Ona pita, Viktor Savić odgovara: "Nikad ne bih igrao u projektu koji ide na štetu svog naroda i istorije"

Viktor Savić je ime koje već dvadeset godina obogaćuje našu glumačku scenu i intrigira javnost. Zbog svoje izuzetno privlačne spoljašnosti "na prvu loptu" je postao miljenik lepšeg pola, međutim to nije bacilo u senku njegov talenat koji iznova dokazuje na filmskom platnu, malim ekranima i pozorišnim daskama.

Za razliku od većine svojih kolega, odbija da bude neutralan i diplomatski nastrojen, te vrlo otvoreno priča na teme od značaja, a tiču se patriotizma, važnosti religije i generalno lošeg uticaja koji današnja multimedijska kultura vrši na mlade naraštaje; smatra da smo svi mi, kao društvo, odgovorni za vaspitanje budućih generacija.

Nikad se nije previše isticao - puštao je da njegov rad govori, a u poslednje vreme u potpunosti se povukao iz medijskog sveta, te nam je bila čast kad je ukazao priliku ekipi portala Ona.rs da ga upita neke stvari, koje možda dosad niko nije, i malo bolje upozna lik i delo Viktora Savića.

O svom izrazu i viđenju naše glumačke scene

Ono što me je prvo zanimalo, s obzirom da je toliko slojevita ličnost koja pored glume stvara i muziku, repuje, crta grafite, uživa u sportovima i bavi se filantropijom, jeste u čemu se najviše pronalazi?

- Ne odvajam te stvari jer sam se kroz odrastanje bavio i umetnošću i sportom. Diplomirani sam glumac, to je moje zanimanje, sve ostalo je moj hobi. Ali, u principu, mnoge stvari radim sa mnogo većom posvećenošću nego što je sama gluma. Zavisi, u trenutku, od projekta do projekta. Crtam od 1998. godine, tako da, sve što me je ispunjavalo kao klinca i što me je činilo srećnim, mislim da je to ono što te ispunjava ceo život - rekao je.

Kad pričamo o muzici, Viktor je veliki ljubitelj repa, u njemu pronalazi životnu inspiraciju, piše tekstove, interpretira... Rizikovala sam i poklonila mu ploču Kendrika Lamara, iako je Tupak bio sigurnija opcija, a onda ga upitala šta je to što mu pruža muzika, a šta gluma?

- Kroz muziku mogu da se izrazim jer sam ja kompletan autor, taj izraz je samo moj. U glumi ipak dobiješ reditelja koji bi trebalo da zna šta hoće, imaš scenario koji bi isto trebalo da kaže nešto konkretno, i onda si ti tu po ugovoru - izvođač radova. Iako ja donesem svoj lik i svoje tumačenje toga šta reditelj želi, nekako si više usmeren. U muzici si svoj na svome. 

Savić ističe da su rep tekstovi najbolji način izražavanja i da je to jedan od razloga zašto je prestao da daje intervjue - ne želi da bude pogrešno protumačen.

Kad se izgovori reč "gluma" većina ljudi se prvo asocira na talenat, međutim, sami glumci često umeju da kažu kako je to "zanat". Upitala sam Viktora kako on vidi našu glumačku scenu, da li na vrhu dominiraju oni talentovani kojima se posrećilo ili oni koji su "pekli svoj zanat"?

- Mislim da ništa nije samo talenat. Talenat je dar koji si dobio, nisi ga zaslužio, ali moraš da ga razvijaš. Mnogo odricanja i rada je potrebno da taj talenat ne bi ugušio. Postoji i faktor sreće; znam mnogo ljudi koji su završili fakultete pa se nisu snašli u poslu, s druge strane znam one koji su bili klimavi, ali su kroz socijalnu inteligenciju izašli na vrh. Oni koji su na vrhu zapravo imaju manje dara, nego oni koji su osetili da imaju dara, pa su to zapostavili - ističe.

Iako je aktivan već dve decenije kaže da i dalje postoje trenuci kad ima tremu, koja je zapravo više odgovornost. Ove godine je napravio korak dalje u svojoj karijeri i nastupio na glavnom stejdžu Exit festivala, a za to se kaže "pripremao dok nije navežbao toliko, da više nije osećao tremu".

- Trema mi pomaže jer je pretvorim u nešto konstruktivno, a ne destruktivno, odnosno ne krenem da se oduzimam nego je uhvatim i "zategnem stvari još više". Rekao sam sebi "ušuškan si previše, treba malo da se mrdneš". Razmišljao sam pred nastup "možda sve što si radio dosad padne u vodu", ali u trenutku kad sam trebao da izađem na stejdž znao sam da je to mojih pet minuta.

Apropo pitanja o najkonstruktivnijoj kritici koju pamti, rekao je sledeće:

- Pamtim rečenicu "kupaš se u plićaku, a ispred tebe je okean". Ja sam to doživeo lično, lično meni je i bilo upućeno, ali svi se mi brčkamo tu gde nam je sigurno, a nećemo da se pustimo da plivamo, da probamo drugi stil, treći stil, da zaronimo, a ispred nas su mogućnosti nebrojane. 

Sigurna sam da je svaki veliki glumac koji je svoju karijeru gradio kako ispred kamere, tako i ispred pozorišne publike, makar jednom bio upitan šta od ta dva gorenavedena više voli, a Viktor kaže "da je pozorište nešto što mu je potrebno da bi stalno bio u treningu i voli proces stvaranja predstave, a kao krajnji produkt više voli film, bez obzira na neuslove i čekanje".

