Teodora je troje dece rodila u Americi, dvoje u Srbiji i ovo je njeno iskustvo: Tek 4. sam uspela da dojim

Teodora Uzelac je po zanimanju porođajni asistent i bavi se, u razgovoru sa ženama koje planiraju potomstvo, temama od planiranja začeća do porođaja.

Želeći i sama da se ostvari kao majka, nije se plašila trudnoće, niti porođaja, a s obzirom na to da je svoja prva tri deteta rodila u SAD, imala je ogromnu podršku od strane medicinskog radnika - svima je u cilju bilo da se što bolje snađe u prvim danima majčinstva.

Zlatni sat ispoštovan je nakon sva tri porođaja koja su se desila u Americi, a Teodora je svoje prvo novorođanče uspela i da podoji u tim najvažnijim trenucima za uspostavljanje veze majke i bebe.

Ona veruje da je to pozitivno iskustvo iz Amerike bilo presudno u odluci da rodi petoro dece. Tamo je sve usmereno ka tome da ženi bude prijatno, a tome se, van redovnog vođenja trudnoće, pristupa u 34. nedelji, kada žena dobija pravo da obiđe celo porodilište i sazna kako će otprilike izgledati dan kada na svet bude donela svoje dete. Ona tada dobija sva uputstva, od toga gde će se prijaviti, ko će se o njoj brinuti, preko toga šta joj je sve neophodno da ponese sa sobom, do obilaska porođajne sale i sale za carski rez.

Žena je tada spremna da kada porođaj krene već zna gde odlazi - nema straha i panike. Nju već čekaju spremni na mestu sa kojim se kompletno upoznala.

Sve je prilagođeno tome da beba u prvih sat vremena bude na grudima i da prvi podoj prođe kako treba, zaključili smo iz njene priče.

Strah od dojenja

Ipak, kako nam je u razgovoru o svom iskustvu sa dojenjem otkrila, problemi su počeli kada su ona i sin došli kući. Kao da je zaboravila sve ono čemu su je učili u porodilištu, vodila se savetima žena iz svog najbližeg okruženja. Napominje nam da ni one nisu imale uspešnog iskustva sa dojenjem i da je sve ono što su joj govorile bio princip kojim su se i same vodile - ako beba neće dojku, odmah se počinje sa dohranom i flašicom.

U Teodorinom slučaju, mleka je bilo napretek, ali brzo je odustala od dojenja i prešla je na izmlazavanje, kako ni ona ni beba svoje najdragocenije dane upoznavanja i privikavanja ne bi provele u agoniji.

Sve je do dojenja bilo savršeno, oslonila se na činjenicu da ima 20 godina, da je i te kako zdrava i da će uspeti da se izbori sa svakim izazovom. Kasnije, nakon petoro dece, dva sina i tri ćerke, dokučila je u čemu je iskonski problem.

- Tek sada vidim u čemu je bio problem: u jednoj čuvenoj roditeljskoj rečenici. Znate ono kada roditelju postavite neko pitanje, koje ne odgovara uzrastu, roditelji odgovaraju sa: “Kad porasteš, samo će ti se reći”. I ja sam tako živela - to je trudnoća, u redu je sve, samo će mi se reći, samo će mi se reći i šta je porođaj i dojenje. A zapravo, ništa mi se nije reklo.

Teodora je 2015. godine dobila sina. U isto vreme trebalo je da se privikne na svoje novo telo, nadošlo mleko, veće grudi, novorođanče u naručju i činjenicu da ono zavisi od njenog mleka, od njene sposobnosti da ga nahrani.

Prvi bebin hvat dojke je bio nezgodan, pojavio se bol, nelagoda, mleko koje konstantno nadolazi, a koje beba nije mogla da izvuče - ali sve je to bilo normalno, nije bilo razloga za strah. Da je samo znala…

I onda je čula da treba da odustane - “ako te boli, samo odustani, nema potrebe da se mučiš”. Sada, nakon iskustva sa petoro dece i dojenjem, ona počinje da shvata i zašto je to bilo sve što je čula. Za tih svojih, u trenutku prvog porođaja, 20 godina života, ona nikad nije videla da neko doji, nikada se o tome nije pričalo, a žene iz porodice i okoline su i same od drugih žena bile podstaknute da odustanu. Podržane u potpuno negativnoj stvari, a kasnije će se dokazati šta je ispravna podrška mogla još tada da donese.

Suština problema, kao i put do njegovog rešavanja se nisu pominjali. “Nemoj da plačeš, odustani”, govorile su Teodori - sa poentom da uz dohranu nema muke.

- Prirodno je da dojiš svoju bebu, prirodno je da je nahraniš, pa zašto je onda meni sad to problem? Ja sam uporno potiskivala tu traumu, šta se dešava… Baš iz tog straha da će da me boli, i da je to strašno, drugo i treće dete nisam ni stavljala na grudi. A onda se tu desilo izmlazavanje, pumpice, dohrana, flašice. Ja sam njima svoje mleko davala, pa se zato desila i superprodukcija, grudi su bile još veće i bolnije, a zamrzivač pun mleka. Ja sam se vodila time, ako sad ne izmuzem svoje mleko do kraja, da će ono da stane skroz. A to je na hormonskom nivou bilo strašno, dovelo me do depresije, jer ko je šta radio, ja sam samo bila kod kuće i izmlazavala se i hranila svoju bebu - priča nam sagovornica.

Dojenje je za Teodoru u tom trenutku bio alarm za uzbunu i momenat koji je percipirala samo kao bolan, stravičan i sa posledicama.

