Eustahija Arsić: Prva moderna srpska književnica koja se pojavila čak četiri veka nakon monahinje Jefimije

Ona je bila prva moderna srpska književnica. Zapravo sve više poklonika književnosti i istorije nju uzimaju za istinsku pionirku među srpskim poetesama, koja se pojavila čak četiri veka nakon prve žene pisca - monahinje Jefimije, koja je posle boja na Kosovu polju spevala "Pohvalu knezu Lazaru".

Evstahija, odnosno Eustahija Arsić, bila je spisateljica u vreme kada žene to u Srbiji jednostavno nisu bile, napisavši dve poučne knjige u kojima se prepliću stihovi i proza: "Sovjet maternij oboega pola junosti serbskoj i valahijskoj" i"Poleznaja razmišlenija o četireh godištnih vremeneh". Pored toga u srpskoj istoriji ostala je upisana i kao veliki dobrotvor.

Uz to, žestoko se zalagala za savremeno vaspitanje žena, zbog čega slovi i za našu Žorž Sand, čuvenu Francuskinju koja je svoja književna dela morala da potpisuje muškim imenom.

Pionirka srpske književnosti

Dugo istoričari nisu znali ni gde, ni kada je rođena Eustahija. Tek pola veka nakon njene smrti urednik časopisa Javor Ilija Ognjanović naišao je podatak da je "nauk ljubiteljica" i "ljubiteljica muza", kako su je slavili za njenog života, rođena na današnji dan, 14. marta 1776. godine u Irigu. U članku koji je napisao o "visokoučenoj gospođi", urednik je čitaoce najpre morao da pripremi na priču o ženi koja se bavi književnošću jer je 1891. godine bilo nezamislivo da žena radi "muški posao".

- Kao što ima u književnosti drugih, većih naroda, tako ima i u našoj malenoj literaturi i po gde koje žensko ime, koje se okušalo a bogme i radilo na polju na kojem inače samo muške glave rade - napisao je Ognjanović i Eustahiju stavio u red s pesnikinjom Milicom Stojadinović Srpkinjom i kneginjom Ankom Obrenović.

Arsićeva je odrasla uz oca Gavrila Cinćića i mati Martu koji su Eustahiju vaspitavali u kosmopolitskom i prosvetiteljskom duhu.

Naša prva "slavenoserbska spisateljica i književstva slavenoserbskogo ljubiteljica" u očima kolege Joakima Vujića označena je kao neko ko je "u supružestvu veoma neščasna bila“. Ovu reputaciju je dobila zahvaljujući tome što se udavala tri puta, i njena vernost je ostala upitna, ali je daleko više bila na meti jer je zahvaljujući svojim brakovima otvarala vrata koje su muškarci u to doba otvarali redovnim školovanjem i karijerom.

Najpre je bila u braku sa trgovcem Lackovićem u Koprivnici, potom sa Tomislavom plemenitim Radovanovićem u Karlovcu, bogatašem koji je od bečkog dvora dobio zvanje plemića, koju je ponela i Eustahija. Treći suprug bio je Sava Arsić, aradski gradonačelnik i dobrotvor srpske i rumunske prosvete.

U vreme Karađorđevog ustanka, u osvit 19. veka, Eustahija Arsić je bila prva obrazovana Srpkinja koju obilato pominju i stranci. Pruski oficir Oto Dubislav 1829. godine pominje je u knjizi "Putovanje po Srbiji" kao nekoga ko je prevodio Voltera, Vilanda, Džemsa Tomsona... Uz znanje nekoliko jezika, dobro je poznavala i literaturu naroda čiji je jezik govorila. Njena pesma "Slovo nadgrobnoje" ima svega pet stihova, ali je zaslužila mesto u mnogim antologijama.

Prema izvorima koje prenosi "Vikipedija", Vuk Karadžić ju je izuzetno cenio. Nazivao ju je blagodarnom i visokoučenom gospođom. Godine 1821. zamolio je da skupi pretplatnike za treću zbirku njegovih pesama. Evstahija mu je poslala spisak sa stotinak imena, kao i novac, a istina je da je prodala svega šest primeraka, a ostalo je sama otkupila i podelila vrednim učenicima.

