim da sam ja nešto izazvala i prebacivanje krivice. I periodi tog takozvanog, što danas znam tada nisam zvala, medenog meseca. To su bili dugi, lepi periodu da i kad se desi svađa ja zaboravim da se nešto loše desilo, da bi posle to postajalo učestalije. Sećam se između prve i druge ćerke pa posle između druge i treće su bili zaista mirni periodi u smislu nekog fizičkog nasilja ili potezanja nekih pitanja koje su stvarale najveću buru. Sada iz ove perspektive shvatam koliko je tada u tom momentu u stvari spuštao moje samopouzdanje, koliko sam se ja gubila, gde sam se ja trudila da održim brak, da on bude stalno zadovoljan, da budem dobra supruga, majka, da se dokažem. Radili smo, imali smo zajedničku firmu, pa smo zajedno stvarali. Bili smo dvoje mladih ljudi koji su uspešni, koji rade, koji se bore, stvaraju, sve lepo i sve je pozitivno, a u stvari u pozadini između četiri zida je uvek prisutna ta neka neizvesnost i strah koji je godinama sve više i više rastao - rekla nam je Maja Koropanovski.

Kakvu vrstu nasilja ste preživeli?

- Kod mene je bila kombinacija nažalost svega. Ja uvek kažem da sve krene od tog psihičkog i emotivnog nasilja, gde vi u stvari već slabite i pomerate dovoljno svoje granice, pa onda to bude neko štipkanje koje prođe neopaženo, a jeste već fizičko nasilje i uvod u sve ono gore što može da bude. Zatim je krenulo sve više i više fizičko nasilje. To nije uteha, ali mi minimalizujemo problem kad čujemo 'Pa samo sam dobila dva, tri šamara'. Kasnije je znao da me šakom udari po glavi tako da ne ostanu modrice, da se to ne vidi i da to bude ekonomsko nasilje u smislu jer smo imali zajedničku firmu gde sam ja stvarno sebe dala maksimalno da se to stvori i nisam imala u potpunosti ekonomsku slobodu. Bio je privid da kao mogu sa parama da radim šta želim, ali kada smo se razvodili, kasnije se ispostavilo da je on prodao firmu i da sam ja krenula od nule. Nema veze, zahvalna sam na tome, nisam krenula od nule zapravo, već sa znanjem - kaže sagovornica.

Doživeli ste i online nasilje?

- Doživela sam čak i vrstu online nasilja 2020. godine kada me je sedam dana pre toga maltretirao, držao zatvorenu. Bila su neka njegova ispitivanja, dokazivanja i traženja istine i meni je pozlilo. Doživela sam neku vrstu nervnog sloma, tresla sam se, nije mi bilo uopšte dobro. Zvao je hitnu pomoć, uplašio se, bilo je vreme korone, jul mesec. I on je u nekom momentu počeo to da snima i stavio na društvene mreže. Ja to nisam znala. Prvo sam u tom momentu istinski imala osećaj da umirem, da se moja duša i telo razdvajaju. Iako sam bila svesna svega i samo sam mislila na decu da moram da preživim. Posle toga mi je bilo još teže. Opet je on napravio tu spektakl od svega, praveći neki sebi alibi. Verovatno se uplašio da ću umreti jer se uvek žalio da nam ne valja država, hitna pomoć je kriva, njegovoj ženi sad niko neće da pomogne, a ja sam znala šta se krije iza toga. Umesto da sam tad progovorila i da kažem 'Stanite ljudi', ja sam tek tad ućutala. Prvo sam imala strašan strah da se bilo gde pojavim, imala sam osećaj sramote jer neko vas u takvom stanju gde se vaše telo trese, u donjem vešu postavi na društvene mreže. Ljudi su zvali da pomognu, a ja sam ćutala, ja sam se uvukla skroz ono u sebe jer sam tad shvatila da sve one pretnje koje je imao pre toga da će me ubiti, da će napraviti tako da izgleda da sam ja luda, da će povrediti moje roditelje, decu, sestru, shvatila sam da je sposoban za to jer u momentu kada mi je bilo loše, on je mislio o tome kako da napravi sebi alibi i da optuži nekog drugog da je kriv. To nekako uvek ide u paketu, nikad nasilje nije razdvojeno, niti postoji granica. Sve vrste nasilja su upakovane u jedan sklop i ne može da postoji neka jasna granica - rekla nam je ova Novosađanka.

