"Na nju smo već navikli, ali zašto je ubio dete?": I žrtve nasilja čitaju komentare, a gde su sankcije?

Nekada je reč bila lek – danas, na internetu, prečesto je oružje. U virtuelnom prostoru gde svi imaju glas, mnogi ga koriste da bi povredili. Posebno su žene te koje svakodnevno trpe lavinu uvreda, omalovažavanja i mizoginije, često samo zato što su se usudile da budu prisutne, glasne, autentične. Negativni komentari, puni prezira i mržnje, više nisu izdvojeni incidenti – oni su postali tišina iza ekrana koja glasno boli. Iza svakog ekrana je osoba. Iza svake uvrede – rana. Ovo nije samo priča o sajber nasilju. Ovo je poziv na buđenje, na empatiju, na odgovornost.

U ovom intervjuu u sklopu kampanje Ona ne ćuti, govorimo o retraumatizaciji žrtava kroz negativne komentare. Jedna vaša, nepromišljena reč, napisana iz navike možda, nekoj žrtvi nasilja može biti putokaz za dalje odluke u svom životu. Upravo o takvoj ulozi negativnih komentara, pa i onih koji se kriju iza čuvene i lako napisane fraze "to je moje mišljenje, na koje imam pravo", govori ispred Autonomnog ženskog centra naša sagovornica Sanja Pavlović.

Internet je postao svakodnevan oblik komunikacije, izražavanja mišljenja i razmene ideja. Međutim, paralelno sa tehnološkim napretkom raste i jedan zabrinjavajući fenomen – sajber nasilje. Posebno uznemirava činjenica da su žene često glavne mete negativnih komentara, uvreda i mizoginih napada. Od anonimnih poruka punih mržnje do javnog iznošenja ponižavajućih stavova, internet je postao alat kojim se brutalno narušava dostojanstvo i psiha mnogih žena. Ovaj tekst bavi se problemom koji više ne možemo ignorisati – digitalnim nasiljem koje je, nažalost, postalo deo svakodnevice i koje ostavlja duboke posledice u stvarnom životu.

Kako negativni komentari na mrežama utiču na žene koje su već žrtve nasilja?

- Kada vidite komentare osoba koji su vaši sugrađani, vaše komšije, ljudi sa kojima prosto delite neku vrstu svakodnevnice i društvenog života, i ako vidite da oni imaju neki vid negativne reakcije u odnosu na vaše iskustvo, vi onda možete da se osetite pre svega strašno usamljeno. Možete da se osetite da ste potpuno izolovani, da ne postoji niko ko vas razume, da ne postoji niko ko vam veruje i da se nekako u tom smislu povučete u sebe. Može dovesti do toga da se zapravo na neki način i vraća trauma, da dođe do retraumatizacije, da se prosto ponovo javljaju te slike nasilja koje je žena preživela i zapravo može da dođe do potpune demotivacije da se potraži pomoć. Jer se stvara taj osećaj da zapravo pomoći nema, da je ne razume niko, da ne postoji niko ko će joj pružiti podršku i da opet ona ostaje nekako potpuno sama, usamljena, izolovana u tome što joj se dešava.

Tu postoje tri velike grupe koje se međusobno i prepliću, kako istiće naša sagovornica.

Jedna jeste da se ne veruje ženama – da se nekako njihovo iskustvo umanjuje, da se kaže: "Nije to bilo baš tako kako ona kaže", ili da se direktno kaže kako žena laže. Dakle, neki vid umanjivanja, neverovanja njihovom iskustvu.

Druga stvar jeste okrivljavanje. Dakle, čak i ako poverujemo da se nešto dogodilo, recimo, u slučaju femicida, onda se ponovo provuče način da se posumnja da je žrtva na neki način kriva i odgovorna za strašan čin. To, nažalost strašno zvuči, možemo primetiti i u komentarima poput: "Ali imala je ljubavnika"; "nije bila dovoljno dobra supruga"; "ali ona je doprinela ovim da bude ubijena" – jezivo. U stvari, to je ta druga velika grupa, gde dolazi do okrivljavanja žrtve za nasilje koje joj se desilo.

- I treća grupa, ja bih rekla da tu govorimo pre svega o nekoj vrsti banalizacije nasilja. Da zapravo uviđamo da se nasilje desilo, "ona je nešto preživela", ali zapravo banalizujemo u smislu da se tome ismevamo, da stavljamo neku vrstu šale, neke takozvane šaljive komentare, ironične, satirične, i onda u tom kontekstu zapravo opet umanjujemo problem, utičemo na nevidljivost samog problema i ponovo, na neki način, ili na neverovanje ili na okrivljavanje žrtve - ističe Sanja Pavlović.

"Desio se femicid i ubijeno je dete – na nju smo NAVIKLI, ali zašto dete?"

