Gorica Nešović je pre 2 godine izgubila bitku sa dijabetesom: 3 meseca je bila potpuno slepa

Prošlo je dve godine od smrti voljene srpske radijske novinarke Gorice Nešović, koja je izgubila životnu bitku sa dijabetesom. Mnogi je se sećaju po poztivnim vibracijama emisije "Buđenje" koju je uređivala i vodila sa prijateljem i kolegom Draganom Ilićem.

Rođena 15. maja 1964. godine u Beogradu, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju, karijeru radio-voditeljke započela je 1982. godine kao saradnica omladinske emisije Ritam srca na Studiju B iz kojeg je kasnije nastao Radio B92. Objavila je tri knjige inspirisane običnim životom, a iza nje je ostao sin Marko.

Od 1989. do 1991. eksperimentisala je sa različitim žanrovima : Vampir kviz, One man show, Poplava. Početkom devedesetih vodila je emisije na Trećem kanalu, a zatim na Televiziji Studio B zabavno muzičke programe Videodrom i Neosvest. Bila je i urednica beogradskog Radija City.

Malo se zna da je tokom osamdesetih godina radila je i kao Disk-džokej u tada popularnim klubovima Akademija, Fuzija i Buha, gde je birala muziku. Nakon toga Gorica Nešović radi kao programska direktorka Radija B92 i voditeljka najslušanijeg radijskog jutarnjeg programa u Srbiji Dizanje.

Posle četiri godine buđenja na talasima „Radio Beograda“ sa Draganom Ilićem i pozitivne vibracije koje dugogodišnji voditeljski tandem tada stvarao, preselili su se frekvencije novog radija – Indeks. Zajedno su uređivali i vodili jutarnji program Buđenje svakog radnog dana na pomenutom nacionalnom radiju. Pošto su se 2003. godine na radiju „B92“ upustili u zajedničko vođenje jutarnjeg programa Dizanje, Gorica i Dragan su uvideli da su jedno drugome delić slagalice koji je nedostajao da bi slika bila potpuna, pa su tako osnovali i produkciju "Supermiš"

Nešović je napisala i tri romana, Priči nikad kraja sa svojom prijateljicom Jelicom Greganović, Kuvarica i Nije strašno ako padneš, strašno je ako ne ustaneš. Upravo je Greganovićeva danas objavila sećanje na ovu divnu voditeljku, koja je preminula na današnji dan (6. oktobra 2022. godine u Beogradu),

- Danas nije dobro jutro, danas je dve godine kako me srce boli za tobom, kako me pola fali, kako te nema… - napisala je Greganovićeva na svom Fejsbuk profilu uz fotografiju dve prijatiljice iz nekih drugih, lepših vremena.

Ona je izgubila bitku sa dijabetesom. U više navrata otvoreno je govorila o problemima koje joj je ova bolest donela, podsećajući sve na njenu podmuklost jer počinje tiho, bez ikakvih simptoma, zbog čega su redovni pregledi i preventima najbitniji, čak i onda kada nemate nikakve tegobe.

Nešto malo pred smrti, gostujući u emisiji "RTS Ordinacija" ona je ispričala da je često pitaju zašto stalno koristi priliku da priča o dijabetesu.

- Ja sam pre tačno tri godine osećala neki blagi umor, al' ko velim, ustajem svako jutro u 4, nemam više ni 25 godina, je l', pa nekako je i logično da sam umorna. To je bio jedini simptom koji sam ja osećala. Nisam imala predstavu da to može da ima veze sa dijabetesom - rekla je tada u emisiji i dodala da uopšte nije imala klasične simptome: - I onda krenu da mi otiču noge, ali ne samo stopala dole, nego cele noge i donji deo stomaka. I to je bilo kao da neko pumpa dušek leti za more. Tom brzinom se nekako (sve dešavalo), u par dana bilo mi je loše, jedva sam hodala, al` to pripisujem tim otocima. I odem u laboratoriju i zovu me, kažu: "Gospođo, vi pod hitno u bolnicu, vama je šećer skoro 30".

Nekoliko godina pre toga imala je i polineuropatiju, što je takođe posledica šećera, ali nije obavezno, a na pitanje tada da li je šećeraš rekla je: "Ne, da ja znam". Ipak, uplašena promenila je stil života i ishranu, a kako kaže "dijabetes se tad sakrio".

