Anja iz Aranđelovca je jedina žena u Srbiji koja se bavi poslom od kog i muškarci beže: Redak je, ali prelep

Zaboravite na stereotip o grubom klesaru sa žuljevitim rukama koji jedva progovara. Upoznajte Anju Živković, Aranđelovčanku koja je odlučila da svoju karijeru gradi u jednom od najtežih zanata, prkoseći tradiciji i pogledima okoline.

Sa zaštitnim naočarima i dletom u ruci, ona svakodnevno vodi dijalog sa mermerom, kroteći njegovu tvrdoću svojom upornošću. Anja nam otkriva kako je zavolela kamen, sa kakvim se izazovima suočava kao žena u klesarskom svetu i zašto je baš venčački mermer postao njena sudbina. A pre svega, kada joj se javila želja da se bavi kamenom.

- Ja sam bila apsolvent Pravnog fakulteta i ceo život sam u umetnosti i nekako to nikada nije izašlo iz mene i bilo je samo pitanje dana kad će doći do toga. Apsolvirala sam i posle gubitka mog dede, koji je bio jako bitna osoba u mom životu, odlučila sam da pratim poziv svoje duše i da se vratim tom putu. Spremala sam se za Akademiju i sticajem okolnosti sam čula za tu Višu školu koja je postojala u Aranđelovcu koja se bavila dizajnom obrade kamena. Imala je taj jedan smer, drugi smer je bio obrada keramike, jer smo mi grad kamena i gline. Ali i videla sam te predmete, jako su mi se dopali jer se škola bavila i petrologijom i ručnom obradom, mašinska obrada, svašta je tu bilo. Tako da mislim da nekada od svoje sudbine ne možete pobeći. Povuklo me ovamo, završila sam to i mislim da mi je to bila najpametnije odluka u životu - izjavila je na početku Anja.

Mnogi bi rekli da je kamen hladan materijal, ali ne i Anja. Ona je napravila vrlo lepu paralelu između kamena i čoveka.

- Pa ne mogu reći da je kamen hladan. Kamen zapravo ima veliku dušu i zavisi kako mu priđete, to ćete dobiti. Svaki kamen je specifičan. Tu ima toliko vrsta kamena - od njihove tvrdoće, od strukture, od kolorita... Vi morate svakom kamenu znati kako ćete pristupati. Nije oniks isto što i granit. Ali kad jednostavno volite svoj posao i ono čime se bavite, onda ne vidite tu težinu. Jer kad radite ono što volite, tad vi zapravo i ne radite, to ja uvek volim da kažem. Ma koliko da je teško, a to jeste jako težak fizički posao, što znaju mnogi radnici koji rade po kamenorezačkim radionicama i mnogi vajari koji to rade, ali jednostavno kad se savlada taj zanatski momenat i kad znate kako raditi i kako pristupati kamenu, kojom jačinom ga obrađujete, onda nekako dobije sve tu neku svoju lakoću i sve nekako već samo od sebe teče - kaže ona.

Dodaje i da se naravno događaju i greške. Takođe, objasnila je i kako teče proces pravljenja skulpture.

- Dešavaju se greške, ali generalno ovo je posao gde je bolje da vam se greška ne desi jer su jako skupe. Mogu se desiti velike, ozbiljne povrede, a kamen je jako skup materijal. Sve to vuče jedno drugo. Ali opet kažem, kad voliš ono što radiš, nekako sve dolazi na svoje. Prvo treba da napravite skicu, da znate šta želite da pravite, da izaberete materijal i onda da uživate u tom samom procesu, da se igrate. Nekad u trenutku i kad stvarate skulpturu dolazi do promena. Vi možda napravite jednu skicu kako će to delovati, ali u samom procesu možda ćete odlučiti da dodate nešto, da oduzmete... Mi se svi igramo. I to je lepota našeg poziva, što naš posao nije statičan. Kao deca onako kad opipavaju kako će nešto, tako i mi sebi damo taj nekad luksuz da se igramo tim mogućnostima da stvaramo nešto novo - rekla je Anja.

Kao i bilo koji drugi umetnik, i Anja ima pregršt omiljenih radova, a onog prvog će se uvek sećate.

