Dali su običnim ljudima moć nad drugima i gledali šta će se desiti: Posle 6 dana morali su sve da prekinu

Jedan od najpoznatijih, ali i najkontroverznijih eksperimenata u istoriji psihologije počeo je kao naizgled jednostavna simulacija zatvorskog života. Trebalo je da traje dve nedelje. Prekinut je posle samo šest dana.

Godine 1971. psiholog sa Stanforda Filip Zimbardo dobio je sredstva američke mornarice i marinaca kako bi istražio ponašanje ljudi u zatvorskom okruženju i odnos između čuvara i zatvorenika. Tako je nastao čuveni Stanfordski zatvorski eksperiment.

Zimbardo i njegove kolege pretvorili su podrum zgrade Univerziteta Stanford u improvizovani zatvor, a mladićima koji su učestvovali nasumično su dodeljene uloge čuvara i zatvorenika. Za učešće su dobijali 15 dolara dnevno.

Učesnici nisu bili problematični mladići niti osobe sa istorijom nasilnog ponašanja. Pre eksperimenta detaljno su provereni, a osobe sa kriminalnim dosijeom ili problemima u ponašanju nisu mogle da učestvuju. Izabrani mladići bili su zdravi studenti koji ranije nisu pokazivali sklonost ka nasilju.

Sve je trebalo da bude samo igra uloga. Međutim, granica između eksperimenta i stvarnosti počela je da nestaje mnogo brže nego što je iko očekivao.

Za samo nekoliko dana situacija je izmakla kontroli

Noć pre početka eksperimenta Zimbardo je objasnio pravila učesnicima koji su dobili uloge čuvara. Radili su u smenama, dobili uniforme, naočare za sunce i palice, ali im je jasno rečeno da zatvorenike ne smeju fizički da zlostavljaju.

Učesnike koji su dobili uloge zatvorenika narednog dana je prava policija, koja je sarađivala u eksperimentu, pokupila iz njihovih domova. Pretreseni su, uzeti su im otisci prstiju i fotografisani su, a zatim prevezeni u improvizovani zatvor na Stanfordu.

Umesto imena dobili su brojeve, čime je dodatno naglašen osećaj gubitka identiteta.

Prvi dan prošao je relativno mirno. Već tokom noći stvari su počele da se menjaju.

Čuvari su kažnjavali pojedine zatvorenike oduzimanjem dušeka, terali ih da spavaju na betonu i pravili buku kako ne bi mogli normalno da spavaju. Već do drugog dana jedan od zatvorenika doživeo je ozbiljnu emocionalnu reakciju i napustio eksperiment.

Ostali su ubrzo počeli da se bune. Odbijali su naređenja, prestali da se odazivaju na svoje brojeve, a neki su se zabarikadirali u ćelijama.

Reakcija čuvara bila je još dramatičnija.

Pojedini su dobrovoljno ostajali i nakon završetka svojih smena kako bi učestvovali u gušenju pobune. Uslovi su postajali sve ponižavajući, a zatvorenici su bili izlagani različitim oblicima psihološkog pritiska i kažnjavanja.

Zimbardo je trećeg dana procenio da približno trećina čuvara pokazuje izrazito neprijateljsko i sadističko ponašanje.

Problem je bio u tome što je i sam Zimbardo sve više gubio distancu prema sopstvenom eksperimentu. Umesto da ostane samo istraživač, preuzeo je ulogu upravnika zatvora i kasnije priznao da je postao previše uključen u situaciju koju je trebalo objektivno da posmatra.

Do četvrtog dana pojedini zatvorenici pokazivali su ozbiljne znake emocionalnog sloma.

Žena koja je ušla u "zatvor" i rekla da nešto ozbiljno nije u redu

Eksperiment je konačno prekinut šestog dana, a veliku ulogu u tome imala je Kristina Maslač, tada mlada psihološkinja i Zimbardova partnerka.

Kada je došla da posmatra eksperiment, bila je zgrožena onim što je videla i otvoreno dovela u pitanje njegovu etičnost. Njena reakcija naterala je Zimbarda da situaciju pogleda iz potpuno drugačije perspektive.

Eksperiment koji je trebalo da traje dve nedelje završen je posle samo šest dana.

Zimbardo je kasnije tvrdio da je od više desetina ljudi koji su na neki način videli šta se događa upravo Maslač bila među retkima koji su ozbiljno doveli u pitanje moralnost čitavog postupka.

Stanfordski zatvorski eksperiment decenijama je predstavljan kao dokaz koliko situacija, autoritet i osećaj moći mogu da utiču na ponašanje običnih ljudi. Njegova najpoznatija interpretacija bila je zastrašujuća. Ljudi koji ranije nisu pokazivali nasilno ponašanje, kada su dobili moć nad drugima i određenu ulogu, počeli su da se ponašaju na načine koji se od njih nisu očekivali.

Ipak, decenijama kasnije eksperiment je postao predmet ozbiljnih kritika. Dovedeni su u pitanje njegova metodologija, način na koji su čuvari dobijali instrukcije, ponašanje istraživača, kao i zaključak da su učesnici spontano postali okrutni samo zbog situacije u kojoj su se našli. Zbog toga se Stanfordski zatvorski eksperiment danas ne posmatra kao jednostavan dokaz da će moć svakog čoveka pretvoriti u nasilnika.

Uprkos tome, ostao je jedan od najpoznatijih primera u istoriji psihologije i upozorenje koliko istraživanje ljudskog ponašanja može da postane opasno kada se izbrišu granice između naučnika, učesnika i uloga koje su im dodeljene.

O eksperimentu su tokom godina snimljeni brojni dokumentarni i igrani filmovi, a rasprava o tome šta se zaista dogodilo u podrumu Stanforda 1971. traje i više od pola veka.

(Ona.rs / Istorijski zabavnik)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.