Nemam previsoke standarde, samo ceo život gledam svog oca kako voli moju majku

Nedavno sam se našla u jednom muškom društvu i, kao što to obično biva, razgovor je u nekom trenutku skrenuo na muško-ženske odnose. I opet smo, po ko zna koji put, završili na temi "princess treatmenta" i "bare minimuma". Dva internet izraza koja su mnogima već poznata, a kojima pokušavamo da napravimo razliku između onoga što je minimum u partnerskom odnosu i onoga što se danas naziva "tretmanom za princeze".

Mada, ako mene pitate, izgleda da je tretman za princeze postao gotovo svaki postupak koji muškarac učini za ženu, a da mu nije zgodno, pogodno ili usput. Dakle, sve ono što zahteva makar malo truda.

Zašto bi zapamtio tvoj rođendan kada on, zaboga, ne pamti datume? Zašto bi oprao sudove kada je već kuvao? I još bi trebalo da mu budeš zahvalna što je pripremio obrok za osobu sa kojom živi, a i za sebe.

Zašto bi otkazao druženje sa ekipom kada ti imaš samo temperaturu? Zašto bi trotoarom išao on do puta? Zašto bi te predstavljao ljudima koje sretne? Zašto bi bio pristojan prema tvojim roditeljima kada ni sa svojima ne razgovara pristojno? Zašto bi poštovao bilo šta do čega je tebi stalo, ako se to već ne uklapa u njegov prirodni način funkcionisanja?

Pa šta ti misliš, ko si ti? Neka princeza?I gotovo svaki razgovor ovog tipa završi se istom rečenicom: "Previsoki su ti standardi."

A ja se tada setim nekih svojih prethodnih odnosa i pomislim: da vi samo znate koliko je malo ljudskosti zapravo potrebno...

Ali izgleda da je upravo ona najskuplja.

Nije problem koliko imaš, nego koliko si spreman da pružiš

Retki su muškarci koji svojim devojkama plaćaju baš sve. Barem u mom okruženju. Ali sam, zanimljivo, okružena silnim muškarcima kojima je upravo to jedan od najvećih strahova. Da će neka žena očekivati da joj sve plaćaju. Da će upasti u kandže sponzoruše. Čak i kada, budimo realni, nemaju sredstava da im se tako nešto i dogodi.

A onda se zapitam, da li su nam zaista potrebni muškarci koji će brojati koliko su novca potrošili na nas? Koji će nam svaki poklon, pre ili kasnije, natrljati na nos? Koji će nam pozajmiti novac kada nam je najpotrebniji, a onda nam prvom prilikom prebaciti što su nam ga uopšte pozajmili?

Susretala sam se sa mnogo ljudi koji su naizgled široke ruke. Daju, časte, pomažu, nude se i kada ih niko ništa ne pita. Ali zato vrlo dobro pamte sve što su ikada učinili za nekoga. I umeju da nabroje. Do poslednjeg dinara, poslednje usluge i poslednjeg poklona. I vole da se to i pomene. Posebno pred drugima.

Jer ja zarađujem. Mogu samostalno da se izdržavam, u okvirima svojih mogućnosti. Radim, ispunjavam svoje obaveze, vozim automobil, otputujem na vikend kada mogu, trudim se da ne preskačem letovanje. Izađem kad hoću, kupim si šta mi treba. Ne treba mi neko da mi obezbedi život koji već imam.

A najmanje mi treba neko ko će mi sutra ispostaviti račun za sve što je u tom životu učinio za mene.

Posebno je zanimljivo kada na kraju od takvog muškarca čuješ da sve ono što si ti radila za njega nije nikakav "princess treatment", već običan "bare minimum". Njegov trud je privilegija, tvoj se podrazumeva. I njegov dinar košta dva, dok je tvoj 50 para.

Nisam odrasla očekujući da mi muškarac pruži sve

Nisam odrasla očekujući da mi muškarac pruži sve. Odrasla sam gledajući muškarca kome nije bilo teško da pruži ono što može.

I možda je upravo u tome čitava razlika.

Imam oca koji obožava moju majku. I posle više od tri decenije zajedničkog života. I ne, ne govorim o savršenom braku iz filmova, niti o porodici u kojoj nikada nije bilo neslaganja. Bilo je turbulentnih perioda, naročito tokom mojih srednjoškolskih godina. Ali nikada nisam imala osećaj da je ljubav nešto što moram da zaslužim, niti da je mir u kući retka privilegija.

