Silvana je usvojila dete koje bi malo ko hteo: Una je restartovala moju dušu, nikad mi nije bila teret

Postoje životne priče koje ne govore samo o humanosti, već i o ljubavi koja menja čitavu porodicu. Silvana Veselinović je jedna od retkih žena koje su odlučile da svoj dom otvore detetu sa posebnim potrebama, a njena priča o usvajanju Une, devojčice koja ima Daunov sindrom, godinama privlači pažnju javnosti. I sama je odrasla bez roditelja i zna koliko znači kada vam neko pruži ljubav, sigurnost i osećaj pripadanja. Danas, gotovo 15 godina otkako je Una postala deo njene porodice, Silvana govori o prvom susretu, izazovima kroz koje su zajedno prolazile, podršci koju je dobila od supruga i dece, ali i o tome kako ju je Una naučila da se raduje malim stvarima.

- Sve vreme sam želela da u jednom trenutku života kad imam mogućnosti usvojim i pomognem nekom detetu jer sam ja živela bez roditelja, i ja sam usvojena kao dete. Sreća je relativna stvar, ali ja sam uvek bila srećna kad nekom pomognem. Za mene je ovo najlepši deo života što imam prilike što moja porodica učestvuje u odrastanju Une i što joj pomažemo i živimo sa njom jedan beskrajno srećan i zadovoljan život - rekla je na početku ova hrabra žena.

Prisetila se Silvana kako je izgledao prvi susret nje i tada male Une.

- Ja sam Unu upoznala 2012. godine u Zvečanskoj u Beogradu kad sam delila paketiće. Posle nedelju dana sam je uzela kao hranitelj, ali već posle dve nedelje sam pokrenula postupak usvajanja, tako da sam 2016. zvanično postala njena majka. U Zvečanskoj sam je uzela sa 3 i po godine. Sada Una ima 17 i po godina, znači skoro 15 godina je sa nama. Jako sam bila srećna i ponosna, ja sam tad slavila kao da sam je rodila. To je datum koji mi slavimo u kući, obeležavamo. Una je prihvaćena u našoj porodici, od naših komšija, ima podršku škole, prijatelja i stvarno ima jedno srećno i divno detinjstvo i odrastanje uz veliku pažnju i ljubav. Ona je stvarno jedno divno, tiho dete koje je puno ljubavi, a to su takva deca sa Daunovim, oni ih u Francuskoj zovu božja deca - rekla nam je sagovornica.

Odmah na početku je istakla koliko je ponosna na porodicu i što ima podršku supruga, kao i biološke dece - sina i ćerke.

- Imam sina Danijela koji ima 34 godine i ćerku Danijelu koja ima 30 godina, imam petoro unučadi i moram da ih spomenem: Anđelka, Lenka, Danica, Arsenije i Viktor. Oni sve vreme učestvuju u Uninom odrastanju i Una sa njima odrasta i ovaj pomažu se, vole tu Unu i prihvataju je takva kakva jeste - nasmejano je rekla Silvana.

Ipak, kako je u tom trenutku imala odraslu decu, vratila se u period kada je jednom malom biću bila potrebna njena pažnja. Tako je svoj život podredila Uni.

- Uopšte nisam razmišljala o toj promeni i naravno da se naš život promenio, ali u smislu da smo postali još bolji ljudi. Znate, naći će se neki drugi posao, ali ako hoćete da pomognete detetu morate da mu se posvetite. Jednostavno sam donela ispravnu odluku i nikad se nisam pokajala zbog toga. Ja otkad sam postala Unina majka, ja ne radim - kaže nam sagovornica.

Nikad neće zaboraviti trenutak kada je porodici rekla da planira da usvoji devojčicu iz Zvečanske.

- Mene je moja porodica podržala u svakom smislu. Mnogo sam im zahvalna što su na početku razumeli tu moju ljubav i oni sada stvarno mnogo vole Unu. Mnogo sam zahvalna suprugu jer je retkost da dođete iz ustanove i kažete mužu "Usvojiću neku devojčicu", on je mogao da kaže "Imaćemo treće zajedničko dete", ali on je to prihvatio i on iskreno mnogo voli Unu. I moja deca, tu nema razlike. Mada, ovako kad kažete usvojili ste Unu, niste joj biološka majka, a ova druga vrsta materinstva je drugačija, ali u ljubavi razlike nema. To je potpuno isto - kaže Silvana.