Da li ste pokušali da razgovarate sa njim?

- Više puta smo razgovarali na tu temu naravno. Pokušavala sam da objasnim, on je imao pitanja, tražio neke odgovore gde sam uvek ja ispadala da lažem. Pokušavala sam da objasnim da govorim istinu i da objasnim da to što radi nije u redu. I on je nekad prihvatao da to nije u redu ali uvek sa onim 'Ali ti si kriva, ti si me dovela do toga, da ti nisi takva kakva jesi, ja se ne bih morao da ponašam tako'. I zato kažem da uvek kreće sa tim psihičko-emotivnim nasiljem, manipulacijama gde vi u stvari izgubite samopouzdanje i poverujete, počnete da preispitujete sebe: 'Aha, ja sam nešto krivo uradila'. Tad kreće ono što zovu hodanje po jajima. Stalno se brinete da nešto ne pogrešite, da ne uradite. Ja sam znala nekad po njegovom disanju kada će početi ta bura i haos. Od poroka ima pušenje i jedenje slatkiša, on je jedan radoholičar i onda se mnogi iznenade kad čuju da je uradio nešto, a nije bio pod nekim dejstvom. Razgovori su se uvek završavali sa mojim osećajem krivice, sa osećajem da nešto ja nisam dobro uradila i obećanjem da ću se ja popraviti dok ne shvatite da ne možete da se popravite nikada jer niste ni krivi - kaže ona.

Da li su devojčice nekad prisustvovale nasilju?

- Ne, a kada me je snimao srećom bile su kod mojih roditelja i to je jedna specifična situacija. Mi smo bili na poslovnom putu i tamo je on već počeo da postavlja ta pitanja i da dolazi do nekog nasilja. Ja sam u jednom momentu dok sam držala sastanak, u njegovom pogledu videla da kreće bura. Vratili smo se sa puta i onda je bila situacija da ćemo biti sami u kući, zbog izolacije i tada je počelo to maltretiranje. On je odlučio da deca ostanu neki dan duže, da budemo sigurni da smo zdravi. I dok sam decu gledala u dvorištu, pretpostavljam da je tu meni i emotivno još veći naboj bio zato što sam sedela sa roditeljima, sa decom, gledala sve to, a s druge strane imala sam njegove pretnje da će on da ih poubija, da će mene da ubije ili da će ubiti njih, a mene ostaviti da se patim sa krivicom da sam ja to dozvolila i uradila. Kada smo se vratili kući, ja sam se istuširala i on je čekao da mi nastavimo taj razgovor i kako sam sela na krevet, moje telo počelo da se trese. U razgovoru kasnije sa devojčicama, rekle su mi da su počele da nagoveštavaju nešto. Nije me nikad tukao pred njima, ali kad počne da prebacuje ili da galami, njih pošalje u sobu. Deca sve osećaju, tako da odluka da se ostane u braku koji ne valja, u toksičnom odnosu zbog dece, je najveća greška.

Koliko vam je vremena trebalo da presečete i da kažete 'Sad je dosta'?