Kod nas je bilo neobično kada se otac toliko naljuti da svi ostali moraju da se prilagođavaju njegovom raspoloženju. I upravo kada se to desi, razumeli smo da su sve njegove granice pređene.

Nisam morala da čekam da tata bude dobro raspoložen da bih mu prišla, nešto ga pitala ili tražila novac. Nisam morala da procenjujem da li je danas dobar ili loš dan. Nisam morala da ga jurim po kafanama za džeparac, niti da ga molim da mi ne pridikuje kada mi je očigledno potrebna samo podrška. I on je to osećao kao roditelj.

Mir nije bio nagrada za dobro ponašanje.

A onda odrasteš i shvatiš da ono što je tebi bilo sasvim obično, nekome predstavlja luksuz.

Kako misliš nemaš koga da pozoveš kada ti se pokvari automobil? Kako misliš nemaš način da dođeš po mene i odšlepaš me ako ostanem negde sa pokvarenim automobilom? Pa ja sam sa tatom sređivala kola jer moji bivši nisu umeli ništa oko njih.

Kako misliš zoveš majstora za svaku sitnicu? Kako misliš ne radi ti mašina dva meseca? Kako misliš curi slavina?

Kako misliš nisi džentlmen prema ženama iz mog života, čak i kada ti neka od njih možda nije naročito simpatična?

Moj tata jeste. On sve rešava.

I nemojte me pogrešno shvatiti. Nije poenta da muškarac mora da bude automehaničar, vodoinstalater i električar u jednom, niti da je manje muškarac ako nešto ne ume da popravi. Poenta je u spremnosti da se pronađe rešenje. Da se pomogne. Da se bude tu.

Moja porodica je, na prvi pogled, prilično tradicionalna. Ali odnos mojih roditelja zapravo je mnogo ravnopravniji nego što bi neko pomislio. Milion puta je predlagao majci da zaposli spremačicu, iako ne radi, to ne znači da joj pomoć ne treba. To što ona nikada nije pristala već je pitanje njenih uverenja, a ne njegovog očekivanja da ona mora sve sama.

I ne pričam vam ovo zato što mislim da je njihov brak savršen. Pričam zato što sam odrasla gledajući dvoje ljudi koji su pravili kompromise, odricali se i trudili se jedno oko drugog.

Taj trud im se, više od 30 godina kasnije, isplaćuje svakog bogovetnog dana.

Ponekad ih zateknem kako sede i razgovaraju, pa se zapitam: "O čemu, bre, vas dvoje više imate da pričate?"

Ali imaju. I dalje.

I možda je baš to jedna od najlepših stvari koje sam ponela iz svoje kuće.

Kada je nekome i minimum previše

Kada je neko nezreo, emocionalno nedostupan ili, jednostavno, nema kapacitet da voli i oseća na način na koji vi to činite, i najmanji kompromis može mu delovati veliki kao kuća.

I onda se nađete u situaciji da odraslom čoveku objašnjavate zašto bi trebalo da vam napravi supu kada ste bolesni. Zašto bi mogao da vam donese čašu vode. Zašto nije naročita žrtva da ponekad stavi svoj ponos sa strane i kaže: "Bila si u pravu. Kako ćemo dalje?"

A kada ceo život gledate drugačiju ljubav, teško je da razumete kako nekome sve to može da bude toliko teško.

Ne zato što očekujete da vas neko služi. Nego zato što ste naučili da se ljudi koji se vole prirodno brinu jedni o drugima.

I zato mi je sve teže da razumem kako smo došli do toga da se osnovna obzirnost predstavlja kao luksuz, a spremnost na kompromis kao gubitak slobode.

Ne treba mi muškarac koji će mi kupiti svet, a onda mi svakog dana prebacivati koliko ga je koštao. Ne treba mi ni neko ko će sve umeti, sve znati i sve moći.

Treba mi neko ko neće smatrati da je učinio nešto izuzetno svaki put kada se prema meni poneo kao čovek.

Jer kada ceo život gledate muškarca koji bi za svoju suprugu izbušio izvor ako treba, a samim tim i za vas, teško je da prihvatite da je nekome previše da vam sipa čašu vode.

I možda su mi zato standardi, kako neki muškarci vole da kažu, previsoki.

Kada sam sa tatom razgovarala o svemu ovome, slatko smo se nasmejali. Hajde što više nema prinčeva, nego što, izgleda, nema ni poštenih žaba.

Rodila ga majka da bude princeza.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.