Džodi Foster: Najobrazovanija žena Holivuda zbog koje su muškarci gubili razum

Višestruka dobitnica "Oskara" i "Gremija", po oceni magazina "People" najlepša žena sveta 1992. godine, Džodi Foster, jedna je od najprepoznatljivijih žena holivudske glumačke elite.

Iako je preživela višestruke napade od fanatika, ranu objektivizaciju zbog ekstravagantnih uloga, kao i dugo skrivanje svoje seksualnosti, ova plavooka glumačka aždaja ipak je najviše poznata po svom talentu.

Detinjstvo i ulazak u svet glume

Ališa Džodi Foster rođena je 1962. u Los Anđelesu, kao najmlađe dete poznate publicistkinje Evelin i Lucijusa Fišera Fostera III, bogatog biznismena.

Iako sa očeve strane vodi staro američko poreklo, čiji preci datiraju od 1620. godine, ona sa njim nikad nije uspostavila kontakt, s obzirom na to da su se Evelin i Lucijus razveli kratko nakon Džodinog rođenja.

Glumica je bila vrlo talentovano dete, te je tako naučila da čita sa tri godine, a školu je pohađala na francuskom jeziku, što joj je kasnije u karijeri omogućilo da glumi u raznim francuskim filmovima, kao i da sinhronizuje sa francuskog na engleski. Diplomirala je afroameričku književnost sa najvišim počastima, a 1993. dobila je zvanje doktora likovnih umetnosti na univerzitetu "Jejl".

Nakon što je debitovala u prvoj televizijskoj emisiji sa samo tri godine, kasting agenti su "poludeli" za prelepom devojčicom prodornih, tirkiznih očiju, te se tokom odrastanja Džodi pojavila u više od 50 televizijskih emisija i reklama, uključujući i Dizni adaptacije, i tako je, na neki način, postala glavni "hranitelj" porodice.

Ona je svojevremeno izjavila da je volela da glumi kao dete i kako ceni svoj rani rad zbog iskustva koje joj je dao:

- Kad čujem kako neki ljudi koji su se brzo probili na scenu, izjavljuju: "Nikada neću raditi reklame! To je tako nisko!", želim da im kažem: "Pa, baš mi je drago što imate lepo lice koje vas je vinulo u visine tako brzo, jer sam ja radila 20 godina reklame i doživljavam ih kao neprocenjivo iskustvo".

Prvu ozbiljnu ulogu dobila je u dugometražnom filmu "Napoleon i Samanta", 1972. godine. Na snimanju ju je slučajno zgrabio lav koji je bio korišćen za potrebe radnje filma i ostavio joj ožiljke na leđima.

A zapaženije pojavljivanje desilo se 1973. u filmu "Alisa ne živi više ovde", u režiji velikog Martina Skorsezea, koji je bio oduševljen njenom glumom,te joj je dao ulogu seksualne radnice u čuvenom filmskom klasiku "Taksi vozač", gde je glumila uz Roberta de Nira.

Da bi dobila ulogu morala je da prođe psihijatrijsku procenu, a socijalna radnica je sve vreme bila sa njom na snimanju, s obzirom na to da je Džodi u to vreme imala samo 12 godina. U škakljivim scenama njena starija sestra je uskakala kao "zamena".

- Mrzela sam ideju da samo zato što sam mlađa moram da igram Širli Templ ili nečiju malu rođaku. Zahvalna sam Robertu de Niru što je prepoznao moj potencijal i posvetio sate svog vremena vežbajući sa mnom. Ovaj film mi je promenio život jer sam prvi put igrala lik koji ne sadrži ni delić stvarne mene. Tad sam shvatila da gluma nije hobi, već zanat - istakla je.

I te kako je bila u pravu, s obzirom na to da joj je ova uloga donela prvu nominaciju za "Oskara" i dve "Bafta" nagrade.

Ulazak na velika vrata Holivuda 

"Bugsy Malone", sledeći projekat Fosterove doneo joj je "Zlatnu palmu". Reditelj Alan Parker bio je impresioniran, rekavši da se ona toliko inteligentno interesuje za način na koji se film snima, da misli da je verovatno jedina osoba na setu koja bi mogla da ga zameni.

Prestižne novine krenule su da je nazivaju "čudom od deteta, koje je već sa 13 igralo ulogu za koju se se odrasle žene borile".

Džodi je nastavila da niže filmske uspehe i pobraja nagrade, a bila je i najmlađi gost "Saturday night Live" programa, dok je Dru Barimor nije smenila sa trona 1982. sa svega napunjenih sedam godina života.

Kako je Fosterova rasla, njena majka je želela da fotografije odražavaju sposobnost da preuzme uloge odraslih, pa je dogovorila da Emilio Lari uradi delimično golo fotografisanje sa tada maloletnom glumicom. Tačan datum nije poznat, ali se procenjuje da je Džodi u tom periodu imala između 13 i 16 godina.

Fosterova se nakon punoletstva posvetila studijama, snimajući filmove samo tokom "raspusta".

