Bili smo na hipnoterapiji: Sve što ste želeli da znate o hipnozi, a niste imali koga da pitate

Ako ste ikada bili znatiželjni da saznate šta je hipnoza ili ste pak zainteresovani za hipnoterapiju, ali niste sigurni šta to podrazumeva, onda je ovo pravi tekst za vas.

Jednako zaintrigirani temom, potražili smo odgovore na pitanja koja su nam rasvetlila neke dileme kako ova metoda može da pomogne običnom čoveku u njegovim svakodnevnim ili specifičnim problemima.

Aleksandar Janković, diplomirani psiholog, trenutno na superviziji iz transakcione analize, ali i  NLP i erikson coach, pre svega je hipnoterapeut, koji hipnozu objašnjava kao - prirodnu sposobnost uma.

- Hipnoza je tehnika kojom želimo da fokusiramo pažnju klijenta na one stvari koje su važne i bitne u tom trenutku. Po nekoj definiciji, hipnoza je monoideizam, odnosno fokus pažnje želimo da stavimo na jednu ideju. U pitanju je vrlo kvalitetan alat koji možemo da koristimo u raznim psihoterapijskim modalititetima. Ja ga, recimo, kombinujem sa postulatima transakcione analize. A hipnoterapija je primena te hipnoze u hipnoterapijske svrhe -  započinje psiholog razgovor za Ona.rs.

Upitan koji sve problemi mogu da se reše hipnozom, Janković nabraja one kojima se uglavnom bavi, kao što su ankcioznost, depresija, razni poroci, neželjene navike, oslobađanje od cigareta, gojaznost, neki blaži oblici zavisnosti...

- Kolege koriste hipnozu u različite svrhe i ograničavajući su samo kreativni segmenti i lični afiniteti. Hipnoza može da se koristi kod neželjenih navika, u psihoterapiji. Ono što sam imao priliku da vidim na internetu je da obavljaju čak i porođaje, ili hirurške intervencije, bez anestezije, a uz pomoć hipnoze. To je veoma širok prostor delovanja - objašnjava hipnoterapeut.

Na pitanje šta je potrebno da neko postane hipnoterapeut, Janković ističe da u svetu postoje "dugogodišnje obuke", dok na ovim prostorima "češće mogu da se nađu kraći formati od nekoliko meseci, gde se stiču osnovne sposobnosti i veštine". Upitan i da li svako može da bude hipnotisan, izričito odgovara:

- Hipnoza je pre svega prirodno stanje uma i mi u tom stanju provodimo veliki deo našeg vremena. Svaki čovek mnogo puta u toku dana ulazi u hipnotičko stanje i ono je nama toliko poznato i blisko da ga mi maltene i ne registrujemo. U narodu se to često kaže: "Vidi ga, zamislio se!", ili "Odsutan je." Ali po definiciji to je hipnotičko stanje - ističe Janković.

Kako kaže, postoje hipnotička stanja koja su više usmerena na spoljašnji ili unutrašnji stimulans. Opisuje, recimo, da možemo da posmatramo nešto što se događa oko nas i da nam to toliko privuče pažnju da čitav naš fokus bude na toj jednoj pojavi, odnosno signalu koji vidimo i primamo.

- Ili mogu da usmerim pažnju na sebe, interno, unutrašnje... I da razmatram neku određenu ideju, tako da se sva moja čula povuku iz spoljašnjeg sveta i fokusiram se na neka moja razmišljanja. I tog trenutka mogu da delujem odustan. A po definiciji - to je hipnotičko stanje i naziva se budna hipnoza - kaže Janković i dodaje da, prema nekim statistikama, kažu da smo 90 odsto vremena "tamo".

Možda i najintrigantnija stvar kod hipnoze (uglavnom zadojena mnogim filmovima sa tom tematikom) - pitali smo da li neko može da bude hipnotisan bez njegovog pristanka?