Svima je poznato da proces usvajanja nije nimalo lak, procedura je za mnoge iscrpna, ali Silvana smatra da je sve to onako kako treba.

- Imala sam jednu divnu saradnju sa centrom za socijalni rad. Ta procedura usvajanja deteta je potrebna jer jednostavno nije lako dati ga nekom. Treba se proveriti ta osoba, treba proveriti uslove i mislim da je ta procedura sasvim u redu, ništa ja tu ne bih menjala. Ja sam jako zahvalna na velikoj saradnji, na podršci... Centar za socijalni rad u Jagodini je u svakom smislu meni pomagao i pravno i savetima i kad god je trebala neka instrukcija ili pomoć - kaže ova Jagodinka.

Postavlja se vrlo logično pitanje, da li išta zna o biološkim roditeljima usvojene ćerke i da li u kontaktu?

- Imam informacije da su oni iz Negotina, da je Una željeno dete, da ima biološkog brata. Ali po dolasku Une u moju porodicu, ja sam ih pozvala na njen četvrti rođendan. Oni su rekli da ne žele nikakav kontakt. I ja sam prekinula kontakt sa njima, jednostavno ne želim njima da se bavim. Ne želim nikoga ni da osuđujem, to je njihov izbor, njihov život, meni je prioritet Una i ja se njom bavim - bez oklevanja kaže ova žena.

Ipak, kako je Silvana rešila da usvoji dete sa posebnim potrebama, a kako žive u manjoj sredini, razmišljalo se i sa druge strane medalje - šta će pričati komšiluk.

- Moj sin se iznenadio i on je u trenutku rekao, "Jao majko, da li neće nama ljudi da se smeju?" Ja kažem "Ne, neće. Jednostavno nećemo da obraćamo pažnju na te ljude." Mogu da kažem da je moja deca mnogo vole, i tu nema razlike što ona nije njihova biološka sestra. A podrška... meni je bila bitna podrška dece i supruga, ostali me nisu zanimali. Jednostavno, to je moj život, moja odluka i ja sam bila spremna, verujte mi, da je moj muž rekao da ne želi i da se ne slaže sa tom odlukom, ja bih rekla, "Razvodimo se, ja ću da je donesem". Jednostavno taj pogled, usamljene Une, kako gleda u ćošku sobe, ta tuga u očima, ja sam tog trenutka samo želela da je zagrlim, da je vodim kući i da budem njena majka. Oni meni pričaju, 'Una ne zna da hoda, ne zna da jede, ništa ne razume'. Ja to ne čujem, mene to ne interesuje. Ja kažem, ona će uz puno ljubavi sve da nauči - opisala nam je situaciju naša sagovornica.

Uzimajući u obzir da je potrebno dosta strpljenja i vere u napredak, sam taj početak i prilagođavanje bilo je neizmerno teško.

- Pa bilo je jako teško, bilo je teških situacija. Ona ne zna da žvaće hranu, ja je hranim, hrana ispada iz usta. Ja sam onda svesna situacije da moram da potražim stručnu pomoć. Iako sam biološki ispunjena kao majka, i čuvala dvoje dece, sad treba naučiti dete da žvaće hranu, treba potražiti nekog ko će da vam da instrukcije i pomoć. Ja sam veliku podršku dobila od Stacionara Lipovica iz Beograda. Tu smo proveli tri nedelje i to nam je baš bila velika podrška, pomoć, instrukcije, saveti i razne edukacije... Ja sam otišla u ustanovu, i rekla 'Hoću da me naučite kako da živim sa ovim detetom, a ono što ne znam, vi mi pokažite'. Bilo je teško da se kupa, vrištala je, plašila se zvukova. Ja se ujutru probudim, ona jede zemlju iz cveća, jer ona ne zna šta je cveće, šta je zemlja. Ali korak po korak mi smo napredovale. Ja nikad ne pravim poređenje ona ima 17 godina pa sad treba da zna Pitagorinu teoremu. Meni je dovoljno da ona zna da se obuče, da zna da me zagrli, da me poljubi, da ide u školu, da mi mahne, da me razume. Ona me je naučila da se radujem malim stvarima - nasmejano je rekla Silvana.

