Kristina Avgusta, kraljica Švedske: Nekonvencionalna vladarka, zaštitnica umetnosti i znanja

Švedska kraljica Kristina, prema nekim navodima rođena je na današnji dan, a kao mogući datumi spominju se još i 17. i 18. decembar. Njena vladavina, koja je trajala skoro 22 godine, od 6. novembra 1632. do 5. juna 1654, upamćena je po abdikaciji i prelasku iz luteranizma u rimokatolicizam.

Bila je poznata po tome što je bila jako obrazovana žena za svoje vreme, a bila je i zaštitnica umetnosti. Njen otac, švedski kralj Gustav Adolf  i majka Marija Eleonora od Brandenburga, očekivali su muškog naslednika trona. Kristina je bila jedino preživelo zakonito dete svog oca, a samim tim i njegov jedini naslednik.

Njena majka, razočarana što je dobila devojčicu, nije pokazivala ljubav prema njoj. Otac joj je često bio odsutan, u ratu, a psihičko stanje Marije Eleonore je pogoršano tim odsustvima. Kao beba, Kristina je doživela nekoliko sumnjivih nesreća.

Pomirivši se sa činjenicom da je ona njegov jedini naslednik, Kristinin otac je naredio da se ona obrazuje kao dečak. Pripremajući se za svoju vladavinu, dobila je izrazito muško obrazovanje i vaspitanje zasnovano na idealima klasične antike, koje je Herodot formulisao kao sposobnost jahanja, natezanja luka i govorenja istine.

Postala je poznata po svom obrazovanju i po pokroviteljstvu učenja i umetnosti. Nazivali su je "Minervom severa", aludirajući na rimsku boginju umetnosti, a glavni grad Švedske, Stokholm, za vreme njene vladavine, postao je poznat kao "Atina severa".

Vladavina i odbijanje udaje

Kada je njen otac poginuo u bici 1632. godine, šestogodišnja devojčica je nasledila tron. Njena majka, zbog svog lošeg psihičkog stanja nije bila smatrana sposobnom da bude njen regent. Lord visoki kancelar Aksel Oksenšern vladao je Švedskom kao regent sve dok kraljica Kristina nije postala punoletna. Oksenšern je bio savetnik Kristininog oca i nastavio je da bude posvećen kraljevskoj porodici i nakon što je Kristina krunisana, piše "Thoughtco.com".

Kao kraljica Kristina je imala dva glavna prioriteta. Mir za Švedsku i da Stokholm postane kulturna prestonica severne Evrope. Oba cilja bila su za pohvalu, ali nijedan nije bio sasvim realan.

Njen odnos sa namesnikom Akselom Oksenšernom se pogoršavao u godinama pre nego što je došla zvanično na presto. Čak i tokom regentstva, Kristina je sledila sopstveni um. Protiv Akselovog saveta, ona je inicirala kraj Tridesetogodišnjeg rata, koji je kulminirao Vestfalskim mirom 1648.

Nakon što je Kristina preuzela direktnu vlast, njena vladavina je bila u senci nastavka spora sa Poljskom. Pod upravom ogranka iste porodice Vasa iz koje Kristina potiče, poljski kralj je takođe mogao da polaže pravo na švedski presto. To je značilo da se pitanje njenog braka i naslednika smatralo hitnim. Bila je pod pritiskom da izabere muža i nije joj nedostajalo udvarača. Ipak, njoj se nije žurilo da se uda, niti je uopšte to želela, a godine 1649, da bi umirila tenzije, imenovala je svog rođaka Karla Gustava X od Švedske za svog naslednika, ali bez i najmanjeg učešća u pravima krune tokom njenog života.

Nakon što je parlamenta 1650. godine prizano njenog naslednika, Kristina je sve više gubila interes za politiku, pa je život posvetila književnosti i nauci. Na svoj dvor pozivala je razne učitelje, pesnike, muzičare i filozofe, finansirala je i mnoge pozorišne predstave, Švedska je postala kulturno sedište.

Njeni napori su privukli francuskog filozofa Renea Dekarta, koji je došao u Stokholm i ostao dve godine. Njegovi planovi da osnuje akademiju u Stokholmu propali su kada se iznenada razboleo od upale pluća i umro 1650. Ta godina je Kristini još teže pala, jer se razboleo i naslednik kog je imenovala, a poljski kralj Jan Kazimir II je takođe smatrao, budući da je pripadao dinastiji Vasa, da ima pravo na Švedsku krunu.