- Pa sećam se. Mi smo prvo učili da modelujemo, pa smo učili prvo kako te stvari koje smo izmodelovali u glini da to posle prebacimo na kamen. Pa taj prvi susret sa kamenom, bio je prisutan i strah. Suočavate se sa alatom koji je jako zahtevan. Tu se radi sa brusilicama, sa biaksima, sa dijamantskim sečivima... I to možda stvarno kad vidite, nije baš ženski posao. I onda imate taj malo "O bože, kako ću ja sad ovo?". Ali kad imate kolege koje vas podržavaju i kad imate divnog mentora, kao što sam ja imala veliki luksuz da imam, onda nekako to prirodno dođe. Onda se oslobodite, onda učite da radite prvo sa čekićem i dletom, pa onda dolaze sečiva, pa onda jedno po jedno... I onda kad otkrivate to, onda se sve više zaljubljujete u taj proces stvaranja. Svaki početak je tako bojažljiv kad ulazite u nešto. Ali kako vreme prolazi, kako ovladavate tim zanatskim momentom, onda ste sve sigurniji u sebe. Mislim, onda znate u momentu šta možete da izvedete, šta ne možete. Bilo koji posao sutra da radite, bilo koju skulpturu vi sami da hoćete da izvedete, vi tačno znate od kog materijala šta možete dobiti, šta možete očekivati, kakav mu pristup dati i onda nekako napravite taj plan i program u svojoj glavi. Nekad je možda i bolje ne znati sve, nego taj put otkrivati u samom procesu - kaže nam sagovornica.

Kako nimalo nije lak posao, postoje izvesne poteškoće da se dođe do finalnog rezultata. Ipak, Anja ne može da izdvoji koji rad joj je zadavao možda i najveće probleme.

- Pa ne mogu reći da je bilo najteže skulpture. Tu je pozitivna trema u bilo kom poslu kad prvi put počinjete da radite. Da li da radite samo svoju ličnu umetničku skulpturu ili radite za neki posao koji treba da obavite, da realizujete. Svaki put kad odlazite u novu radionicu, svaki put kad stajete pred novi komad kamena, vi imate one leptiriće, pozitivnu tremu da je nazovemo tako - kako će to na kraju ispasti. Ali ne mogu reći ono kao "ovo je bilo baš najteže", jer šta god da se desi, i da polomite i da pogrešite, sve se to da ispraviti. Ne može da se kaže "ovo je tako kardinalna greška, ovde nema pomoći" - rekla je.

Međutim, kada je reč o vrstama kamena, tu već ima spreman odgovor i može da ih klasifikuje po težini obrade.

- Pa evo izdvojiću na primer mermer, koji je po meni možda najzahvalniji zato što ga ima veliki spektar vrsta, mislim i po koloritu i raznih vrsta. Mermerna vrsta kamena, da ne dođe do zabune. Ali eto, možda hajde da kažem, najnezahvalniji mi je oniks donekle može biti, zato što on nekad može biti toliko trošan da dolazi do pucanja, do krunjenja. Nekad ne znate šta ćete zateći, da li će imati tu neku svoju naprslinu ili, što se kaže, prirodni neki momenat u sebi. Ali ja volim to i da zadržim kad dođe do skulpture. Lično ja volim taj dodir čoveka sa prirodom, da se zadrži kakav je on zapravo nastao, ako ima tu neku svoju naprslinu. Jer na kraju krajeva, ni mi nismo savršeni kao jedinke. Mi svi imamo te neke naše nesavršenosti koje nas zapravo čine savršenima. Tako i kamen. Bukvalno, kamen i čovek - to je negde isto. Jer i čovek kad pukne i kamen kad pukne, to su ozbiljna pucanja - vrlo je jednostavno objasnila Anja.

Uporedila je zanatski i umetnički deo posla, pa između ostalog je i uporedila ove dve sfere.

- Svaki umetnik svoje radove gleda na neki način kao svoju decu. Ma koliko to možda smešno zvuči, vi dajete deo svoje duše u nastanku bilo kog svog rada. Da li je u pitanju slika, da li je u pitanju keramika, skulptura, mozaik... nebitno je. To je ono što razdvaja umetnika i zanatliju. Zanatlija može biti vrhunski majstor, on će napraviti vrhunsku stvar, a umetnik je neko ko ostavlja i komad svoje duše u svom radu. Jer daje onaj taj svoj završni pečat i svoj rukopis po kom je možda i prepoznatljiv, što ga zapravo i odvaja od samog majstora - kaže Anja.