Una je zapravo naučila porodicu Veselinović, najviše njenu majku, da se raduje malim stvarima i da je sreća svuda oko nas samo treba biti svestan toga.

- Pa jeste tako, prosto se nekako život namesti u takvu neku situaciju. Bez obzira koliko god imate godina jedno dete vas nauči i promeni. Ja mogu da kažem da me je Una promenila, promenila sve nas, kod nas više nema razlike. Sva su nam deca draga bez obzira na pol, boju kože, sa nekim problemom, prijatelji sa cerebralnom paralizom, autizmom, sa Daunom. To su naši drugari sa kojima se družimo, imamo zdravu decu sa kojima nemamo nikakvih problema jer jednostavno Una mora da razume da ima nekog ko je drugačiji od nje, neko ko je bolji od nje. Ali da se sa svima druži u životu i da bude prihvaćena, to je jako bitno. Nikad me nije bilo sramota, nikakav problem nisam imala na bilo koje mesto da je povedem da l' ćemo da putujemo avionom, da l' ćemo da idemo na neku slavu, u neku posetu, uvek smo je vodili i uvek je vodimo sa sobom. Jer prosto to je jedan od načina da se dete socijalizuje, da nauči neke životne veštine i sve što je potrebno za život. Možda ona nikad ne nauči da čita, ali ona zna da se ponaša na svakom mestu kako treba - ponosna je naša sagovornica na ono što je postigla sa Unom.

Njih dve, zajedno sa Silvaninim suprugom, živele su neko vreme i u Parizu, što je bilo vrlo izazovno za sve.

- Posle Uninog usvajanja, moj suprug je živeo i radio u Parizu, a moj sin je po završenoj srednjoj školi otišao u Francusku Legiju stranaca. Ja sam to doživela jako teško i tragično, njegov odlazak u Legiju stranaca je bio za mene velika patnja. Samo sam plakala, a onda sam u jednom trenutku počela da razmišljam, 'ako ja pomognem jednom detetu, Bog će da čuva mog sina'. Onda smo mi otišli u Francusku i Una je živela tamo pet godina, išla u specijalnu školu za decu sa Daunovim sindromom i bilo je pomaka. Ne mogu da kažem da nije, ali jezik je bio zbunjujući za nju, pa smo se vratili. Sada ide u školu specijalnu školu '11. maj' u Jagodini, jako smo zadovoljni. Dobri su stručnjaci, predivni ljudi koji rade sa decom, i ona tu dosta napreduje - rekla nam je ona.

Iako je Una devojčica sa posebnim potrebama, ona je puna ljubavi i brige za druge, što je jedna od stvari koje mama Silvana želi da drugi vide u njoj, osim što ima Daunov sindrom.

- Želim da ljudi vide njen osmeh i njenu ljubav, i koliko je pažljiva. Koliko ima topline i ljubavi u njoj. A ja mislim da to ima svako dete, samo treba prepoznati - kazala nam je sagovornica.

Mnogi od nas žive u zabludama o osobama koje imaju Daunov sindrom, ali Silvana smatra da to ne treba da bude tako i da je vreme da se one razbiju.

- Ja sam u mladosti imala druga sa Daunovim sindromom koji je, nažalost, preminuo, i nikad mi nije bilo strano dete sa Daunovim sindromom, meni je to sasvim normalno. Una je promenila kod nas što smo postali mnogo bolji ljudi, mnogo tolerantniji, više nemamo predrasuda ni prema kome i jednostavno smatramo da onako kako treba deca da odrastaju sa puno ljubavi i razumevanja sa Unom, još više tolerantni - rekla nam je sagovornica.

Silvana je jedna od tri žene koje su usvojile decu sa posebnim potrebama. Otkrila nam je i da su se upoznale.

- Imala sam prilike da ih upoznam, mi smo i snimale dokumentarni film 'Više od majke'. Gospođa Tanja je usvojila devojčicu leptir, i sad ne znam kako se zove druga gospođa koja je usvojila dečaka sa autizmom. Nas je tri za sada i daj Bože da naša priča motiviše ljude, da što više usvajaju i pomažu deci, da što više bude hranitelja i to su jako dobri, plemeniti ljudi koji pomažu u svojoj deci. Želim i da bude što manje takvih ustanova, da te ustanove budu prazne, a da ljudi usvajaju decu - rekla nam je na kraju Silvana Veselinović.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.