Ali, uloga u filmu "Optužena", zasnovanom na stvarnom kriminalnom događaju, gde tumači žrtvu nasilja, donela joj je prvog "Oskara", "Gremija" i još jednu "Baftu", kao i svetsko priznanje.

Zanimljivo je da se glumica dvoumila da li da snimi film s obzirom na težinu tematike istog, ali je prelomila, dajući glumi "poslednju šansu", iako je strahovala da će joj uloga okončati karijeru.

I tako je istorija počela da se ispisuje.

Sledeći film, nakon dobijenog "Oskara", bio je triler "Kad jaganjci utihnu", gde je glumila rame uz rame sa jednim jedinim Entonijem Hopkinsom.

Fosterova je ovu ulogu okarakterisala kao "najdražu ikada" jer je oslikavala, po njenim rečima, pravu žensku heroinu.

Film je zaradio blizu 300 miliona dolara, donevši joj još jednog "Oskara", "Zlatnog globusa" i "Baftu".

Sam film je osvojio pet "Oskara", postavši jedan od retkih koji su pobedili u svim glavnim kategorijama. Uprkos kontroverzama, "Kad jaganjci utihnu" smatra se modernim klasikom i sačuvan je u Nacionalnom filmskom registru.

Oktobra 1991. Fosterova je objavila svoj prvi igrani film kao rediteljka, "Mali čovek po imenu Tate", dramu o čudu od deteta koje se bori da se pomiri sa tim da je drugačije. Ona je objasnila da je za svoj debi "želela komad koji nije autobiografski, ali ima veze sa deset filozofija koje je usvojila u poslednjih 25 godina".  Mnogi recenzenti su smatrali da film nije opravdao visoka očekivanja i ocenili su ga kao "manje avanturističkim" od onih u kojima je glumila.

Sledeću nominaciju za "Oskara" i još jedan "Zlatni globus" dobila je za film "Idioglossia".

Istorijska drama "Ana i kralj" pobrala je negativne kritike, ali je diva za ulogu uzela 15 miliona dolara, što ju je učinilo najplaćenijom glumicom Holivuda u to vreme.

Ranih dvehiljaditih snimila je "Soba panike", "Čovek iznutra", "Plan leta", "Hrabra", "Veoma duga veridba" - filmove koji su bili pravi uspeh ako govorimo o zaradi na blagajnama, ali kritički neuspeh, te su holivudsku glumicu "srozali" u očima industrije.

Tada se Džodi okrenula režiranju koje joj je donelo još prestižnije nagrade.

Režirajući epizode za serije "Narandžasta je nova crna" i "Kuća od karata", stekla je novi uvaženi status, zbog kojeg je 2013. primila uvaženu "Cecil B. De Mille" nagradu od organizacije "Zlatni Globus".

- Za mene je gluma iscrpljujuća. Mnogo više energije ulažem u režiranje, to je toliko intenzivniji posao, gde možeš zaista da izraziš sebe. Gluma je bila nešto u šta sam "gurnuta" kao mala, nešto što sam naučila, ali ovo je definitivno moj poziv - navela je. 

Džodi i dalje snima i režira i ne prestaje da niže uspehe, a njen fakultet "Jejl" joj je 2018. godine darovao nagradu za "životno delo".

Privatan život

Osamdesetih godina jedan skandal umalo je koštao glumicu života.

Naime, Džon Hinkli, čovek koji je pokušao atentant na predsednika Ronalda Regana i tom prilikom ga ranio i ubio troje ljudi, rekao je da je to učinio kako bi impresionirao glumicu koju je uhodio tokom njenog boravka na koledžu.

Ona je tad iznajmila telohranitelje, a on nije bio jedini muškarac opsednut njom.

Džudi je kasnije izjavila da je jedan čovek želeo da je ubije, kako joj je naveo u pismu, ali se predomislio nakon što ju je gledao u predstavi.

- Ništa što sam ja doživela, koliko god to bilo traumatično za 18-godišnjakinju, ne može da se meri sa porodicama koje su izgubile svoje voljene tog dana - rekla je glumica u razgovoru za "60 minutes".

Fosterova je 1993. upoznala producenta Sidnija Bernarda s kojim je tad otpočela vezu koja je trajala do 2008, a par zajedno ima dva sina.

Samo godinu dana pre zvaničnog razilaženja sa ocem svoje dece, 2007, Džodi je "izašla iz ormara" i izjasnila se kao pripadnica LGBT populacije - prenosi wikipedia.com.

U aprilu 2014. Džodi se venčala sa svojom izabranicom Aleksandrom Hedison, nakon godinu dana zabavljanja, što nije bilo veliko iznenađenje, s obzirom na to da je njena seksualna orijentacija postala predmet rasprave još 1991. godine.

- "Normalnost" nije nešto čemu treba težiti, već od čega treba bežati. Nije mi izrazito važno da me ljudi razumeju. Bitno mi je samo da budem inspiracija mojoj porodici i kolegama, ljudima u mom okruženju, sve ostalo je manje bitno - navela je Džodi, a prenosi brainyquotes.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.