Uspon na društvenoj lestvici

Tek kada se udala za Savu Arsića - dospela je u visoko društvo. Iskoristila je svoj položaj da proširi obrazovanje i obaveštenost, i lagano stekne slavu književnice i umne žene. Govorila je nemački i engleski, rumunski i latinski, možda i grčki i francuski. Čitala je dela Jovana Rajića, Atanasija Stojkovića, Pavla Kenđelca. Jedna je od prvih pretplatnica na dela prosvetitelja i svetskog putnika Dositeja Obradovića.

Baš kao i njena francuska savremenica, anonimno je objavila svoje književno prvenče "Sovjet matrnij obojega pola junosti serbskoj i valanijskoj"u Budimu, 1814. godine. Svoje ime je sakrila pod jednu od dve pesme dodate na kraju knjige. Ipak, i to je bilo dovoljno da ravno jedan vek kasnije ugledni srpski profesor Andra Gavrilović ovu godinu označi kao prvu "od kako se u srpskoj književnosti javlja ženskinje, javlja Srpkinja s perom u ruci, kao književnik".

Ova knjiga bila je namenjena vaspitanju srpske omladine, kod koje je stekla i veliko uvažavanje. Tome je doprineo i neobičan potez književnice koja je četiri stotine primeraka svog prvog dela poslala školama, s uputstvom da se novac od prodaje stavi pod kamatu i da se od tog novca svake godine nagradi "siromašan, a dobrog vladanja učenik srpske Preparandije (učiteljske škole) u Somboru".

Ona je takođe bila i prva srpska književnica koja je štampala knjige, a ujedno i prva žena koja je postala članica Matice srpske.

Pa ipak, iako je u  svoje vremenu ostavila dosta traga, time i podataka, nigde nije pronađen nijedan njen portret. Do čudne zaostavštine njenog drugog supruga, kod kojeg su  naslednici pronašli porcelansku šoljicu sa njenim likom. Naime, austrijski majstor Bauer oslikao je lik gospodarice trgovčevog dvora, i sačuvao od zaborava ženu koja je promenila istoriju srpske književnosti.

Utihnuće i pad u zaborav

Poslednjih 30 godina života Arsićeva nije ništa napisala, najverovatnije usled bolesti koja ju je mučila još od 1816. godine. No, kada je tridesetih godina 19. veka preminuo treći suprug, i njen život se drastično preokrenuo. Morala je da preuzme brigu oko imanja, a zatekla ju je i parnica oko oko salaša.

Savremenici o prvoj Srpkinji među književnicima nisu mnogo pisali, što i nije za čuđenje. Eustahijino ime pojavilo se svega dva-tri puta u nekim časopisima i nestalo. Umrla je 1843. godine, gotovo zaboravljena. Trideset godina ranije, napisala je svoju poslednju želju u stihu, moleći pesnike da joj makar spomenu ime: „Spomenite mja so pjesnimi, ljubimci muzi, tu ja žertvu potrebujem blagodarnosti“. Ali, želja joj nije ispunjena.

Potomaka nije imala, pa je oporukom imovinu ostavila prijateljima, dvema aradskim crkvama i crkvi u Irigu, županijskoj bolnici, Matici srpskoj i srpskim školama u Aradu. Zaveštala je i fond od 3.000 forinti na upravu opštini crkve Save Tekelije tako da godišnju kamatu uživa pet siromašnih srpskih udovica.

Iza nje je ostalo i zaveštanje i borba za osnaživanje žena, njenim "drugama i sestrama", kojima se obraća 1816. godine rečima: „Kupujte knjižice, prenumerirajte se, upisujte imena dražajša vaša, da se spominjemo dokle smo žive zde v kratkom vremeni žizni. Naći će u knjigama imena naša potomci naši, i spominjaće, i videće da je i sadašnjega veka našeg pola čitatelnica bilo“.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.