Hrana koju su jeli Isus i apostoli i danas važi za zdravu: Šta je bilo na trpezi i zašto joj se vraćamo

Kada danas govorimo o zdravoj ishrani, čini se da gotovo uvek tražimo nešto novo: novu supernamirnicu, novi režim, novi način da izbacimo šećer, brašno ili prerađenu hranu. A onda se vratimo dva milenijuma unazad i shvatimo da je svakodnevna trpeza ljudi koji su živeli u vreme Isusa Hrista bila zasnovana upravo na namirnicama koje savremene preporuke ponovo stavljaju u prvi plan.

Naravno, ne postoji sačuvan "jelovnik Isusa Hrista", pa bi bilo pogrešno tvrditi da sa sigurnošću znamo šta je jeo svakog dana. Jevanđelja pominju određenu hranu u konkretnim događajima, dok istorijski i arheološki izvori daju mnogo širu sliku onoga što se u prvom veku jelo na prostoru rimske Palestine.

A ta slika prilično je jednostavna: mnogo hleba i žitarica, mahunarke, masline i maslinovo ulje, sezonsko voće, riba, dok je meso za većinu stanovništva bilo daleko od svakodnevne namirnice.

Hleb nije bio prilog, već osnova obroka

Danas hleb često prvi završava na listi namirnica koje ljudi pokušavaju da izbace iz ishrane, ali u biblijsko vreme bez njega je svakodnevni obrok običnog čoveka bilo gotovo nemoguće zamisliti.

Istorijski izvori ukazuju da su žitarice činile najveći deo ishrane stanovništva, a procene pojedinih stručnjaka govore da je hleb mogao da obezbeđuje između 50 i 75 odsto hrane prosečne osobe.

Koristili su se pšenica i ječam, a upravo se ječmeni hleb pojavljuje i u Novom zavetu. U Jevanđelju po Jovanu, prilikom hranjenja pet hiljada ljudi, pominje se pet ječmenih hlebova i dve ribe.

Hleb se, naravno, pravio potpuno drugačije od velikog dela industrijskog peciva koje danas kupujemo. Žitarice su mlevene i od njih se svakodnevno pripremao hleb, jer nije bilo mogućnosti dugotrajnog čuvanja kakve imamo danas.

Riba je bila mnogo dostupnija od mesa

Nije slučajno što među apostolima srećemo ribare. Petar, Andrej, Jakov i Jovan povezani su upravo sa ribarenjem na Galilejskom jezeru, a riba se više puta pojavljuje u jevanđeljskim pričama.

Posle vaskrsenja, prema Jevanđelju po Jovanu, Isus se pojavljuje pred učenicima na obali, gde se pominju riba pripremljena na žaru i hleb.

Istorijski podaci pokazuju da se riba u tom periodu jela na različite načine, sveža, sušena, soljena i dimljena. Meso je, nasuprot tome, za siromašnije stanovništvo bilo luksuz i češće se vezivalo za posebne prilike, porodična okupljanja i verske praznike nego za običan svakodnevni ručak.

Sočivo, leblebije i pasulj bili su hrana običnog čoveka

Mahunarke možda danas ne zvuče naročito spektakularno, ali su predstavljale jedan od važnih oslonaca ishrane stanovništva tog područja.

Sočivo, bob, grašak i leblebije mogli su da obezbede ono što skupo meso nije bilo u stanju da pruži svakog dana: zasitan obrok dostupan običnom čoveku.

Arheološki i istorijski izvori upravo žitarice, mahunarke, ulje i smokve izdvajaju među osnovnim namirnicama tadašnje jevrejske ishrane.

Masline, smokve, grožđe i ono što je davala zemlja

Na trpezi nisu postojale jagode usred zime niti namirnice koje su nekoliko dana ranije prešle pola sveta da bi stigle do prodavnice. Jelo se ono što je zemlja mogla da pruži i što je moglo da se sačuva.

Masline i maslinovo ulje imali su značajno mesto, kao i grožđe, smokve i sušeno voće. Smokve su se jele sveže, ali i sušene kako bi mogle duže da traju, dok se maslinovo ulje koristilo kao važna svakodnevna namirnica.

Vino je takođe bilo deo tadašnje kulture ishrane i jasno se pojavljuje u Novom zavetu, uključujući Poslednju večeru. Ipak, to nije razlog da ga danas predstavljamo kao "zdravu namirnicu" koju bi neko trebalo da uvede u ishranu. Istorijska činjenica da se vino pilo i savremena zdravstvena preporuka nisu ista stvar.

A šta možemo sa sigurnošću da kažemo da je Isus jeo?

Tu je važno odvojiti istorijski verovatno od onoga što tekst zaista beleži.

Hleb je jedna od najočiglednijih namirnica i pojavljuje se mnogo puta. Riba je takođe direktno povezana sa Isusom i učenicima, naročito u pričama o hranjenju mnoštva i susretu sa učenicima posle vaskrsenja. Jevanđelja beleže i Poslednju večeru, odnosno pashalni kontekst u kojem su Isus i apostoli obedovali.

Zato nije potrebno praviti modernu "Isusovu dijetu" i pripisivati mu svaku namirnicu poznatu stanovnicima tog područja. Mnogo je zanimljivije ono što zaista možemo da zaključimo: svet u kojem je živeo poznavao je jednostavnu, sezonsku i pretežno biljnu ishranu, sa žitaricama kao osnovom, mahunarkama, voćem, maslinama i uljem, uz ribu i znatno ređu konzumaciju mesa.

Dve hiljade godina kasnije ponovo se vraćamo istim osnovama

Naravno, bilo bi pogrešno romantizovati život u prvom veku. Ljudi nisu jeli jednostavno zato što su otkrili tajnu dugovečnosti, već zato što nije bilo industrijske proizvodnje hrane, frižidera, supermarketa i izbora koji imamo danas.

Ipak, zanimljivo je koliko se osnovni obrazac tadašnje ishrane preklapa sa onim što danas prepoznajemo kao karakteristike mediteranskog načina ishrane: žitarice, mahunarke, voće i povrće, maslinovo ulje, uz umerenije količine namirnica životinjskog porekla i minimalnu industrijsku preradu.

Svetska zdravstvena organizacija upravo tradicionalnu mediteransku ishranu navodi kao jedan od primera zdravog načina ishrane, sa naglaskom na voće i povrće, integralne žitarice, mahunarke i maslinovo ulje.

Možda zato najveća lekcija trpeze iz vremena Isusa nije u potrazi za jednom "biblijskom supernamirnicom". Mnogo je jednostavnija: osnovu hrane činilo je ono što je raslo u neposrednom okruženju, bilo dostupno u sezoni i što je čovek mogao da pripremi bez industrije između zemlje i tanjira.

Dve hiljade godina kasnije imamo neuporedivo veći izbor, ali se preporuke o zdravoj ishrani, na neki način, ponovo vraćaju toj jednostavnosti.

(Ona.rs / Biblical Archaeology Society)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.