- Po knjigama bi se reklo da, ali smatram da je to nemoralno. Ovde se isključivo bavimo hipnoterapijom u skladu sa svim moralnim i etičkim normama. To znači da oni koji dolaze na hipno terapiju dolaze svojevoljno i imamo njihovo odobrenje pre nego što se krene sa hipnotičkim procesom - ističe Janković.

Jedan od tipičnih strahova vezanih za stanje hipnoze je i - da li je moguće da se neko "zaglavi" u njoj?

- Vrlo često se to pitanje javlja u praksi, ali odgovor je - ne. Čovek ne može da ostane zaglavljen u hipnotičkom stanju koje je izazvano na hipnoterapiji. Postoje tri hipnotičke dubine: laka, srednja i duboka. Laka je ona koju smo pomenuli, kada se čovek zamisli u liftu, prevozu itd. U hipnoterapijskom procesu najčešće se koristi srednja hipnoza. To znači da je čovek duboko relaksiran i opušten. On oseća vidne senzacije u telu i da se nešto događa, da se mišići relaksiraju, da se nervi opuštaju, da se svest menja u tom trenutku... Ali je svestan tih procesa. A duboka hipnoza je već nešto drugo. To je stanje vrlo slično snu, i vrlo je prijatno. S tim što, kada klijent "siđe" u duboku hipnozu, on se zadrži "dole" nekoliko minuta, onda ponovo izađe na "površinu" da proveri da li je sve okej, pa kada vidi da jeste, ponovo može da siđe dublje. Duboka hipnoza ima neke oscilacije - opisuje vrste hipnoze koje postoje i dodaje da jedino šta može da se desi je da osoba iz duboke hipnoze uđe u san, ali onda se iz tog sna budi, kao što se inače budimo svakodnevno.

S obzirom na ove nivoe svesnosti, prirodno se nametnulo pitanje koje su onda razlike i sličnosti između hipnoze i meditacije, između kojih ovaj hipnoterapetu povlači znak jednakosti.

- Sve je to bazirano na podsvesnom umu. Možda je razlika u samom stilu stručnjaka koji to izvodi. Meditacije su više uopštene i od klijenta se traži da zamisli kako šeta šumom ili je možda na plaži, više je fokus na disanju i slično... Dok, kada je u pitanju hipnoza u terapijske svrhe, želimo precizno da gađamo onaj problem koji čoveka trenutno muči - objašnjava Janković i opisuje, recimo, konkretnu situaciju kada klijent ima napad panike:

- Tražimo od njega da se seti poslednjeg napada, da "ode" u taj momenat, da vidimo šta se tu desilo. Panike često ljudi definišu kao neželjeno stanje i pojavu koja je van njihove kontrole. Međutim, nije tako. To je neželjeni rezultat koji je čovek sam stvorio nekim svojim mentalnim procesom kojeg nije svestan, a hipnoza je tu da to osvestimo. Tako ponovo moć i kontrolu vraćamo na klijenta, da uvidi kako je sve sam učinio nesvesno i kroz koje je faze prošao. Kada to osvestimo,  fokusiramo se na željeni rezultat i faze koje mora da prođe da bi stigao do rezultata koji želi. Kasnije, kroz hipnozu, te korake želimo i da ubrzamo, da postanu tečne i nesvesne - automatske, da osoba ne mora svesno da razmišlja kako bi došla do rezultata.

Na pitanje da li čovek gubi kontrolu tokom hipnoze, Janković je izričit da je to takođe jedan od mitova.

- Ne. Čitav postupak se svodi na to da klijent i terapeut zajedno sarađuju tokom procesa. Nisam ja neko ko preuzima kontorolu, već neko ko usmerava pažnju klijenta na šta da se obrati pažnja, šta je bitno i važno u tom trenutku. A od klijenta koji se odlučio za hipnoterapiju se očekuje da sarađuje i prati ta uputstva. Ako iz nekog razloga čovek koji je došao na terapiju ne želi da sarađuje, onda on može da odustane, otvori oči i kaže: "Ovo meni ne odgovara".

