"Beli miš" je čuvena saveznička špijunka iz Drugog svetskog rata: Neustrašivi život Nensi Vejk

Ona je bila jedna od najodlikovanijih savezničkih špijunki iz Drugog svetskog rata.

Nensi Vejk, među gestapovcima poznata pod imenom "Beli miš", bila je ujedno i najtraženijih osoba na listi Gestapoa, a za njenu glavu ponuđena je nagrada od pet miliona švajcarskih franaka (oko pet miliona i 700 hiljada dolara).

Prema rečima tadašnje australijske premijerke Džulije Gilard, kako prenosi Vikipedija, koja je prva izvestila javnost o njenoj smrti, njena „izuzetna hrabrost i snalažljivosti njeni drski podvizi spasli su živote stotina pripadnika savezničkog osoblja i pomogli da se okonča nacistička okupacija Francuske”.

Bila je poznata i kao Madam Fiocca (Fioka), nakon što je uzela prezime supruga, francuskog industrijalca, Henrija Fioka. Radila je kao medicinska sestra i novinarka koja se pridružila francuskom pokretu otpora, a kasnije Izvršnom odelu za specijalne operacije (tzv. SOE) tokom Drugog svetskog rata, i nakratko je nastavila posleratnu karijeru kao obaveštajac u Ministarstvu vazduhoplovstva.

Zvanični istoričar SOE, M. R. D. Fut, rekao je da je „njena nezadrživa, zarazna, uzvišena volja bila radost svima koji su radili sa njom“. Mnoge priče o njenim aktivnostima u Drugom svetskom ratu potiču iz njene autobiografije "Beli miš" i ne mogu da se provere iz drugih izvora.

Uspeh devojke Maorskog porekla u svetskom novinarstvu 

Nensi Vejk rođena je kao Nensi Grejs Augusta Vejk 1912. godine u Velingtonu, glavnom gradu Novog Zelanda. Vejkova je bio najmlađe od šestoro dece. Poreklom je pripadala narodu Maori preko svoje prabake Poureve, za koju se veruje da je iz Ngati Mahanga ivi plemena, i navodno je jedna od prvih žena Maora koja se udala za Evropljanina.

Kada je imala samo dve godine 1914, njena porodica preselila se u Severni Sidnej. Ubrzo nakon toga, njen otac, Čarles Augustus Vejk, vratio se na Novi Zeland, a njena majka Ela Vejk nastavila je sama da podiže decu.

U Sidneju, Nensi je pohađala školu za kućnu umetnost (kućne nauke). Kao tinejžerka, sa 16 godina, pobegla je od kuće i zaposlila se kao medicinska sestra. Sa 200 funti (valuta iz 1928.) koje je nasledila od tetke, otputovala je u Njujork, a već sa 19 je uspela da ostvari svoj san i ode u Evropu, u London, gde se školovala za novinara.

Tridesetih godina prošlog veka radila je u Parizu, kao izveštač Čikago tribjuna, a kasnije za Hearst novine kao evropski dopisnik. U Francuskoj se udala za Henrija Edmunda, bogatog francuskog industrijalca, sa kojim je živela u Marseju.

Bila je svedok uspona Adolfa Hitlera i nacističkog pokreta i „videla lutajuće nacističke bande kako nasumično tuku Jevrejke i žene na ulicama“ Beča. Već  1933. godine, kada je u Beču intervjuisala Adolfa Hitlera, posvetila se borbi protiv rastućeg nacizma i zavetovala se da će da se bori protiv progona Jevreja.

U vrtlog Nacizma

Rat ju je zatekao u Marseju, gde je bila sa mužem.

Nakon pada Francuske pod nacističku Nemačku 1940. godine, Nensova je postala kurir za mrežu za bekstvo i kao član mreže, pomogla je savezničkim avijatičarima da izbegnu zarobljavanje od strane Nemaca i pobegnu u neutralnu Španiju. Godine 1943, kada su Nemci saznali za to, pobegla je u Španiju, a zatim u Ujedinjeno Kraljevstvo. Njen muž je, međutim, tada uhvaćen i pogubljen.

Nakon što je stigla u Britaniju, Vejkova se pridružila Upravi za specijalne operacije pod kodnim imenom "Helen".

Još 1939. u Lonodnu se prijavila za borbu, ali su je uputili da radi u kantini mornarice i vazdušnih snaga, što je primila s gađenjem. Zato se i vratila u Francusku i odmah aktivirala u Pokretu otpora, kao saboterka i špijunka. Skrivala je i krijumčarila muškarce iz Francuske, prenosila namirnice i falsifikovane dokumente, uspostavljala rute za beg i sabotirala nemačku infrastrukturu.