Posredstvom Francuske pretio je Švedskoj, ali ipak nije došlo do otvorenog sukoba. U Libeku se 1651. održala mirovna konferencija na kojoj su Poljaci odbijali da priznaju Kristinu kao kraljicu Švedske. Jan je pretio okupacijom Danziga, na to je Kristina odgovorila tako što je poslala vojsku u Finsku i Livoniju, zahtevala je da je priznaju za kraljicu, no Poljaci su još uvek ostajali pri svojoj odluci, a mirovna konferencija nije bila uspešna.

Pristup religiji i abdikcija

Kristina je abdicirala sa prestola 6. juna 1654. u korist Karla Gustava. Tokom ceremonije abdikacije u zamku Upsala, Kristina je nosila svoja kraljevska znamenja, koja su joj, jedno po jedno, svečano skinuta.

Dva komornika su joj skinula mantiju i ona je sišla sa svog trona i održala elokventan govor zahvaljujući se Bogu koji ju je učinio kraljicom i svima koji su joj služili, što je mnoge u publici dovelo do suza. Zatim je pozvala Čarlsa Gustava da sedne na upražnjeni tron, što je on ljubazno odbio i njih dvoje su napustili dvoranu jedno pored drugog. Kristina nije prisustvovala ceremoniji u katedrali, gde je Karlo Gustav krunisan za Karla X, ali je te noći bila prisutna na banketu krunisanja u zamku. Sledećeg dana otišla je u Stokholm i odatle, u muškoj odeći i sa samo nekoliko pratilaca, krenula na put za Rim, piše "History Today".

Osim interesovanja za filozofiju, nauku i umetnost, Kristina je tokom svoje vladavine tajno proučavala katolicizam. Pošto je Švedska bila jedna od vođa protestanata u rat, bili su nasilno protiv bilo čega osim najortodoksnijeg luteranizma, te je Kristinino interesovanje za katoličanstvo bilo dobro čuvana tajna do 1654, kada je abdicirala.

Nakon što je prešla u katoličanstvo u Insbruku 1655, otputovala je u Rim, gde je ostala do svoje smrti. Njeno prelazak u katoličanstvo nakon abdikacije bio je stoga šok za njene bivše podanike i čitav hrišćanski svet, godine 1655. primio ju je papa Aleksandar VII u Rimu.

Nakon što se nastanila u Rimu, nastavila je da drži dvor u raskoši i da ekstravagantno sponzoriše umetnost, što ju je dovelo do stalnih finansijskih poteškoća. Prihodi iz Švedske su takođe dolazili veoma neredovno. Puno je putovala, bila je umešana u skandale i sledila dalekosežne političke ciljeve. Posle smrti svog rođaka, zahtevala je nazad švedsku krunu, što je bilo nemoguće pošto je bila katolkinja; tada je pokušala da dobije krunu Poljske i lobirala je kao vladarka Napulja.

Umrla je 19. aprila 1689. godine, nakon što je nekoliko godina patila od niza zdravstvenih tegoba. Ona je jedna od retkih žena sahranjenih u vatikanskoj pećini, bila je balzamovana i izložena na osvetljenoj paradi nekoliko dana. Godine 1702. papa Klement XI naručio je spomenik Kristini u bazilici Svetog Petra, što je istaklo njenu hrabrost u odricanju od švedskog prestola kako bi prihvatila katoličanstvo.

Želja za nezavisnošću

Kristinin život i nasleđe zamagljeni su mitovima i anegdotama koje se često koncentrišu na njen seksualni i rodni identitet. Iako znamo da je odbacila tradicionalnu žensku ulogu i često svesno oblikovala svoju ličnost kao androginu, kako piše "She Thought It", njena seksualnost je takođe predmet interesovanja nekih istoričara i biografa, a za nju se kaže da je imala veze i sa ženama i sa muškarcima, iako su je neki označili kao aseksualnu.

U svakom slučaju, takva spekulacija je svedočanstvo Kristininog nekonvencionalnog ponašanja i originalnosti i pokazuje da je bilo moguće, a možda čak i neophodno da ona preuzme muževniji identitet kako bi se dokazala kao dostojna vladarka.

Njena zagonetna, kontradiktorna ličnost i žestoka ljubav prema nezavisnosti fascinirali su istoričare, umetnike i biografe tokom njenog života i od tada, a inspirisala je nekoliko predstava, filmova i dela beletristike i publicistike. Duboko zaljubljena u znanje i mudrost, Kristina je takođe bila jedna od najučenijih žena svog vremena.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.