“Trebalo je da se porodim četvrti put, pa da sve naučim”

Nakon tri porođaja u SAD, preselili su se u Srbiju. I sa time se sve promenilo.

Ključna osoba nakon njenog četvrtog porođaja bila je njena jetrva. Nesebično je ponudila pomoć i podršku, znajući tačno kako treba da pristupi Teodorinom slučaju. Jetrva nije htela da čuje za pumpice i flašice, a tri nedelje je Teodoru zdušno bodrila da uspostavi vezu sa svojim četvrtim detetom.

- Naučila me je samo jedno, a to je da samo treba da verujem da ja mogu da dojim svoju bebu. Rekla mi je da ćemo sve polako i da koliko beba posisa, da joj je to dovoljno, da ne moram da joj dajem ništa dodatno. I, stvarno, u prve dve nedelje i u prvih mesec dana, kada se reguliše ta potrošnja, onda i hormoni dođu u balans, nema više onog osećaja da su grudi teške, pune mleka i da ništa drugo ne mogu da radim, osim da razmišljam kako ću da nahranim dete. E, onda može normalno da se funkcioniše - prenela nam je svoje četvrto iskustvo Teodora.

Slobodno je počela da šeta sa svojom bebom i starije troje dece, bez brige o nošenju hrane za najmlađe, bez brige o tome da li će joj mleko iscuriti po garderobi. Imale su svoj ritual, otprilike se znalo kada će beba jesti i mama se osećala mirno ma koliko da je dete tokom podoja pojelo. Stalno je držala u rukama i kaže da je tačno mogla da oseti kada je njenoj bebi nešto bilo potrebno - kada je boleo stomačić, kada joj se spavalo, kada je bila gladna, kada joj je bio potreban zagrljaj.

“Ja sam ovako” i “ja sam onako radila”, za novopečenu majku, pa i onu koja rađe svoje drugo ili treće, reči su koje mogu da stvore samo negativan efekat. Ako savet, pomoć ili mišljenje nije tražila, ne treba ni da ih dobija ničim izazvano. U Teodorinom slučaju, reči podrške, ohrabrenja i stisak ruke, bili su sve što joj je trebalo da shvati kako da uspostavi vezu sa svojim detetom.

- Mama stalno misli da je nešto loše uradila svojoj bebi ako čuje nepotebne i neželjene savete i pitanja. Pa čak i kada odete na pedijatriju, uvek će biti nečeg “zašto ovo, a ne ono”. Umesto da ohrabrimo ženu koja je posle porođaja najranjivija, da joj uputimo lepu reč, uvek se sve započne rečenicom koja kao da joj poručuje da je loša majka. Treba samo da se izolujemo od tih negativnih rečenica. Svaka majka je idealna za to dete koje je rodila.

Kada se seti sebe iz postporođajnog perioda sa prvim detetom i sada sa petim - gotovo da ne može da nađe nikakvu poveznicu između te dve Teodore. Jedna je bila prestrašena, mlada, nezrela i osetljiva. Sada, skoro devet godina zrelija, ne oseća potrebu da bilo kome treba da se dodvorava, do potrebama svog deteta.

- Sada sam kao lavica spremna da odbranim svoje dete i da kažem da ja znam najbolje šta je za njega, ne želim da čujem nikakav savet.

Zdrave granice se postavljaju odmah na početku, a period babina Teodora je iskoristila baš za to. Rešena je bila da ne želi nikoga da vidi 40 dana i svima jasno poručula: “To je moje dete i hoću ja prvo da se upoznam sa njim”.

Upoznajte se i sa svojim grudima

Baš zbog tog svog lošeg prvog iskustva, tačnije prva tri, Teodora oseća potrebu da spreči da se to desi drugim novopečenim i budućima mamama. Samo otvorenim razgovorom, pogotovo o intimi, činu samog začeća, ženinim navikama i željama koje možda niko nikada nije ni oslušnuo, u sigurnom prostoru koji Teodora stvara sa svojim klijentkinjama, obrađuje se pre svega tema voljenja sebe i svog tela koje će tu jako željenu bebu i da stvori.

Teodorin prvenstveni problem je bila i ta činjenica što ona svoje grudi nikada nije volela, pogotovu ne kada se aktivno bavila košarkom i kada su joj kao sportistkinji smetale, bez obrzira na to što su predstavljale početak novog razdoblja za tek stasalu tinejdžerku.

Kako kroz smeh govori - iz tog razloga su joj se osvetile kada su joj najviše bile potrebne.

- Jako je važno da žena ima osećaj prema svojim grudima, da ih dodirne, da ih upozna. One rastu i tokom trudnoće, ali i dojenja i zato je jako važno da se sa njima upoznamo tokom prvog podoja, da ih ne gledamo kao da su nam strane i nepoznate i onda da ih zavolimo. Sad kad se trudim da ih volim, one su funkcionalne. Uzajamno se volimo - govori Teodora.

“Da li ću moći je pitanje na koje Teodora ima samo jedan odgovor” - “da, moći ćeš, ako si potrebna svom detetu, sve ćeš moći”. Bez barijera i bez straha, uz podršku i dobro informisanje nema mesta nikakvim manipulacijama od strane okoline, nema mesta lažnim dobronamernim savetima…

Svetsku nedelje dojenja Udruženje Roditelj ove godine obeležava 19. put po redu 3. avgusta od 11 do 14 časova u prostorijama Umetničke Galerije Stara Kapetanija u Zemunu. Ovogodišnju manifestaciju će pratiti i otvaranje i postavke izložbe fotografija mama koje doje u svakodnevnim situacijama, koje je za ovu manifestaciju fotografisala Milica Ristić.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.