- Puno preispitivanja. Mnogi i danas optužuju i pitaju žene zašto neko ćuti godinu ili dve. Ja sam u braku bila 13 godina, sa raznim i lepim i ružnim momentima, a u stvari je bila opet upakovana manipulacija i omalovažavanje. Imala sam pokušaj da kažem odlaska 2019. godine, međutim nisam bila spremna da progovorim zbog čega. Otišla sam kod sestre i rekla sam i roditeljima da smo se nešto porečkali. On je mene posle dve nedelje odveo roditelja na razgovor gde je pričao da ja nisam normalna, da sam bezobrazna. I ja se samo sećam da sam sedela i samo razmišljala da izađemo iz kuće i da ne povredi njih. Nisam smela da progovorim, da kažem tati jer sam se bojala da će nastati haos, da će on njih poubijati, da će ih povrediti, da će moj otac burno odreagovati. On je tada bio u nekom kao sistemu da odemo u Ameriku jer ovde ne valja ništa. Podržavala sam njegovu želju kao želju jer to je njemu negde bio cilj i dobio je tu zelenu vizu na kraju. I on je 2022. otišao, a ja sam period od 2019. pa do 2022. pogotovo od 2020. znala da ću ili biti mrtva ili ću izaći, nemam druge opcije. Živela sam u nekom uverenju, kad on ode za Ameriku pa onda i mi posle nekog vremena, da ću definitivno biti mrtva, da će me ubiti i baciti negde u pustinju kao onim filmovima. Ali sam mislila i tada lagala negde sebe kad on ode biće drugačije. Neće moći da me tuče, neće moći da me maltretira, nema više tog nasilja, deca i ja ćemo imati slobodu da možemo opušteno da se krećemo. I posle 15 dana umesto tog nekog oslobođenja o kom sam sanjala da će se desiti - sve mi pada u vodu. Padam u takvu depresiju jer shvatam prvo da ja nemam unutrašnji osećaj ni mira ni slobode. Sa druge strane, psihičko nasilje dobija sasvim drugu dimenziju, nastavlja se još gore. On mene svakodnevno zove, maltretira, postavlja pitanja, preti. Ja nemam osećaj da je on hiljadama kilometara daleko, već mislim da će sada da dođe da ispuni te želje i postaje mi sve gore i gore. I posle jedne burne noći, kada sam već mislila da nema izlaza, negde sam razmišljala ili ću se ubiti ili ću otići. Odlučujem da potražim pomoć, psihoterapiju, na koju sam pokušavala i pre nekako da odem, međutim to mi je naravno bilo zabranjeno.

Sestra je bila 'okidač' za psihoterapiju?

- Ona je poslala neku našu zajedničku sliku u grupu, sliku mene iz srednjoškolskih dana sa komentarom kako sam zgodna i lepa bila i tu se videla neka patika, gde je on optužio da je to moj bivši dečko i kreće ponovo drama. Pozovem sestru i zamolim da ne šalje više ništa u grupu jer imam problem i ona mi na to kaže 'Ne znam kada ćeš da odlučiš da potražiš pomoć, ti si mu dala moć'. Sećam se to kako mi je napisala. Ona je bila besna na mene, a ja u stvari nemam hrabrost još ni da kažem šta mi se sve dešava. Sestra kao sestra, oseća da nešto nije u redu iako sam ja ćutala. Ispostavilo se posle da su joj neke stvari i deca sugerisala i nju je to bolelo. I ona mi je u tom momentu poslala neke linkove za psihoterapije. Danima sam gledala, tražila i odlučila se da krenem. Ni tada nisam mislila da ću da se razvedem niti da ću da odem iz tog odnosa, nego samo da ojačam, to mi je bila ideja kad sam krenula na psihoterapiju - jasno nam kaže Maja.

Da li je okolina sumnjala da ste zlostavljani?

- Ne, a saučesnik u toj igri sam bila i ja, jer za taj tango je uvek potrebno dvoje za šta god da se dešava. I iako niste krivi u tome, opet deo neke odgovornosti prihvatam. Danas znam da iza najlepše upakovane priče, iza zatvorenih vrata se dešava haos. Ja nisam čak nikad bila od onih žena što se žale na muža, sve je bilo super. Ja sam pravila tu iluziju još lepšu nego što što jeste. Oni koji su primetili bili su ljudi na poslu ili kada sedimo u društvu, ali su govorili da je to njegov temperament. On je uvek bio zabavan, zezao se. Znao je nekad da galami na mene i slično, ali većinom je bilo 'moja Maja'. Napolju sam ja bila njegova kraljica, najbolja na svetu koja je činila sve, a iza zatvorenih vrata otirač po kom je mogao da gazi. To su te dve slike i to je ono obično što se plasira i nisam se nikome žalila. Drugarica jedna kaže 'Ja sam primetila ali sam mislila da je malo konzervativniji kad ti kažem hajde da idemo na plivanje ili nešto', ja uvek nešto izbegavam. Okolina je ostala zaprepašćena kada sam ja progovorila. Ja sam se i bojala da progovorim baš zato što sam uvek isticala kako je on divan suprug. Kad vam je stalo da nešto uspe, pravite od tih nekih mrvica i dobrih stvari veliku iluziju. Ja sam to radila i taj balon je samo jednom eksplodirao. Teškom mukom sam nekim prijateljicama rekla šta se dešava, to je nekako išlo spontano, ali sam shvatila koliko je to bitno da se priča jer je puno takvih priča. Ja nisam usamljen slučaj - priznaje nam sagovornica.

