Ana Krstajić, srpska kompozitorka filmske muzike koja osvaja svet: Inspiraciju pronalazim u tišini

Ana Krstajić je kompozitorka klasične, filmske muzike i muzike za video-igrice. Od svoje osme godine, kada je počela da svira klavir, ova mlada žena napredovala je preko studija za kompoziciju i orkestraciju na Fakultetu muzičke umetnosti na odseku u klasi Isidore Žebeljan do "Berkli" muzičkog koledža.

Još za to vreme osvojila je nekoliko nagrada, kao što je prvo mesto na takmičenju mladih kompozitora "Womens Works” u Njujorku ili nagrada na Međunarodnom kompozitorskom takmičenju "De Bach au Jazz" u Parizu, gde je proglašena za najmlađeg laureata. Osvajanje Međunarodnog muzičkog takmičenja "The Best Musical Mind" donelo joj je punu stipendiju za "Berkli" Letnji performans program u Španiji.

Od tada Ana komponuje koncertnu i primenjenu muziku koja je izvođena u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Grčkoj, Italiji, Bugarskoj, Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Rusiji, Sloveniji i SAD. Komponovala je muziku za pozorište za domaću i inostranu scenu, a radila je i na nekoliko kratkih filmova.

Pre četiri godine počela je da piše i muziku za filmove i od tada je svake godine na Festu imala neku premijeru. I, kako kaže, to joj je najdraže jer može da vidi i čuje svoj rad u velikoj sali. Krstajićeva je kompozitorka muzike i u poslednja dva velika srpska filma - "Ovuda će proći put" i "Sveta Petka - krst u pustinji", a za Ona.rs deli utiske o radu na njima.

- Saradnja sa Ninom Ognjanović na filmu "Ovuda će proći put" je bila fantastična. Pozvala me je pre šest meseci, prikazala film i pitala da li sam zainteresovana. Veoma brzo smo ušle u kreativan proces da pronađemo tačan zvuk koji je bio potreban njenom filmu i pronašle rešenje da se cela muzika zasniva na jednom instrumentu, to jest jednoj boji. Tako da smo ceo soundtrack snimili sa Nemanjom Stankovićem i njegovim fantastičnim violončelom - opisuje Ana i dodaje da se izuzetno zabavila u tom procesu, a i da su reakcije publike bile odlične.

Reditelja filma "Sveta Petka - krst u pustinji" Hadži Aleksandra Đurovića upoznala je pre dve godine, a film je od tada dobio mnoge domaće i međunarodne nominacije i nagrade, uključujući i one za muziku.

- Ono što je mene veoma iznenadilo bila je spremnost Aleksandra, u smislu same pripreme, što se tiče muzike koju on želi. Došao je kod mene u studio i doneo USB sa više od 200 muzika koje bi voleo da nešto slično ima u filmu. Ono što me je posebno oduševilo jeste što je stvarno svaka od tih muzika nosila nešto jako koherentno u odnosu na ostale muzike iz foldera i odmah mi je bilo jasno koji tačno zvuk želi da ima u filmu - opisuje kompozitorka saradnju na filmu koji je doživela kao veoma inspirativan i poetičan, što joj je otvorilo dosta prostora da muzikom prikaže neku potpuno novu dimenziju.

Čak su odlučili i da pre same premijere filma pošalju muziku na takmičenje na "Holywood music and media", gde su dobili nominaciju u kategoriji za najbolji igrani film na stranom jeziku zajedno sa kompozitorima koji su radili te godine filmove za Pedra Almodovara i ostale velike reditelje. Nakon premijere festivali i nagrade samo su se nizali.

Upitana da li u inostranstvu imaju priliku da čuju prave predstavnike naše muzike, kompozitorka ističe da je do sada primetila ogromnu otvorenost i radoznalost stranaca prema našoj muzici.

- Kada sam otišla na "Berkli", našla sam se u središtu sudara različitih kultura sa svih strana sveta, što me je potpuno otvorilo. Kao što mi je bilo interesantno da primetim sve te kulturne i sociološke razlike, jednako sam osetila da mi je, na neki način, i dužnost da im približim našu kulturu. Napravila sam prezentaciju o našoj zemlji, muzičkoj kulturi i istoriji, kako bi im predstavila naše umetnike. Par njih je znalo za Bregovića, čuli su za Radulovića, i veoma su pažljivo slušali celu prezentaciju. Pokazala sam našu izvornu muziku, način na koji uživamo uz nju i sa punom pažnjom su slušali predavanje o kulturi o kojoj pre toga zapravo ništa nisu znali - ističe Krstajićeva, koja je tom prilikom izvela i koncert svoje autorske muzike, koja je prilično savremena i dosta se oslanja na našu tradicionalnu muziku.

Na pitanje da li se na "Berkliju" proučava naša muzika, Ana objašnjava da se na čuvenom muzičkom koledžu ne bave toliko tradicionalnim načinom školovanja na koji smo navikli u Srbiji, već da su više orijentisani na povezivanje kultura i proučavanje tradicionalnih instrumenata i tradicionalnog zvuka. Tako da, kako ističe, ne veruje da znaju uopšte za naše klasične kompozitore, ali vrlo dobro znaju za kaval, duduk, frule i ostale instrumente koji su iz etno kulture.