- Ne osećate prste na rukama i na nogama, kao da su utrnuli. Zapravo osećaj je kao kad promrznu šake zimi pa vi osećate, to nije trnjenje klasično, nego kao da su malo tuđe ruke, jagodice, i tako je i na rukama i na nogama. A pre toga me je zabolela neka tačka na leđima i kao to se upalila brahijalna tačka. Nisam ja to sama sebe lečila, ali niko da me pošalje da izmerim šećer. Pitaju me da li ste vi dijabetičar, a ja kažem – ne da ja znam- prisećala se ona da je polineuropatiju imala praktično šest-sedam godina i da je mogla već da počne sa tretmanima, ali se dijabete "krio", sve dok nije bilo kasno.

Kada je otišla u bolnicu saznala je bolnu istinu i štetu koju je šećer već napravio.  Bubrezi su već prestali da rade kako treba, znala je već da ima polineuropatiju, a otkrila je i povišen krvni pritisak.

- Na očnoj klinic su utvdili da na jedno oko vidim 100 posto, na drugo oko 80. Ali su mi objasnili da šećer mnogo utiče na te krvne sudove u očima, da su oni uopšte nežni, krhki i da treba da idem na još jedan pregled da vidimo nivo ošteđenja - prenosi i objašnjava da je odmah dobila da koristi insulin: - To je ono penkalce, toliko nežna, tanka igla da ne osećate ništa. Izbrojim do 10 u sebi, izvadim iglicu, lepo sednem, jedem i idemo dalje. Znači, super se osećam. I šta je tu teško? Meni je teže neki put da uzmem tabletu nego ovo da uradim, tako da je insulin stvarno moja najbolja drugarica.

Dok je bila u bolnici i saznala kakva je njena bolest, što ju je uplašilo i trglo, jer je shvatila da nije znala na vreme dovoljno.

- Spadam u onu grupu koja kada vidi nešto vezano za bolesti, menjam kanal. To je neki strah. Umesto da ga pobeđujemo tako što ću nešto naučiti, saznati nešto pa onda samim tim i prepoznati kod sebe ili kod drugih... ja sam okretala glavu, zato što sam znala da nezdravo živim, da malo spavam i da može nešto od svega toga da mi se desi. Ali kao, "neće to meni da se desi" -  ispričala je tada.

Kako je izgubila vid

Pošto joj je televizor uključen uvek, i danju i noću, kada se jednom probudila usred noći i ugledala crven ekran, pomislila je da joj se pokvario televizor. Uspela je nekako da zaspi ponovo, a kada se ujutru probudila, shvatila je da na jedno oko ne vidi. Na lekarskom pregledu je ustanovljeno da joj je zbog povišenog šećera u krvi pukao krvni sud u oku. Dobila je injekciju u oko i trebalo je mesec dana da se oporavi.

Međutim, u međuvremenu joj je pukao krvni sud i u drugom oku, a pošto nije htela da prihvati operaciju, nastavila je da prima injekcije. Kada je primila treću injekciju, oko se inficiralo i morala je hitno na operaciju. Zatim je operisala i drugo oko.

Ceo problem sa vidom trajao je godinu i po dana, a potpuno slepilo trajalo je tri meseca.

- Ne mogu da telefoniram, zato što su aparati na tač (dodir), a ja ne vidim ništa. Onda, recimo, daljinski. Stavljala sam gumice za tegle tamo gde je plus i minus, da mogu da napipam gde menjam program i gde se pojačava i utišava. To je jedino što sam mogla. I sedim u fotelji. Na svu sreću znam gde mi u kući šta stoji i onda lako napipavaš, pa dođeš do kuhinje. Znači, jedna totalna pasiva, sam sa sobom u glavi i slušam TV. Nisam htela da se predam nekakvom očaju, mada povremeno jesam bila – a šta ako mi ovo ostane ovako do kraja života?

Onda razmišljam koliko ima slepih ljudi, pa kako se snalaze... Ništa, ima audio knjige, pa sam neke audio knjige našla na Jutjubu, pa sam malo slušala. Tako, prilagođavaš se. Postoje stvari na koje možemo da utičemo, a postoje stvari koje ne možemo da promenimo i onda čovek mora da im se prilagodi, napravi sebi nekakav mali kosmos, novi, u kome će takođe da mu bude i prijatno i da može da se oseća dobro - zaključila je Nešović par meseci pred smrt.

(Ona.rs/RTS Ordinacija)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.