Anjin posao mnogi možda vezuju da je muško zanimanje. Ova Aranđelovčanka je jedna od retkih žena u ovom poslu. Da li je to možda privilegija ili neki teret dokazivanja?

- Pa ovo jeste zapravo muški posao kad bi se reklo, kamen kao kamen. Vi i dan-danas kad odete po radionicama kamenorezačkim, videćete da su to pretežno muškarci. To je izazov, tu nema potrebe da se dokazujem. Ja ne želim nikom da se dokazujem. Ja samo volim lepu saradnju sa svojim kolegama i imala sam stvarno privilegiju u životu da sam stvarno naletala na ljude s kojima sam mogla da ostvarim tu saradnju. Lagala bih kada bih rekla da nije bilo predrasuda, jer vi kad se pojavite u bilo kojoj radionici tog tipa, dođe do pogleda onako kao: "Šta će ona ovde?". Ali kako vreme prolazi, kako ljudi vide da radite, kako ostvarujete komunikaciju s njima, sve to dođe na svoje i onda to ostanu neka lepa iskustva. Jer u krajnjoj meri, vi od tih ljudi učite, ti ljudi vam i pomognu, jer jedna žena ne može baš da podigne toliko toga, a i ne treba. Ali tu imate zato kolege koji obave taj neki, da nazovemo, težak fizički posao i onda vi možete da odradite ono zašta ste vi došli tu - približila nam je ovaj posao Anja.

Zanimalo nas i je šta ju je naučio rad sa kamenom. Da li je to možda strpljenje ili nešto drugo?

- Definitivno me je naučilo strpljenju. Jer jednostavno kad radite na primer mozaik, to je veliko smirenje jer se vi isključite, vi čak nekad niste ni prisutni, zaboravite i koliko je sati proteklo dok to radite. Kao i da radite skulpturu, jer se fokusirate na taj materijal, na to što radite i nekako zaboravite tu stvarnost, okruženje i šta se dešava. Naučilo me je ljubavi, toleranciji, izdržljivosti... pomerilo je moje lične granice, izlazak iz te zone komfora nekad te razmažene možda devojčice koja je ušla u neku priču, neki svet gde se suočavaš sa uslovima koji nisu baš humani - gde radiš i na minusu, i gde si ceo dan u prašini, i gde stojiš... ima toliko toga. Ali ne bih menjala to ni za šta, jer mislim da je najlepši osećaj kad dođete prašnjavi iz radionice. Ma koliko vam je bela kosa, beli ste celi, to je najlepši osećaj. Ja kažem, taj zvuk mašina, taj zvuk alata, ta energija, taj adrenalin, to sve što osećate u tom trenutku je nešto najlepše što može da se desi, bar za mene. Jer radim ono što volim i onda nisam možda kompetentna da pričam o težini tog posla, ma koliko da je težak. Moje kolege i ja radimo u teškim uslovima, i na minusu kad voda ledi i kad su velike vrućine, ti ljudi rade. Kamenorezačke radionice ne staju bukvalno. Tako da, veliki pozdrav za sve njih i za njihovu izdržljivost - poručila je ova pozitivna devojka.

Uzimajući u obzir posao kojim se bavi, želeli smo da čujemo koja je njena poruka ženama i devojkama koje tek počinju da se bave neobičnim zanimanjima ili čak ulaze u "muški svet".

- Ne treba nikad da odustanu od sebe. Da će devojke naići možda i na osudu, i na kritiku, i na strah, i da će pomisliti: "Nije možda ovo za mene, možda je nešto sigurnije". Mi živimo u svetu kad zapravo ništa nije sigurno. I samo treba da prate zov svoje duše. Godine nisu bitne, da li će krenuti sa 18 ili 30 ili 40, apsolutno nije bitno. Samo neka idu napred, jer život je suviše kratak da radite ono što ne volite. A šta će vam doneti sigurnost, sreću i to... pa ko danas to može da kaže? - poručila je na kraju sagovornica Anja Živković.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.