"Dok te mami, šećerom te hrani, kad te namami i hleb ti zabrani": Ili, što bi danas rekli, manipulacija u vezi

Kako je govorila moja prabaka, a ta se rečenica u našoj porodici prenosila s kolena na koleno: "Dok te mami, šećerom te hrani, kad te namami, hljeb ti zabrani".

Jedna naizgled jednostavna narodna izreka, koja u svega nekoliko reči objašnjava mnogo toga o ljudskoj prirodi, odnosima, obećanjima i onome što se dešava kada neko dobije ono što je želeo. A koliko je zapravo primenljiva na ljubavne odnose, shvatila sam i kada sam je, bez ikakvog dodatnog objašnjenja, unela u Chat GPT, koji je čitavu stvar odmah prepoznao i nazvao je jednostavno "manipulacijom u vezi".

I moram priznati da me je to prilično čačnulo. Jer, ako jedna rečenica koju je moja prabaka izgovarala mnogo pre nego što smo počeli da govorimo o emocionalnoj manipulaciji, obrascima ponašanja i nezdravim partnerskim odnosima danas dobija upravo takvo tumačenje, možda bi trebalo da se zapitamo koliko smo zaista napredovali u razumevanju ljubavi, a koliko smo samo pronašli savremenije izraze za ono što su žene generacijama pre nas već vrlo dobro znale.

Mada se ova izreka može odnositi na oba pola, danas ću govoriti o muškarcima. Ne zato što verujem da su svi isti, već zato što sam žena, zato što imam sopstvena iskustva, prijateljice sa svojim iskustvima i zato što sam tokom godina razgovarala sa toliko žena čije su priče, uprkos različitim imenima, godinama i okolnostima, imale gotovo identičan zaplet.

A pitanje koje mi se iznova nameće jeste: Šta se, dođavola, desi? Šta se desi sa muškarcem koji je na početku veze spreman da pomeri planine da bi vas osvojio, koji sa vama deli životne vrednosti, planove i želje, koji vas uverava da ste pronašli jedno drugo upravo zato što na svet gledate slično, a onda, kada prođu godine, ili u današnje vreme i par strastvenih meseci, počne da se ponaša kao da pola toga nikada nije izgovorio?

Ne govorim o tome da posle tri godine veze više nema cveća svakog petka, dopisivanja do četiri ujutru ili uzbuđenja koje prati svaki susret. Zaljubljenost se prirodno menja, svakodnevica nas sustiže, život donosi obaveze, umor i probleme. Niko razuman ne očekuje da petnaesta godina zajedničkog života izgleda kao petnaesti dan zabavljanja.

Govorim o nečemu mnogo ozbiljnijem. O čoveku koji vam se predstavi kao jedna osoba, a posle nekog vremena shvatite da živite sa nekim čije stavove, prioritete i želje gotovo da ne prepoznajete.

Zaljubimo se u čoveka kog nam je on sam predstavio

Kada se dvoje ljudi upoznaju i dopadnu jedno drugom, oni ne razmenjuju samo poljupce, komplimente i priče o tome gde su odrasli i šta rade. Razmenjuju nešto mnogo važnije, informacije o tome ko su, kakvi žele da budu i kako zamišljaju sopstveni život.

Govorimo o braku, porodici, deci, putovanjima, zdravlju, poslu, ambicijama, o tome koliko nam je važno ne da "radimo na sebi", nego da budemo bolji ljudi, da ne provedemo ovaj isuviše kratki život samo radeći i plaćajući račune, već da nešto od njega zaista i doživimo. Naravno, uz plaćanje računa. Govorimo o svojim granicama, strahovima, prethodnim iskustvima, stvarima koje nas raduju i onima preko kojih ne možemo da pređemo.

I ukoliko se u svemu tome prepoznamo, odlučujemo da pokušamo zajedno. U ovom izvitoperenom, naopakom svetu odlučimo da prkosimo devastirajućoj statistici.

Negde između tih razgovora, dodira, seksa, mirisa, putovanja, svađa, mirenja, zajedničkih jutara i noći, stvaramo nešto što bih nazvala verbalnim, emotivnim i telesnim paktom. Ne postoji papir koji smo potpisali, nema pečata, nema notara, ali postoji dogovor na osnovu kojeg dvoje ljudi počinje da donosi odluke koje se više ne tiču samo njih pojedinačno.

