Ljubica Obrenović: Tužna vladarka, supruga, majka i osvetnica

Bila je prva kneginja obnovljene Srbije, supruga Miloša Velikog, žena koja preljubu nije mogla da oprosti, te ju je kaznila najgorom osvetom. U narodu je bila poštovana "velika gospođa". Ona je Ljubica Obrenović (1785–1843).

Mnogo je događaja prošlo od kada je Miloš Obrenović na putu za Brusnicu, dok je išao kod polubrata Milana, video na reci Dičini Ljubicu Vukomanović iz Srezojevaca, „najviđeniju među devojkama iz sve okoline“. Postala je njegova supruga, čemu je kumovao Karađorđe lično. Ispunilo se proročanstvo jednog Turčina, koji je rekao, videvši je još kao bebu: "Čuvajte je dobro. Ona će nekad za glavara od zemlje znati“.

U domaćinstvu koje Ljubica vodila jela su se domaća srpska jela, „nemecka“ su bila priređena samo u danima kada bi dolazili otmeni gosti. Porodične dane u kneževom dvoru, prvo u Crnući, pa u Kragujevcu, Požarevcu i Beogradu, podrazumevao je narodni život, bez luksuza.

I sam izgled vladarke, kako ju je narod znao "velike gospođe", bio je jednostavan - kao kod drugih žena iz uglednijih kuća. U vreme ustanaka njen pojas su krasila dva mala pištolja. Kada je postala kneginja, nosila je srpsku građansku uniformu. Praznici ili posebne posete podrazumevali su Ljubičino raskošnije odevanje. Od nakita je nosila samo burmu i sat sa tankim lančićem, a nakon pogibije brata Jove kod Požarevca 1815. godine više nikada nije stavila minđuše. Od osmoro dece, četvoro je rano umrlo, a kada je sahranila i sina Milana, samo 26 dana nakon što je došao na vlast, crninu više nije skidala.

Štedljivost je pokazivala i time što je svojoj deci svojeručno krpila odeću. Ipak, na svoj dvor je unosila i novine, pa je u čast predstavnika ruske vlade, barona Livena, u sobu svoga konaka u Beogradu, u divanhanu zastrtu ćilimima i ispunjenu niskim minderlucima unela dve stolice.

Miloša je volela je do kraja života. Obraćala mu se sa "Vi" i "Gospodaru." Bez odmora je noću jahala od Požarevca do Kragujevca kada je čula da joj je bolestan. Zbog njega je mogla sve, ali od njega preljubu nije mogla da podnese. Ostala je poznata kao vladarka koja je ljubavnicu svoga muža, Petriju Pljakić, upucala pištoljem sa klina iznad kneževog uzglavlja, uz reči: "Pištolj jes' Milošev, ali je ruka Ljubičina, da vidimo hoče li slagati!"

U bekstvu, sa tavana jedne kuće, gledala je sprovod devojke kojoj je oduzela život. Trudna vladarka je, uz molbe braće upućene knezu, izbegla smrtnu kaznu.

Bila je jedna od najpoštovanijih ličnosti 19. veka. Mnogo je uticala na supruga da pomaže Vuka Karadžića i njegov rad, često je i sama reformatoru srpskog jezika slala novac i poklone. Želela je da njena deca dobiju obrazovanje koje ona nije imala i uspela je u tome: ćerka Savka je govorila italijanski i svirala klavir, Milan je pored javne škole u Kragujevcu imao i privatne učitelje, a Mihailo se školovao u Temišvaru i Parizu. Najstarija Teodora ipak je bila gotovo nepismena.

Uz svu svoju ljubav, naklonost supruga nikada nije povratila. Njegove afere su nastavljene, pominje se da je iz njih rođeno oko 11 dece. Jedne od njih, koja ju je naterala na ubistvo, sećala se i na samrtnoj postelji: "Mnogo greha imam i njih će mi milostivi Bog oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se, neće nikada! Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta. Grešna druga, šta učinih?..."

Doprilena je uspehu ustavobranitelja i svrgnuću kneza sa vlasti. Umrla je u prigonstvu, 1843. godine, u Austrijskom carstvu, u Novom Sadu, uz svoje troje dece. Sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj gori.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.