Koliko je sve ovo uticalo na Vaše samopouzdanje?

- Hrabrost i samopouzdanje. Svi imamo ta neka uverenja da žena koja trpi nasilje, koja je u takvom nekom odnosu da je negde zavučena, da nema samopouzdanja, što ne mora da bude. Ona može da ima samopouzdanje na drugim poljima života, da ima karijeru i da radi. Mi tu stalno ubacujemo neki kliše. Imala sam samopouzdanje za posao i slično, ali mi je napravio da sam zavisna od njega. To su stalno priče 'Nesposobna si, ti bez mene ne bi bila niko i ništa, ko će tebe takvu'. Posle treće trudnoće sam imala tumor, srećom dobroćudni na desnom jajniku koji je odstranjen. Teška operacija je bila. Oporavila sam se, to mi je negde bio signal da nešto ne funkcioniše da sam se razbolela. Štitna žlezda, insulinska rezistencija, ugojila se preko 30 kilograma jer telo vam pokazuje da ne možete da opstanete u tome i naravno da tu gubite na nekom tom samopouzdanju i zaboravite da brinete o sebi. Nisam vežbala, nisam vodila računa. Sve ono što mi je nekad bilo bitno negde je nestalo. Ono što sam bila ja, je u stvari nestala, pretvorila se u neku masu koja ispunjava nečija tuđa očekivanja. Na psihoterapiji sam ja toga bila svesna, ali jedno je kad imate tu svest o tome, a sebi priznati i rad na sebi je drugo. Ja sam došla svesna sa tim iako sam osećala ogromnu količinu krivice da jesam kriva, ali nisam kriva za nasilje što je on takav. To je negde najteže i žrtvi sebi možda da prizna, jesam kriva sa jedne strane, sa druge strane ne. On to što radi radiće i nekom drugom, ali zašto sam to prihvatala? Zanima me da otkrijem zašto sam ja to trpela jer za ovaj tango je bilo potrebno dvoje. Ja taj tango više u životu ne želim da igram. Mnogi se pitaju 'Zašto je to uradio?', opet se bavimo tim, a nebitne su te etikete. Oni imaju neki taj obrazac i važno je da se priča o tom obrascu kako bi danas-sutra neko to mogao da prepozna i da zna da je u problemu. Trebalo mi je da shvatim da porodica ne mora da bude celovita, nego je bitnije da bude zdrava i da je i dalje porodica jer sam ja sad sa decom srećna i zadovoljna i oni su mnogo srećniji i zadovoljniji - kaže nam sagovornica.

Koliko je trajao taj proces 'ozdravljenja'?

- Pa ne znam ni da li sam još uvek do kraja ozdravila. Jesam ojačala, proces je bio bolan. U nekim momentima stvarno su bile situacije gde sam mislila da mi i život zavisi od njega. Na psihoterapiji sam rekla da mi je cilj da ojačam, a onda mi je psihoterapeutkinja rekla da menjam svoju dinamiku, da se drugačije postavljam prema njemu. Ja sam tog momenta u stvari izustila i rekla 'On može da se promeni, ali ja nisam ista ja ne mogu da više budem u takvom odnosu, ne želim hoću da se razvedem'. Tek tad sam to prihvatila. Ozdravljenje ide polako. Mene sa jedne strane ozdravilo možda kad sam progovorila jer sam puno to držala u sebi. Krenula sam tako što sam počela da pišem kao vid psihoterapijskog oporavka i to se pretvorilo u neku vrstu knjige. Nadam se da će uskoro i videti svetlost dana. Verujem da te neke rane zarastu, ali vidite te ožiljke uvek, ne mogu u potpunosti da nestanu - objašnjava Maja.