Jer na osnovu onoga što nam je druga osoba govorila odlučujemo da svoj život spojimo s njenim. I verujemo da je ta odluka obostrana.

Zbog toga mi sve više smeta ta savremena mantra da niko nikome ništa ne duguje. Da smo svi odgovorni isključivo za sebe, da su naša očekivanja samo naš problem i da je, ukoliko se razočaramo, na nama da preispitamo zašto smo uopšte očekivali bilo šta.

Izvinite, ali ne.

Dugujemo jedni drugima mnogo toga, a naročito kada smo nekoga svesno pozvali da bude deo našeg života.

Kada je lična odgovornost postala izgovor za neodgovornost prema drugima?

Danas se mnogo govori o postavljanju granica, emocionalnoj nezavisnosti, zdravom vezivanju i sposobnosti da se odvojimo od odnosa koji nam ne prijaju. I to je dobro. Važno je da čovek zna ko je, šta želi i kada treba da ode.

Međutim, imam utisak da smo negde usput od sasvim zdrave ideje o ličnoj odgovornosti napravili izgovor za odsustvo odgovornosti prema drugima.

Ako si ostala, sama si kriva. Ako si verovala, sama si kriva. Ako si očekivala da se neko ponaša u skladu sa onim što je govorio, opet si sama kriva. Ako te je povredilo to što se osoba promenila, trebalo bi da radiš na sebi, na svojoj vezanosti, očekivanjima i sposobnosti da prihvatiš ono što ne možeš da kontrolišeš.

I sve je to, donekle, tačno. Naša je odgovornost šta ćemo uraditi kada shvatimo da nam neki odnos više ne odgovara.

Ali gde je u toj priči odgovornost druge osobe?

I tu dolazimo do onoga što me možda najviše ljuti. Do trenutka u kojem se odgovornost za nešto što je nastalo između dvoje ljudi odjednom pripisuje samo jednom od njih. Najčešće onom koji je verovao, čekaočekaočekao, nadao se i na kraju ostao razočaran.

Jer, čekaj malo, nisam ja sama sela i izmislila naš zajednički život. Nisam sama vodila razgovore o tome gde ćemo živeti, kako ćemo živeti, šta ćemo graditi, čemu ćemo težiti i kakvi ćemo ljudi jedno drugom biti. Nismo se slučajno našli u istoj priči, pa je svako od nas čuo ono što mu odgovara. Tu priču smo zajedno ispričali, zajedno joj dali smisao i, što je najvažnije, zajedno se dogovorili da ćemo je se držati.

I onda, kada jedan od nas odluči da više ne želi da učestvuje u njoj, odjednom je odgovornost na onom drugom. Zašto si verovala? Zašto si očekivala? Zašto si ostala? Zašto nisi ranije shvatila?

I nemojte me pogrešno razumeti, ne mislim da bilo ko mora da ostane u odnosu zato što je nekada nešto obećao. Ali mislim da imamo ozbiljan problem ako smo došli do toga da se odgovornost za zajednički dogovor završava onog trenutka kada jednoj strani taj dogovor više ne odgovara.

Jer naša odgovornost jeste da odlučimo šta ćemo kada shvatimo da više ne želimo isto. Ali nije naša odgovornost što smo verovali da želimo isto onda kada nam je i druga osoba govorila da želi.

Ne može sve da bude do mene, mog rada na sebi, moje odgovornosti, ako je sve do juče bilo do nas.

Moja je odgovornost šta ću kada saznam istinu, ali je odgovornost druge osobe da mi istinu kaže. Moja je odgovornost da odem kada shvatim da više ne želimo isti život, ali je odgovornost onoga ko to već zna da me ne drži godinama u uverenju da ga želimo.

Moja je odgovornost da u vezi ne izgubim sebe, ali je naša zajednička odgovornost ono što smo zajedno izgradili.

I mislim da je upravo to jedan od velikih problema savremenih partnerskih odnosa: toliko smo se usredsredili na sopstvena prava, potrebe i granice da smo gotovo zaboravili da bliskost, pored zadovoljstva, podrazumeva i odgovornost.

Imamo pravo da se predomislimo, ali ne i da poreknemo ono što smo obećali

Naravno da se ljudi menjaju. Možemo sa 25 godina želeti decu, a sa 35 shvatiti da ih ipak ne želimo. Niko nije dužan da zauvek ostane osoba koja je bio na početku odnosa. Ali postoji ogromna razlika između čoveka koji će priznati da se nešto promenilo i onog koji će posle nekoliko godina početi da dovodi u pitanje razgovore koje ste vodili, planove koje ste pravili i obećanja koja ste jedno drugom davali.