- Mislim da sve ovo što sam i rekla prethodno doprinosi generalno normalizaciji nasilja, da se to smatra potpuno jednim normalnim delom društva, gde zapravo ni pojedinačni ljudi, a onda samim tim ni društvo u celini ne vidi da ima sopstvenu odgovornost u tome – u promociji, i u normalizaciji, i u umanjivanju iskustava žrtava. Čini mi se da ljudi i zaboravljaju da sve te komentare zapravo čitaju i žene žrtve nasilja.

Dakle, s jedne strane imamo one koji su potpuno neosetljivi na to da će to doći do žrtava, a s druge strane imamo i one koji su zapravo vrlo ekstremni i koji i žele da dođu do žrtava i žele da ih nekako dodatno povrede. To zapravo ceo jedan korpus i mizoginije i tih patrijarhalnih uverenja da zapravo je žena kriva za sve ono što je se desilo i da je muškarac prosto, eto, bio isprovociran ili mu je "pukao film" i tako dalje. Nekako se ta odgovornost prebacuje sa nasilnika na žrtvu - ističe ona.

Za primer je dala situaciju kada se dogodilo da je muškarac ubio suprugu i dete. U komntarima se moglo naći svakakvih "zaključaka" korisnika društvenih mreža, ali postoji jedan koji je bio odraz navike društva kada je femicid u pitanju.

- Desio se femicid i desilo se pored toga da je muškarac ubio i dete. I onda je bilo komentara: "Pa dobro, za nju smo već nekako navikli, ali zašto je ubio dete?"

I onda u stvari vidimo koliko je duboko to normalizovano i koliko u stvari opravdavamo nasilnike čak i kada iz nasilnika pređu u ubice.

"Zašto se slikala?"; "Ko joj je kriv kad se slika" i brisanje odgovornosti počinoca

- Kada je reč o takozvanoj osvetničkoj pornografiji, odnosno, o tome kada se zapravo neovlašćeno dele privatni snimci i fotografije intimne sadržine, vidi se da je zapravo značajan broj, pre svega muškaraca (bilo je i žena) koji su se toliko ismevali celom tom problemu, koji su toliko banalizovali taj problem, koji su ga umanjili i koji su u potpunosti prebacili odgovornost na žrtvu pitanjima i rečima: "zašto se ona slikala" ili "zašto je uopšte slala svoje slike, ko joj je kriv za to". Mi tu vidimo da dolazi do jednog potpunog obrta u vrednosti. Mi govorimo o tome da ona šta god da je uradila – u nekim situacijama čak i nije odobrila da se slika, nego je neko nju zapravo fotografisao bez njenog znanja, ali to njih prosto ne interesuje.

Dakle, nekako se ponovo prebacuje odgovornost na nju i mislim da se najdrastičniji primeri vide upravo na tim situacijama seksualnog nasilja, posebno tog digitalnog seksualnog nasilja.

"Ja u pesnici vidim nož": Žrtve nasilja su deo društva, sve što radimo vide i one

Iako konkretna istraživanja ne postoje još uvek na temu komentara i kako mogu podstaći retraumatizaciju, važno je da ne gubimo svest o našem ponašanju na interntu. Sanja je dala konkretan primer kako teme o nasilju, pa i femicidu mogu pokrenuti povratak na retraumatizaciju.

- Mislim da bih mogla ovu temu da povežem sa time kako žene čitaju medije, jer smo imale istraživanje o tome kako žene vide medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama. I bio je baš jedan citat koji mi je ostao vrlo urezan u pamćenje. Primer je bio jedna fotografija muške pesnice, koja stoji nad siluetom žene koja je u nekom odbrambenom, povučenom položaju. Jedna od žena koja su bile u tom istraživanju ispitane, koja je i sama preživala nasilje, je rekla da ona u toj pesnici vidi nož.

Šta to zapravo znači?

To znači da ona to što pročita ili to što vidi čak i vizuelno u medijima, na portalima, na društvenim mrežama, doprinosi tome da se ona poistoveti sa time. Dakle, ona to ne čita kao situaciju koja se nekoj drugoj ženi desila, već učitava sopstveno iskustvo u to. Ona je bila napadnuta nožem i ona u toj pesnici zapravo vidi nož. Tako da je važno da to imamo na umu, da u našu hetoregnu publiku spadaju i žene žrtve nasilja.

Često možemo ispod objava na portalima, ali i medijima, pročitati uvredljive komentare na račun žene žrtve nasilja ispod teksta i vesti o tom činu. U tom kontekstu je važno napomenuti da isti tekst koji pročita svako ko nije žrtva nasilja, isto pročita i žrtva. Isto kao što svako ko nije žrtva uđe u komentare da pročita "mišljenje publike", isto to čini i žrtva. Stoga, poruka je jasna. Ako na vest o nasilju nad ženama, čak i onima koji imaju tragičan ishod za ženu, ostavite uvredljiv komentar upućen žrtvi, a neka žena koja je proživela slično i poistovećuje se čita to, vraća se na traumu i osećaj krivice, neprihvaćenosti i doživljava uvredu druge žrtve kao i svoj lični poraz.