Nakon što naglašava da je hipnoza aspolutno bezbedna, prirodna pojava u koju ulazimo više puta dnevno, Janković ističe da se u njegovoj praksi ona primenjujemo isključivo uz etičke i moralne norme. Zapravo, uverava da postoji mnogo suptilnih, zaštitnih mera, koje sam klijent ne može da prepozna, ali da su utkani u čitavu strukturu i koncept hipnoze kako bi obezbedili da osoba kroz neko eventualno neželjeno iskustvo - prođe na jedan bezbedan način.

Zato je za kraj, usledilo i poslednje (očekivano) pitanje: "Da li možete i mene da hipnotišete?"

- Da li želite vi to?

- Da!

- Onda možemo!

Lično iskustvo: 

Igrom slučaja, u svom dosadašnjem životnom iskustvu, imala sam neka predznanja o hipnozi i neposrednih dodira sa njom. Pored toga što sam se dugih niz godina bavila jogom i meditacijom, kao dete sam prisustvovala nekim zabavama mojih roditelja, gde su između ostalog, dolazili i njihovi prijatelji/poznanici - profesionalni hipnotizeri.

Kasnije sam se kroz školovanje više puta susretala sa pojmom hipnoze i nekim elementima prakse iste, ali ništa konkretno do, opet jedne zabave u mojim dvadesetim godinama, kada je jedan moj dobar prijatelj umalo "pojeo" svoju diplomu u pokušaju da me hipnotiše. I bila sam mnogo "ponosna" na sebe što sam ga "pobedila", jer sam iz nekog razloga živela u uverenju da je hipnoza nešto pod šta podležu "lakoverni", da ne kažem ljudi podložni manipulaciji.

Na moju veliku sreću, pre svega nekoliko dana, imala sam priliku da vidim zapravo u čemu je, pre svega, blagodet hipnoze, i koliko su 0predubeđenja i nepoznavanje suštine onoga što može da nam "miriše" na nepoznato u stvari samo gubljenje još jedne šanse da se razvijamo i evoluiramo kao pojedinci.

Na hipnozu sam, očigledno, otišla po zadatku i iz znatiželje. Hipnoterapeut je imao samo jedan preduslov za ovaj razgovor i da prođemo kroz jednu takvu seansu, a to je da osoba koja bude određena za hipnozu zaista to želi da uradi. To mi je ujedno bio motiv da se ne predomišljam čak ni tokom same sesije, kad sam imala svoje "nedoumice".

Izložila sam nekoliko tema koje bih volela da obradim tokom terapije, vezano za ishranu, samopouzdanje i finansijskih uspeh. Potom smo radili test sa viskom, koji služi (pretpostavljam) da terapeut proveri sugestibilnost osobe ili njenu voljnost da učestvuje u procesu, ali kako god - ja sam ga prošla. U mojoj mirnoj ruci, visak se kretao u pravcu koji je terapeut tražio od mene da ga usmerim. To je bio prvi korak.

Čim sam prešla na "stolicu", skoro pa instant ubačena sam u stanje transa, jednostavnim potezom. Naime, zamolio me je da pratim njegov dlan, konkretnu liniju koju mi je pokazao, koji je naglo približio mojim očima, uz sugestiju čak i ako mi zasuze oči da nastavim da gledam.

I to je bilo to. Spustio mi je dlan na kapke, zatvorio ih i hipnoterapija je počela. Uvodio me je tihim glasom u stanje opuštenosti, sugerišući koji deo tela da relaksiram, kako taj osećaj da prebacim na ostale delove, od temena do palčeva na nogama, sve dok prisutnoj ekipi kolega koji su to beležili nije demonstrirao stepen moje opuštenosti nad rukom koja više nije bila deo mog svesnog bića.

Stvar je u tome, i tu se razlikuje ono moje predhodno iskustvo sa hipnoterapeutom, što sam ovaj put svesno sebe navodila da neću da prekinem tu "opijenost", iako sam bila u mogućnosti u svakom trenutku da otvorim oči i prekinem ovo stanje. Potpuno sam bila svesna okruženja, čula sam kad su kolege izašle iz prostorije, čula sam ih kako šapuću u drugoj prostoriji, ali u isto vreme sam imala sve one druge senzacije koje prate hipnoterapiju.

