Tajna ljubav Branka Ćopića: Pisma koja su čuvana decenijama kriju istinu ko je bila njegova prava muza

U sumrak jednog majskog dana 1963. godine, na slapovima Krke, u tišini koja je tek povremeno bila narušena žuborom vode i dečjim glasovima, jedan slučajan susret urezan je u sudbine dvoje ljudi.

Marijana Babić, mlada učiteljica iz Dubrovnika, tada nije mogla ni slutiti da će taj trenutak odrediti njen život, niti da će je te reči, napisane na komadiću salvete, povezati s čovekom koji je već tada bio legenda.

Branko Ćopić, slavni pisac i večiti sanjar, u tom trenutku bio je dvanaest godina u braku sa Bogdankom Cicom Ilić, lekarkom koja mu je pružala sigurnost i mir. Međutim, kada mu je Marijana, provokativno i uz osmeh, dobacila da pesnici prečesto pišu ženama stihove na salvetama, a da to kod nje neće upaliti, nešto u njemu se promenilo.

Početak dugog dopisivanja

Zacrveneo se i zaćutao, zatečen drskošću i inteligencijom ove žene. Kada je počela da recituje njegovu poemu „Grob u žitu“, između njih dvoje stvorila se veza nevidljivih niti – veza koja će trajati gotovo dve decenije.

Godine su prolazile, a njihova komunikacija postajala je sve intenzivnija. Pisao joj je iz Pariza, Londona, Istanbula, Kavkaza. Bila mu je tajna ispovednica, neko kome je mogao poveriti sve, a da pritom ništa ne ugrozi. Njegova pisma bila su romantična, nežna, ali i obavijena diskrecijom. „Pismo, naravno, odmah uništite“, često je ponavljao, svestan da njihove reči mogu postati teret u vremenu koje nije imalo razumevanja za ovakve tajne ljubavi.

Ponovni susret na Tjentištu

Njihov sledeći susret dogodio se tri godine kasnije na Tjentištu. Marijana mu je tada ostavila svoju adresu, a samo tri dana kasnije stiglo je prvo pismo. „Draga drugarice Marijana, očekivao sam da ću vas videti ono jutro kada sam polazio sa Tjentišta, ali vas nije bilo. Tako otputovah, a da se ne pozdravimo. Bilo mi je zbog toga istinski žao.“

Humor i nežnost u pismima

U tom jednostavnom izrazu tuge krila se čežnja, ona suptilna, neizgovorena, koja se provlačila kroz svaku rečenicu njihovog dopisivanja. Kroz pisma joj je poveravao svoje misli o književnosti, politici, ali i o sopstvenim nesigurnostima. Jednom joj je, uz karakterističan humor, napisao: „Svi pisci moraju da piju jer tek onda kroz njih prolaze bure i oluje. Jedino koga znam da ne pije jeste moja prijateljica Desanka Maksimović.“

Ljubav sa distance

Bili su drugačiji, a ipak bliski. Jednom joj je predložio susret u dubrovačkom hotelu „Excelsior“, rekavši joj da se ne brine – „samo će je gledati“. Nije želeo da naruši savršenstvo njihove tajne veze.

Njihova priča nije imala dramatične preokrete, nije bila klasična ljubavna priča sa srećnim krajem, ali je bila snažna i postojana. U vreme dok je pisao zbirku pripovedaka „Bašta sljezove boje“, njihova prepiska bila je najintenzivnija. U njoj su bile upletene stihovi, nade, osmesi i melanholija. Marijana je volela Ćopićev rad, slala mu svoje pesme, a kasnije je priznala da se jedna od njih našla u njegovoj zbirci.

Tajne prekrivene vremenom

Njihove tajne susrete u Dubrovniku prekrio je veo vremena, ali ostala su pisma – ona koja su preživela ratne godine. Veći deo prepiske Marijana je spalila iz straha kada su nemiri zahvatili njen grad, ali nekoliko pisama sačuvao je novosadski književnik Vladimir Kuljača.

Iz njih su iznikli dokumenti o ljubavi koja je trajala uprkos svemu, u svetu u kojem su neke stvari morale ostati skrivene. Da li je to bila ljubav u pravom smislu reči? Marijana nikada nije želela da otkrije. Možda je baš u toj tajnovitosti ležala njena snaga.

A Branko Ćopić, večiti pesnik i melanholik, ostavio je iza sebe reči koje još uvek odjekuju, baš kao slapovi Krke onog sudbonosnog dana kada je sve počelo.

(Ona.rs /Žena)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.