Kada je Španije pobegla u London, gde se priključila britanskoj obaveštajnoj službi, prošla je obuku za špijunažu i sabotažu. Odatle se vratila u Francusku kao službena špijunka i postala jedna od vođa Pokreta otpora u danima pred iskrcavanja saveznika u Normandiji.

Prema njenoj biografiji, dana 29–30. aprila 1944, kao član tročlanog SOE tima kodnog naziva „Freelance“, padobranom je sletela u departman Alijanse u okupiranoj Francuskoj da bi uspostavila vezu između SOE i nekoliko slobodnih grupa Makija u regionu Auvergne, koje su bile slabo nadgledane. Učestvovala je u bici između Makija i velikih nemačkih snaga u junu 1944. Posle bitke, poraza kod Makija, tvrdila je da je prevezla 500 kilometara biciklom da bi poslala izveštaj o situaciji SOE u London.

Kada se posle oslobođenja vratila u Marsej, saznala je da joj je suprug mrtav. Sebe je krivila što su ga zatvorili, mučili i ubili, jer nije hteo da oda gde se ona nalazi.

Kasnije se udala za britanskog ratnog pilota Džona Forvarda sa kojim je ostala u braku 30 godina, sve do njegove smrti 1997. godine. Sa njim je otišla u Australiju, gde se neko vreme bavila politikom, ali se ipak vratila u Veliku Britaniju gde se penazionisala 2001. Nije imala dece.

Umrla je u staračkom domu u Londonu, 2011. godine, 7. avgusta. Po sopstvenoj želji njen pepeo je rasut u Monlisonu u centralnoj Francuskoj, gde je 1944. godine predvodila napad na lokalni štab Gestapoa.

Špijunka bez premca 

Pošto su je britanski obaveštajci obučili za špijunažu i sabotažu, Nensi Vejk je i sama obučila i predvodila neverovatan broj od 7.000 boraca francuskog Pokreta otpora. Glavni cilj njenih dejstava bio je slabljenje nemačke odbrane uoči savezničkog iskrcavanja u Normandiji, 1944. godine. Distribuirala je oružje, novac i šifrarnike po okupiranoj Francuskoj.

Nikada nije bila uhvaćena, zbog čega je dospela na prvo mesto gestapovske liste najtraženijih odmetnika. Delovala je pod različitim pseudonimima, ali je najpoznatija po nadimku Beli miš, koji su joj dali Nemci zbog njene sposobnosti da uvek izbegne njihove zamke.

Deo uspeha ove špijunke ležao je u njenom zanosnom izgledu.

Međutim, njeni nadređeni su smatrali su da nije savršen tajni agent i da neće dugo da pograje iza neprijateljskih linija, jer je bila strastvena, impulsivna i privlačila je pažnju. Ipak, ona ih je demantovala.

Prema rečima njenog biografa Pitera Ficsimonsa „Nemci su tragali za nekim ko je poput njih - agresivan, naoružan - a ona se u to nije uklapala”.

Iako je bila u stalnom begu i obavljala najteže zadatke, nikada nije zanemarivala svoj izgled. Frizura, šminka, elegantna odeća i visoke potpetice uvek su krasile glamuroznu i lepu Nensi.

Kada je pričao o njoj, jedan njen kolega opisao ju je rečima: „Ona je najženstvenija žena koju poznajem, do trenutka kad počne borba. Tada postaje kao pet muškaraca”.

Orden Džordžova medalja

O svom delovanju tokom rata Nensi Vejk je jednom prilikom izjavila:

- Sloboda je jedino za šta vredi živeti i boriti se. Dok sam obavljala svoj posao nije mi bilo bitno hoću li umreti, jer bez slobode nema smisla ni živeti.

Za svoje zasluge tokom Drugog svetskog rata dobila je najveće francusko vojno odlikovanje, Nacionalni orden Legije časti, tri ratna krsta i medalju Pokreta otpora.  U Sjedinjenim Američkim Državama dobila je Medalju slobode, a u Velikoj Britaniji Džordžovu medalju. Odlikovana je i u Australiji.

Njen život je bio inspiracija piscu Sebastijanu Folksu za knjigu Šarlot Grej, po kojoj je snimljen istoimeni film u kome glavnu ulogu tumači Kejt Blančet.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.