Ipak, postoji još jedno pitanje, možda i neprijatnije: da li se taj muškarac zaista promenio ili je samo prestao da se predstavlja?

Jer, budimo realni, postoje ljudi koji će tokom osvajanja vrlo pažljivo slušati šta želite, šta volite, čega se plašite i kakvog partnera priželjkujete, a zatim se prilagođavati upravo toj slici. Ako želite porodicu, govoriće o porodici. Ako volite putovanja, planiraće ih sa vama. Ako mu ispričate šta vas je ranije povredilo, pažljivo će slušati i uveravati vas da vam on to nikada ne bi uradio.

Volela bih da verujem da ljudi uvek slušaju zato što žele da nauče kako da nas ne povrede.

Ali ponekad samo uče mapu do nas. Do najbolnijih tački koje će, po potrebi, da pritisnu.

Ipak, ne mora iza svega da stoji svesna manipulacija. Postoje i ljudi koji toliko veruju u sopstvenu idealnu sliku da nisu ni svesni koliko se ona razlikuje od njihovog stvarnog ponašanja. Muškarac misli da je porodičan čovek, ali ne podnosi obaveze koje porodica donosi. Veruje da želi brak, sve dok brak ne postane konkretna odluka. Mnogo više voli ideju takvog života nego napor koji je potreban da bi ga zaista živeo.

Kako objašnjava psihološkinja Sara Ivanović, neki ljudi vole u teoriji, ali ne i u praksi. Ipak, važnije od toga ko je neko bio na početku odnosa jeste kako se ponaša kada se njegove reči i postupci raziđu. Da li se iskreno predomislio, da li je obećavao više nego što je mogao da ispuni i, pre svega, da li uvažava posledice koje njegove odluke ostavljaju na partnera? Jer čak i kada početno obećanje nije bilo svesna manipulacija, dugotrajno održavanje nade da će biti ispunjeno može ozbiljno da povredi drugu osobu.

I onda se vi zaljubite u čoveka za kojeg verujete da postoji, a možda ste se, zapravo, zaljubili u njegovu predstavu o sebi. Onda ste, možda, još malo tu predstavu i nadogradili svojim željama i očekivanjima.

Ali čak i kada prihvatimo da nisu sva obećanja izgovorena sa namerom da nekoga prevare, ostaje ono isto pitanje odgovornosti.

Jer kada čovek shvati da nije ono što je govorio da jeste, šta radi sa osobom koja mu je poverovala?

Da li joj to kaže ili nastavlja da živi kao da se ništa nije dogodilo, očekujući da ona sama shvati, prihvati i snosi posledice?

Kada više ne tražite šećer, nego hleb

I tu se vraćamo na onu staru izreku.

Dok te mami, šećerom te hrani, kad te namami, hleb ti zabrani.

Jer nije problem kada posle nekog vremena nestane deo početne euforije. Problem je kada nestane i ono osnovno, ono što se nekada podrazumevalo.

Kada od čoveka koji je želeo da razgovara sa vama do jutra počnete da tražite deset minuta pažnje. Kada od muškarca koji je sa vama planirao budućnost pokušavate da dobijete bilo kakav odgovor na pitanje gde vas vidi za godinu dana, bilo kakav osim onog "ne znam, videćemo". Kada neko ko je nekada govorio o vama kao o paru sve češće počne da govori isključivo o sebi.

A najbizarnije je što u jednom trenutku počnete da se osećate zahtevno jer tražite minimum koji vam je nekada davan bez ikakvog pitanja.

Ne tražite više šećer, ne tražite spektakularne gestove, ne tražite da vam neko svakodnevno dokazuje ljubav na način na koji je to činio tokom osvajanja.

Tražite hleb.

A onda vas ubede da je i to previše. I čovek preko puta vas. I njegovi prijatelji. I moderna psihologija sa interneta.

Zato mislim da moramo da prestanemo da svako očekivanje od partnera proglašavamo emocionalnom zavisnošću, kontrolom ili nezdravom vezanošću. Ako smo se dogovorili da smo monogamni, imam pravo da očekujem vernost. Ako smo se dogovorili da gradimo zajednički život, imam pravo da očekujem da se o odlukama koje utiču na oboje razgovara. Ako mi je partner rekao da nešto želi, imam pravo da očekujem da njegove reči imaju određenu težinu.

