Probudila ju je jeziva glavobolja i nestao joj je vid: 6 meseci nakon porođaja suočila se sa teškom dijagnozom

Sara Majls je do svoje 33. godine živela "sasvim normalno", kako ona tvrdi, ali ju je ubrzo njen organizam uverio da sa zdravstvene strane nije sve kako se čini.

Kao i svako, Sara je glavobolju rešavala lekovima ili spavanjem, međutim, šest meseci nakon porođaja jedna glavobolja ju je umalo ubila.

- Probudila me je usred noći i bilo je baš loše. Imala sam osećaj kao mi se na hiljadu igli zabija u lobanju. Uspela sam nekako da zaspim. Međutim, samo nekoliko sati kasnije, probudila sam se ponovo i to bez vida. Mislila sam da nije ništa strašno, jer se to inače dešavalo, pa samo protrljam oči i "mrak" nestane. Ovoga puta je bilo drugačije, mrak je bio tu i srce je počelo jako da mi lupa - prepričava ona.

Verovala je da je u pitanju premor, jer je nedavno pre toga postala majka svog četvrtog deteta. Opisala je da je taj period bio potpuni haos i da se oslonila na stres iz tog perioda.

- Kada se vid nije vratio, otišla sam do muža. Radio je na kompjuteru u susednoj sobi i odmah je počeo da traži po internetu ove simptome. Rekao mi je da možda imam moždani udar. Počela sam naglas da se smejem, iako sam imala bolove, jer mi je delovalo nemoguće. Osim toga, nisam imala druge probleme osim glavobolje i nestalog vida - navodi ona za "DailyMail".

Doktor je pomislio da je možda imala migrenu i uputio je kod oftalmologa. Tamo je odradila uobičajene testove, ali su joj ubrzo rekli da ne sluti na dobro i potvrdio da je najverovatnije u pitanju moždani udar. Sara je ostala u šoku od ove vesti i ispostavilo se da ovoga puta internet nije slagao.

Decu je prepustila majci, dok je ona u bolnici ostala četiri noći. Rađeni su joj testovi, kako bi istražili uzrog ugruška. Poslednjeg dana otkriveno je da se ugrušak formirao u arteriji na zadnjem delu njenog vrata. Došao je do njenog potiljačnog režnja i prouzrokovao gubitak vida. Sara se u tom trenutku godinama suočavala sa visokim krvnim pritiskom, stanjem koje je pogoršalo ugrušak.

- Bila sam zahvalna što mi nije bila potrebna operacija. Lekari su bili uvereni da će lek rastvoriti ugrušak koji se stvorio, ali ti prvi dani su bili mučenje. Imala sam šestomesečnu bebu kod kuće i još troje dece o kojima moram da brinem. Moj najstariji je imao jedva 11 godina. Bilo je zastrašujuće! Jednog minuta sam bila dobro, a sledećeg sam bila zatvorena u bolnici na skeniranjima i testiranjima.

Nisam mogla da imam posetioce, pa sam bila sasvim sama. Pošto je moj vid nestao, bilo mi je teško da se krećem. Morala sam da ostanem u krevetu sve vreme, smela sam samo da ustanem i idem u toalet - nastavlja Sara.

Sari su se tih dugih četiri dana vrtela razna pitanja po glavi, ali odgovora nije bilo. "Da li će deca odrastati bez majke?";"Hoće li ostati slepa?";"Kako će videti svoju decu kad porastu?", i mnogo ostalih.

Sarino jedino znanje o moždanim udarima bilo je to što su ostavljali ljude paralizovane i prikovane za krevet. Plašila se da će joj se isto dogoditi. U tom trenutku nije dobila mnogo uveravanja od medicinskog tima, jer niko nije želeo da joj pruži lažnu nadu.

Kada se Sara vratila kući iz bolnice, zaustavila je oporavak i ponovo postala majka sa punim radnim vremenom.

- Bilo je toliko toga što sam morala da sredim. Teško je sebe staviti na prvo mesto kada imaš četvoro dece koja se oslanjaju na tebe.

Nisam mogla da verujem da sam upravo otpuštena i da sam kod kuće. Bila sam sigurna da je doktor nešto propustio. Ne može to ponovo biti normalan život, sa izuzetkom nekoliko tableta koje treba popiti svaki dan. Svaka glavobolja i trzaj očiju izazivali su mi brigu. Bila sam u opasnosti da dobijem još jedan moždani udar zbog prvog, tako da sam uvek bila na ivici. Ali pokušala sam da nastavim dalje nakon prve godine i kažem sebi šta god da se desi, desiće se. Moram da živim svoj život i da se nosim sa gubitkom - kaže ona.

Sara je uzimala lekove godinu dana i vraćala se u bolnicu svaka četiri meseca na magnetnu rezonancu. Periferni vid joj se nikada nije vratio,  a sada sa 37 godina naučila je da živi sa tim.

- Lekari su mi rekli da će se izlečenje desiti između prvih nekoliko nedelja - a posle toga stvari su trajnije. Imam trajnu slepu tačku na desnoj strani koja je izazov za navigaciju. Čak i odlazak u supermarket je iscrpljujući. Ne mogu da vidim, pa su mi ljudi prilazili iza leđa i zastrašivali me. Moram da vodim računa o tome da ne naletim na ljude ili da se ne sapletem nege. Postoje i drugi trajni efekti moždanog udara - umor, senzorno preopterećenje i slično. Strašno m ije u gužvama, pod jakim svetlom ili kada je ogromna buka - navodi ova hrabra mama.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.