Pre svega, najteže je izboriti se sa smislom za humor (za koji mi je terapeut kasnije rekao da je najzdraviji vid, ali ipak, odbrambeni sistem) da ne otvorim oči i da ne zateknem hipnotizera kako otvara pasijans na kompjuteru ili skroluje telefon dok mi priča onim tihim glasom šta da radim. Mnogo puta mi baš ta misao prošla kroz glavu, ali sam nekako prevazišla ovaj detinjasti poriv. Sve to vreme, on me je vodio u sve dublje i dublje stanje opuštenosti, dok nije zatražio da razgovaramo.

Tu, u tom trenutku terapije, moj mozak je konačno isključio spoljne stimulanse, očistio buku u glavi i ja sam se našla tačno tamo gde me je terapeut odveo. U razgovoru sam, u roku od tri minuta, od jedne bezazlene, svakodnevne, kućne situacije u kojoj sam opisivala gde se nalazim, šta vidim, šta čujem, šta radim, da li je dan, da li je noć... došla do toga da odgovaram na pitanja da li čujem neki glas, šta mi on govori, da li je muški ili ženski, koliko ima godina... dok nije usledila sugestije terapeuta - da dam lik tom glasu.

I to je bilo dovoljno. Iako sam do tog trenutka sve vreme imala na umu da sam, pored toga što sam ranjiva na kauču kod terapeuta, ipak i na profesionalnom zadatku da izveštavam o svom iskustvu, od tog momenta, ugledavši lik sa kojim sam se suočila, zadrla u najtežu tačku svoje duše, koju guram i uspešno potiskujem i sklanjam u stranu jer me je odbrambeni sistem tome naučio.

Narednih, prema nekoj mojoj proceni, dvadesetak minuta, proveli smo u mom veoma ozbiljnom ankcioznom stanju, koje nisam godinama osetila, a manifestuje se "knedlom" i stezanjem grla, dok sam vođena hipnozom imala dijalog sa svojom "vizijom", uz mnogo plakanja i cepanja duše. Sve do trenutka kada mi je terapeut rekao da je to "dovoljno i da sad pustim". Fizički sam osetila bol i gušenje u srcu, da sam se zaista, istinski uplašila da mi se nešto ne desi. Međutim, nije. Od mene je traženo da svesno pustim nešto i ja sam, uz tri-četiri odlaganja, ipak to učinila.

Iz predhodnog stanja, odjednom sam se našla u, da nazovem to, "novoj viziji" boja i oblaka i nečega umirujućeg, protkanog osećajem olakšanja. Odnekud sam čula sve glasniji glas koji mi govori da ću da se vratim kada izbroji do tri, i na svaku narednu rečenicu glas je bio jači i autoritativniji.

Naravno, već pred sam kraj (opet humor i odbrambeni mehanizam) u sebi sam pomislila "e baš da vidim da li će da me natera da otvorim oči na tri" sa ciljem da to ne uradim namerno. Međutim, na: "Tri!" i pucanj prstima, oči su se automatski otvorile. Ja sam sedela isceđena, kao da me je valjak upravo pregazio, a moja veoma draga koleginica, kada je ušla i kada me je videla, od šoka se okrenula prema hipnoterapeutu i vidno uzbuđenim glasom ga upitala: "Šta ste joj ovo uradili?".

Tako je ukratko izgledala hipnoterapija. Naknadno mi je objašnjeno da sam ovom sesijom preskočila nekoliko meseci intezivne psihoterapije, u kojoj bi bilo potrebno niz razgovora, asocijacija, lutanja... dok se ne bi stiglo do suštine koja je hipnoterapijom osvešćena za manje od sat vremena.

Više o iskustvu hipnoterapije i samoj hipnozi pogledajte u videu na početku teksta.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.