I ako više ne znače isto, imam pravo da to saznam.

Postoji ogromna razlika između pokušaja da nekoga kontrolišete i očekivanja da osoba sa kojom ste u odnosu bude odgovorna prema onome što ste zajedno dogovorili.

Ne mogu da prihvatim novonastalu ideju ljubavi u kojoj treba da verujem partneru, ali da ne očekujem da njegove reči nešto znače. Da planiram život sa njim, ali da u svakom trenutku budem spremna da se sve promeni. Da se oslonim na njega, ali nikada toliko da bi me njegova promena ili odlazak mogli povrediti. Da poštujem muškarca preko puta sebe svim srcem, a da nikada ne znam njegov sledeći potez, jer ako ne znam šta će sledeće da uradi, ne mogu ni da stvorim bilo kakvo očekivanje od njega.

Da zajedno budemo toliko nezavisni da kada se odvojimo, to ni ne osetimo. Da li je to ideja?

Kakva je to ljubav u kojoj se bliskost podrazumeva, ali odgovornost ne?

Možda zato pravo pitanje nije kako je neko mogao toliko da se promeni, već koliko je od onoga što nam je na početku pokazao zaista bilo njegovo.

Ne postoji odgovor koji važi za svaki odnos. Ni za moje, a ni za vaše. Neki ljudi lažu, i sebe i druge, neki se iskreno predomisle, neki nisu dovoljno upoznali sebe da bi znali šta zaista žele, a neki se jednostavno mnogo više trude dok vas osvajaju nego kada shvate da vas imaju.

Ali postoji nešto što mi je mnogo teže da razumem od same promene mišljenja. Ta sebičnost, a usudila bih se da kažem i narcizam 21. veka, sa kojima pojedini ljudi pokušavaju da izbrišu sopstveno učešće u odnosu koji su zajedno sa nekim gradili. Kao da se jednog jutra druga osoba probudila i sama odlučila da postoji nekakvo mi, dok je sve vreme preko puta nje sedeo čovek koji je živeo "Ja pa Ja".

I mislim da je upravo u tome posebna vrsta surovosti. Ne u tome što više ne želiš ono što si nekada želeo, već u tome što si spreman da dovedeš u pitanje tuđe sećanje, iskustvo, pa i zdrav razum, samo da ne bi morao da priznaš sopstvenu odgovornost. Jer mnogo je lakše nekoga proglasiti zahtevnim, naivnim, ludim, previše vezanim ili opterećenim očekivanjima nego priznati da si i sam ta očekivanja stvarao, hranio i godinama održavao.

I tu se vraćamo na ono što je naš verni prijatelj Chat rekao još na početku: šta je to, ako ne manipulacija? Daj da teram po svome, pa nek traje dok traje... Svi možemo sami, niko nikome ne treba i najbolje napredujemo i hilujemo kada smo autentični i sami sa sobom.

Niko ne mora da ostane. Niko ne mora ni da želi isto. Ali niko nema pravo da promeni zajedničku priču, a onda drugoj osobi pripiše odgovornost što je u nju poverovala. Ne može se odreći pakta i istovremeno pretvarati da nikada nije ni sklopljen.

Možemo svi biti "veliki hrišćani" i tešiti se rečima: Oprosti im, Bože, ne znaju šta rade. Ali šta ako vrlo dobro znaju šta rade?

Ipak, jedno znam: ako vas je neko pozvao za svoj sto, pokazao vam hleb i rekao da će ga tu biti, niste glupe zato što ste mu poverovale. Niste naivne zato što ste očekivale doslednost i niste emocionalno nezrele zato što vas je zateklo saznanje da budućnost o kojoj ste razgovarale možda nikada nije bila jednako stvarna za oboje.

I nije baš sve samo moja odgovornost, jer onog trenutka kada smo napravili taj verbalni, emotivni i telesni pakt, više nije postojalo samo ja, postojalo je i mi.

A ako jednog dana neko više ne želi to mi, ima pravo da ode. Svako ima.

Samo neka mi ne kaže da nikada nije obećao hleb.

Sećam se.

Zbog njega sam i sela za sto.

Više puta. Za više različitih stolova.

***

A o šećeru tek da ne pričam.

Ne znam za vas, ali slatko ću od sada da jedem stojeći. *namig, namig*

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.