Da li je on danas u kontaktu sa decom?

- Deca su sad već nekog uzrasta da mogu da odlučuju same. Bilo je perioda kad sam insistirala da se čuju sa njim, a on je u jednom periodu života bio mišljenja da one treba njega da pozovu. Ako one ne zovu ne čuju se, a njih opet boli činjenica što ih tata ne zove, ne pita ih kako su. Ne mogu ni da kažem ni da su dobri ni loši odnosi među njima. Sad je bio neka četiri meseca ovde u Srbiji, viđali su se. Po meni je to malo, ako decu nisi video dve godine onda ih uzmeš pa si sa njima. Nikad nisam branila taj odnos. Čak kada su me u jednom momentu u Centru za socijalni rad pitali da li tražim zabrane prilaska za decu, rekla sam ne, jedino ako neko stručan smatra da su deca fizički ugrožena i da ih može povrediti, onda želim da to neko stručan kaže. Srednja ćerka je sad skoro pitala "Mama, je l' u redu da ja njega ipak volim?". Pre toga je osećala užasan bes i nisam mogla da doprem do nje. Ja kažem 'Naravno da je u redu i treba da ga voliš. On je tvoj tata i to što je bilo između nas nema veze sa tobom'. A negde imam uvek taj strah kad vidim manipulaciju prema deci, da će se one razočarati, da će ih to zaboleti. Puštam neke lekcije, nažalost, i one moraju same da prođu. Volela bih da danas sutra on ima takve uslove pa da one odu i u Ameriku kod njega da provedu mesec dana, proputuju, vide, budu sa njim. Volela bih da imaju bolji odnos. Nekad se utešim kao bar plaća alimentaciju redovno i to je dobro, a onda tih 17.000 dinara ne može da nadoknadi. Ni 170.000 dinara ne može da nadoknadi onu istinsku ljubav, vreme koje posvetite deci, pažnju - iskreno nam je rekla Novosađanka.

Koju biste poruku poslali ženama koje prelaže kroz neku vrstu nasilja?

- Da su jače nego što misle. Znam da se plaše da neće imati podršku. Mnogi i nemaju podršku ni od okoline, ni od roditelja. Plaše se ekonomski kako će to izgurati same, plaše se da će ih povrediti, ali ako možete da ćutite, trpite psihičko i fizičko nasilje, u vama ima sigurno mnogo više snage da preživite i živite jednim pravim životom, dišete i budete u miru sa sobom. Ne moraju svi javno da progovore. I uvek postoji ta jedna osoba koja će pomoći. I u policiji i u Centru za socijalni rad i u Sudu. Taj proces je izrazito težak i dan danas se ne osećam lagodno, još uvek kod mene sve to traje. I bolan je i naporan je pogotovo za žene koje treba iznova to da pričaju. Jednoj osobi se poverite. Uvek savetujem da se potraži i pomoć psihoterapeuta jer ja mogu da savetujem iz svojih cipela, neko drugi opet može iz svog iskustva, ali da bi ta osoba istinski ojačala i krenula na neki svoj put, ipak joj znači par par psihoterapija da krene. Savet je 'Samo kreni, progovori polako ili daj sebi vremena'. Imala sam jednu situaciju da danima razmišljam o tome. Na plaži sam videla nasilje na delu, a ostala sam da ćutim. S jedne strane mi je bolno jer je trebalo nešto da uradim, a sa druge strane opet znam iz svog iskustva da bi izazvala još gore, jer žena ako nije spremna da izađe iz tog ciklusa, ona će da laže, da kaže da nema nasilja. Na plaži su se deca nešto porečkala, otac je odjednom poludeo i galamio. Jedno dete je uzeo za kosu, vukao ga je, bacao neke stvari, a ja sam po ženi videla kako je spustila glavu, kako je ćutala, kako je rukom po pesku kružila. Šta sve ta žena trpi iza zatvorenih vrata kad je on takvu eksploziju imao na plaži među ljudima? Želela sam nešto da joj kažem, a znam da ne smem i vidim kako ćuti da nije spremna da progovori i takvih stvari je puno. Treba ljudi samo da manje osuđuju i da budu podrška - iskreno je rekla Maja Koropanovski.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.