Pošto glumi i u pozorištu za decu, interesovalo me je koliko se taj rad razlikuje u odnosu na sve ostalo; često se kaže da su deca "najiskrenija publika", samim te se pretpostavlja - i najteža. Međutim, Savić se ne slaže i govori "kako je mnogo teže osvojiti odrasle".

- Deci je samo potrebno privući pažnju da im ne bude dosadno, možeš lako da ih "obmaneš". Iako u pozorištu "Boško Buha" mi radimo pristup predstavama kao za odrasle, radiš bajku, da, ali to su stvarni neki ljudi i odnosi. Nema kreveljenja. Odrasli imaju neke stavove i predrasude, sad ti njima treba da promeniš mišljenje, otvoriš neka druga vrata - objašnjava.

Princip iznad svega

Svetska, ali i naša filmska scena je prezasićena tematikama koje propagiraju toksične obrasce ponašanja, nasilje, kriminal i vulgarnost. Međutim, te uloge su mnoge glumce vinule u zvezde i donele im ozbiljan profit; zanimalo me je da li bi on "platio istu cenu" ili bi odbio ulogu iz etičkih i moralnih razloga?

- Naravno da bih, zavisi šta promoviše. Igrao bih lik sa kojim se ne slažem, ali u projektu koji ne glorifikuje ličnosti i priče koje ne zaslužuju da budu uzdignute. Nikad ne bih radio na štetu svog naroda i istorije. Mogao bih da igram lik negativca, ali u projektu koji ga tako i prikazuje, a ne kao pozitivca. Svedoci smo krimi žanra, koji se već duže vreme provlači. To je jedan površan rad i površno bavljenje ovim poslom, pretrpano je tržište mračnim pričama.

Viktor je svestan, kako kaže, da "potičemo sa Zemlje gde je mnogo mraka u svim strukturama", tako da mu je "jasno što se obrađuju te priče", ali misli da "one moraju da imaju dobru poruku i da usmeravaju decu koja to gledaju".

- Svedoci smo svih događaja koji su se u poslednje vreme desili. Ne kažem da su odgovorni glumci, reditelji i pisci, već društvo koje podržava takve projekte i uzdiže ih na neki nepotreban nivo. Koliko nije naša odgovornost, toliko i jeste odgovornost svih nas za sve, odnosno za uticaj kulture na mlade.

O pogledu na "ono što ostaje", shvatanju sreće, globalnoj promeni i kako bi voleo da bude upamćen

Viktor i ja smo se složili da zlatno doba srpskog glumišta svakako čine grandiozni Dragan Nikolić, Milena Dravić, Bata Živojinović... a onda sam ga upitala da li misli da će njegova generacija ostaviti isti trag?

- Stalno postoji neki žal za prošlim vremenima, a nezahvalno je porediti jer se porede glumci koje smo ispratili u duboku starost sa glumcima koji tek počinju ili su na sredini. Moraš da sačekaš da prođe vreme. Sigurno će neki pojedinci iz moje generacije ostaviti trag, ali to je Božja volja - govori.

Da je veliki poštovalac Tupaka to znaju svi koji prate njegov lik i delo ili makar profil na društvenoj mreži "Instagram", no, ono manje poznato jeste njegova ljubav prema književnosti - posebno Dostojevskom. Na prvi pogled veoma različiti, ta dva čoveka su imala nešto zajedničko - htela su da promene svet nabolje, a Viktor kaže da su ga, pre svega, naučili da priča istinu, po bilo koju cenu.

- Svi koraci koje pravim su i zbog jednog i zbog drugog; obojica su imali ozbiljne padove i zalazak u mrak i zbog toga su postali svedoci svetla. 

S obzirom na njegovu veliku ljubav prema filantropiji, zanimalo me je šta je, po njemu, kamen temeljac u globalnoj promeni sveta?

- Sad ću kao misice "da bude mir u svetu". Ali, stvarno od toga počinje. Ne bih ja ništa menjao, mislim da i na tom planu postoji Božja volja i da mi moramo da utičemo i pomažemo koliko možemo. Ne preko svojih mogućnosti, da ne bi izgubio sebe, a ne ni ispod, da ne bi postao sebičan čovek.

Toliko je različitih pojmova sreće, neki misle da je ona samo trenutak, drugi smatraju da je sami kreiramo kad spoznamo našu životnu svrhu, a Viktor, kao religiozan čovek, ima potpuno drugačije, inspirativno viđenje iste. On takođe, ostavlja ego po strani i nije mu važan "trag u vremenu", ali jeste ono što ga čini dobrim čovekom, a to je duša.

- Sreća je sretanje između ljudi. To je ono što mene čini srećnim, kad imaš ljude koji su ti dragi s kojima ćeš se sresti iznova, čak i one koje ćeš tek upoznati. To je ono što našu religiju razlikuje od drugih - zajedništvo, sabranje i traženje mira među ljudima. 

- Nije mi prioritet da ostavim trag. Svako moje delanje je poruka društvu, ali smatram da je sve prolazno, osim duše koju treba da sačuvamo. To kako će društvo da te zapamti - nije bitno. Nije planirano da ovaj svet bude raj, ali jeste poligon gde će svako od nas da pokaže od čega je - naglasio je naš sagovornik Viktor Savić.

Kompletan intervju možete pogledati u videu na početku teksta, kao i na Youtube kanalu.  

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.