O tome gde pronalazi inspiraciju, kratko odgovara da ona sama dolazi - posle osam sati rada.

- Volim da izađem iz grada i odem u prirodu, da budem okružena nekim prelepim ambijentom, ali se to retko dešava, iako osećam da mi prijaju mir i tišina. Inspiraciju za muziku najviše vučem kada jedino što čujem oko sebe jesu zvukovi prirode. Inspiriše me i rad na nečem novom, muzika kolega kompozitora, naročito kompozitora klasične muzike iz 20. veka. A i svašta nešto drugo, ali uglavnom elementi iz umetnosti, filmovi, predstave, pa i drugi ljudi. Neki interesantni ljude mogu da me motivišu da se bavim nekim određenim temama u muzici. Ali najviše mir i tišina - ističe Ana.

Krstajićeva potiče iz muzičke porodice. Ne samo da su joj roditelji muzičari, već joj je i brat diplomac "Berklija".

- On svira džez, bas gitaru, nastupa, nema nikakav problem da je na sceni, prede hiljade ljudi ima super scenski nastup, dok ja više volim da sedim u studiju, u mraku i da me niko ne vidi. Kod mene se sve iskristalisalo već u srednjoj muzičkoj školi "Slavenski" na teoretskom odseku, kada sam osetila ogromnu ljubav prema filmskoj muzici i potrebu da stvaram. Kod nas ne postoji odsek za filmsku muziku, pa sam upisala kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti i na intuiciju sam odabrala da radim sa profesorkom Žebeljan, koja me je potpuno izgradila kao čoveka i kompozitora. I mnogo sam zahvalna na tome.

Dok opisuje život kompozitora, kaže da ponekad može da bude stvarno potpuni haos, najviše zbog inspiracije koja nadolazi kada je najmanje očekuje, a najčešće noću. Ali kompozitorski život smatra divnim i presrećna je što radi i u primenjenoj muzici i u klasičnoj, i što sarađuje sa fantastičnim umetnicima, rediteljima,  glumcima, pa i gejming developerima.

Na pitanje da li je muzika u video-igrama jedan potpuno novi muzički svet i žanr, Ana odgovara da je tek na Berkliju shvatila razvijenost i kompleksnost te muzike.

- Nisam nikada bila gejmer. Moj btat je igrao Kanter strajk i GTA i mislila sam da su sve igrice takve. Međutim, na "Berkliju" sam videla da je ceo svet video-igara mnogo veći i dublji i kreativniji od toga. Na sceni se trenutno menja zvuk u filmovima u smislu da se gube orkestarski veliki skorovi, dok sve postaje hibridno. Sinfonijski orkestar gubi posao i polako se povlači sa scene. Ali sa jačanjem sveta igrica, kompozitori iz video-igara angažuju orkestre i tako ih održavaju u životu - pojašnjava kompozitorka.

Ana ističe i da je način komponovanja za video-igru potpuno drugačiji u odnosu na film ili seriju, jer muzika mora da bude drugačija, interaktivna i da se napravi na taj način da može da traje ili jedan minut ili deset sati. I uz to da bude interesantna u svakom trenutku jer kompozitor i developer ne znaju da li će karakter da pređe igricu za dva dana ili dvadeset dana.

- U tom smislu se otvara jedan potpuno novi svet, gde sam se ja osetila kao kod kuće, jer imam ogroman prostor da se oprobam sa raznim kreativnim muzičkim elementima. I ono što je interesantno, za prosečan film stvara se muzika u trajanju od sat do dva sata, a za video-igru oko deset sati muzike. Super je i to što se ta muzika danas izvodi u koncertnim salama širom sveta i uskoro ćemo i mi da je doživimo ovde u Srbiji jer trenutno organizujem seriju koncerata u saradnji sa "Nordeusom" i "Kolarcem" - ističe kompozitorka.

Ana nikada nije osetila da ne može da bude kompozitor niti da je to isključivo "muški" posao. Kako kaže, muzika ju je vodila i dala snagu da može to da radi i u tom smislu se nikada nije osetila ugroženom ili nesigurnom jer je žensko, iako je u pitanju posao koji je, kako kaže,  možda na neki način prijemčiviji muškarcima, jer nije toliko elegantan.

- Mislim da danas ima dosta žena kompozitora. I kod nas, neke od najvećih kompozitora su upravo žene - kao što je bila moja profesorka ili Irena Popović u pozorištu ili Aleksandra Kovač u primenjenoj muzici. I to je fantastično da na ovako maloj teritoiji imamo toliko žena kompozitora - podseća ova mlada žena.

I za kraj, upitana da li ima krajnji cilj za koji može da kaže "to je to, sve sam postigla", kompozitorka ističe da bi zaista volela da doživi da kao njen kolega Džon Vilijams komponuje u 91. godini.

- To mi je jedini cilj. Što se tiče više profesionalnog dela, volela bih da proširim svoj rad još više na inostranstvo. Ali generalno - da budem dovoljno jaka i mentalno i fizički da mogu da komponujem što duže - podvlači Krstajićeva, koja na pitanje da li su joj nagrade važne kaže da su joj prijale dok je bila mlađa jer su joj davale vetar u leđa, pa i da su joj danas super, ali više kao šlag na tortu. Naravno, Oskara ne bi odbila.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.