- Može doći čak i do nekih vrsta psihosomatskih poremećaja i ono što isto do čega može da dođe kada govorimo o online prostoru jeste do potpunog povlačenja iz digitalnog sveta. Što mislim da jeste jedan vid represije prema ženama, da one ne mogu da iznesu sve te količine negativnih komentara i da se povlače iz celog jednog korpusa života i svakodnevnica. Ako se ona povuče iz celog tog jednog dela njenog života, zapravo se dodatno povlači u sebe i opet se vraća u tu usamljenost.

Mislim da se ne razlikuje mnogo sigurnost na internetu i u stvarnom životu, zato što u stvari činjenica je da u fizičkom svetu može doći i do fizičkih povreda, ali to ne znači da u nekom digitalnom svetu neće doći do fizičkih posledica.

Dakle, vrlo je, u tom smislu je to važno imati na umu da jedno može da povuče drugo, da ono što je počelo online može da se završi u takozvanom stvarnom svetu, ali čak i da se ne završi nekim fizičkim povredama, ono što znamo jeste da psihološke posledice mogu da budu jednako razorne, mogu da budu jednako traumatizujuće po žene, tako da mogu da se osete opet nekako izolovano, nesigurno, potpuno nebezbedno. I kao što sam rekla, može da dođe do toga da se u potpunosti povlače iz digitalne sfere, što može da utiče na sve aspekte njihovih života. Mislim da je važno da svi koji primete komentare koji prelaze tu granicu mogu da reaguju i time što će napisati onda nešto pozitivno i što će osuditi tog nekog koji je napisao negativni komentar. Tako da i taj neko koji je napisao negativni komentar oseti neku vrstu sankcije.

Autonomni ženski centar: Svaka žena ima pravo na pravdu

Autonomni ženski centar putem SOS telefona pruža psihosocijalnu podršku u smislu i emotivne podrške i informisanja o tome šta su njena prava, da li može nekome da se obrati i slično. Njihov SOS telefon: 0800 100 007, dostupan je svakog radnog dana od 10 ujutru do 20 časova i besplatan je poziv za sve.

- Takođe, Autonomni ženski centar pruža i besplatnu pravnu pomoć. U zavisnosti od situacije do situacije – nećemo moći možda uvek da izađemo u susret, jer nije lako, posebno ne nama, a u nekim slučajevima ni našim institucijama da uđu u trag svemu onome što se dešava na internetu da mogu da identifikuju lako počinioce. Ali, svakako možemo da im budemo podrška u prevladavanju tih teških osećanja sa kojima se nose, ako imaju potrebu da sa nekim porazgovaraju.

Sajber nasilje jeste nasilje: Reaguj, ne ćuti

Jedna od ključnih stvari jeste da u stvari prepoznamo da digitalno nasilje jeste nasilje. Žrtve zaslužuju podršku, nasilnici neki vid sankcije. Na kraju krajeva, zaslužuje se pravda zbog svega što se dogodilo.

U literaturi koja se bavi prevladavanjem traume nasilja se često koriste neke tzv. četiri faze koje žrtve moraju da prođu kako bi izašle iz traume nasilja. Naša sagovornica je objasnila koje su, ali i vrlo važnu ulogu svih nas u tome.

- Prva faza jeste pitanje bezbednosti – da je ona na bezbednom.

Druga faza je takozvani žal za prošlosti, gde se ona okreće ka tome šta je bilo ranije i pokušava da nekako izađe iz te situacije. Tako dolazi do treće faze, koja je okretanje ka budućnosti.

Dakle, nekako završava taj ciklus koji se ranije dešavao. Međutim, četvrta faza, mislim da nam je važna u kontekstu ovoga o čemu pričamo.

Četvrta faza jeste pravda, odnosno ta potreba za pravdom. Ima dosta literature koja je rađena, nažalost ne kod nas, ali u drugim zemljama sa ženama žrtvama nasilja, koje kažu da im je upravo taj moment zajednice jako važan. Kada izađu iz nasilja, da ne bi došlo do retraumatizacije, da ne bi došlo do toga da ona zauvek ostane nekako povučena i nesigurna u sebe, jako je važno šta će društvo oko nje, okolina oko nje da uradi. I oni koje poznaje, ali i oni koje ne poznaje - navodi Sanja Pavlović.

Inicijativa Ona ne ćuti nastavlja da raste, i ovo je samo početak. Žene više ne žele da se povuku u tišinu. Nastavljamo da se borimo za njihove glasove, za svaki post koji pomaže, za svaku ženu koja je bila žrtva nasilja, i za svaku koja se bori za svoj prostor na mrežama.

Zahvalni smo što u ovoj borbi nismo sami. Uz institucionalnu podršku AFA organizacije (Asocijacije za afirmaciju potencijala žena) i Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, naš glas je još jači. Naše poruke idu dalje.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.