Vjera Mujović o lekcijama i uspomenama iz 2024: U čast Rade Đuričin, prijateljstvu i nasleđu velikih žena

Jedna od najprepoznatljivijh ličnosti domaće glumačke scene, glumica Vjera Mujović, obeležila je proteklu godinu ne samo brojnim profesionalnim ostvarenjima već i dubokim emotivnim trenucima. Godina 2024. za nju je bila ispunjena bogatim pozorišnim i televizijskim projektima, gostovanjima na festivalima širom sveta i susretima sa publikom, ali i nenadoknadivim gubitkom – odlaskom drage koleginice i prijateljice, Rade Đuričin.

U ekskluzivnom razgovoru za naš portal, Vjera otkriva kako je ova godina oblikovala njen život, osvrće se na nezaboravne trenutke saradnje sa Radom i deli planove za budućnost.

Gubitak Rade Đuričin

Upitana šta je za nju obeležilo 2024. godinu, bez oklevanja se odgovara - gubitak Rade Đuričin. 4. septembra.

- Bila sam na festivalu Kunstendorf klasik, te noći 3. septembra sam je sanjala, i ujutru vest - otišla je moja Radica. Velika glumica, veliki čovek i umetnik. Sa njom sam igrala u tri predstave. U njenoj prebogatoj biografiji i tri naše duodrame: Trun u oku, Čovek Čoveku i Mala crna haljina. Trun u oku (2005) – predstava o životu američke pesnikinje Silvije Plat koju sam igrala ja, a Rada je bila moja majka; Čovek Čoveku (2013) – priče velikana srpske književnosti i Mala crna haljina (2018) – omaž Koko Šanel. Koko Šanel smo bile obe – isti lik, sve vreme na sceni. Koko se suočava sa sobom, svojom usamljenošću, čežnjom za ljubavlju i – smrću. Taj kraj nije htela da igra, kazala je: „Ona nije umrla, ona je nastavila da živi, ona je živa, ona je među nama, među svima na svetu, svi znaju za Šanel.“ Tako svi znaju i za nju… i znali su je, prepoznavali… I ja se hvatam za telefon da je pozovem. Onda pogledam gore, bez reči. Osećam da me gleda, da nas sve gleda... Dvadeset godina zajedno. Najviše sam volela naše noćne razgovore. A na putovanjima, u hotelima, više smo volele da delimo sobu. Tako nismo morale da telefoniramo u dve sobe. Radoznalost za ljude i umetnost… Pada s nogu, ali se slika, razgovara, pita i potpituje… i hoće sve da vidi. Odakle ti snaga, Rado? To sam je ja pitala. A mene su drugi pitali za tajne njenog izgleda. Nisam imala šta da im krijem. Lepotu joj je dao Bog i priroda. A tajna njene mladolikosti bio je talent za zaborav i sposobnost da brzo oprosti.

Sudbinsko prijateljstvo

Vjera se priseća, kada je trebalo da polaže prijemni na glumi, da joj je majka predložila da je Rada čuje.

- Nismo je poznavali, ali bila je omiljena glumica moje majke. Odbila sam osorno, tipično za mladost i nezrelost: Sama ću, ne treba mi niko. Ali, krugovi se uvek zatvaraju i, dvadeset godina kasnije, u jednom od najtežih razdoblja mog života, posle teške povrede ruke, pozvala me je da igram Silviju Plat. Zauvek sam joj zahvalna na tom pozivu. Ne zbog uloge, već zbog dve decenije bliskosti. Uvek je nipodaštavala i minimizirala svoja dobra dela, svoja dobročinstva, svoje pregalaštvo i svoj značaj. Zato je još veća. Odigrale smo nekoliko stotina predstava - putovale, igrale, putovale, igrale… Sima i Dima opet putuju, tako smo govorile. Kakva posvećenost, predanost, pokornost, poniznost prema sceni i publici. Bila je moja porodica, moja majka, starija sestra, koleginica, prijateljica, saputnica i sapatnica. Čule smo se svakog jutra i svake večeri, pa još nekoliko puta tokom dana. Bila je sa mnom u najvećoj sreći i u najvećem bolu.

Sećajući se svoje koleginice, Vjera ističe da je Rada pokrenula toliko pitanja u svojim poduhvatima - važna pitanja za društvo, za ženu. Aktivna 68-šica i feministkinja. Pokretala teme, predstave o jakim ženama koje su menjale svet i činile ga boljim i pravednijim. Svoje sumnje ostavljala je samo za sebe. Rešavala ih radom i ćutanjem. Pravo gospodstvo.

- Sarađivale smo i družile se poslednje dve decenija Radinog prebogatog života. Gde je ostalih sedam decenija, vreme punog, prepunog života, ispunjenog ogromnim radom, rastom, radostima, mukama, preispitivanjima, susretima, putovanjima i uspesima? - pia se glumica.

Posebne uloge

Pored gubitka prijatelja, Vjera Mujović iza sebe ostavlja i godinu u kojoj je bilo mnogo gostovanja, predstava i susreta. Nabraja samo neke od njih, kao što su Festival muzejskog teatra MUZETEA gde su gostovale predstave iz Crne Gore, Italije, Španije, Gruzije i Srbije, sa žirijem iz Rusije, selektorkom iz Hanovera…

- Prikazana je serija Ringišpil, rađena prema bestseleru Jelene Bačić Alimpić, putovali smo na pozorišni festival IMPULS u Kirgiziju, videli čarobno jezero Isik-Kul, Pupina igrali u Zaječaru na festivalu malih formi, gosotvanje u Sarajevu, nekoliko gostovanja u Crnoj Gori…

U moru događaja koje su obeležile karijeru Vjere Mujović, pitamo je koji joj je trenutak ili uloga najposebniji i zašto?

- Nisam radila planski i sistemski. Nisam ni po prirodi takva, a to nije ni moguće u našoj haotičnoj zemlji (a sad je i čitava planeta postala haotična). Uvek govorim da je naš posao luksuzan – bavimo se ljudskim odnosima, dušama, osećanjima. Ali, nevolja je da smo, ipak, birani. Mnogo uloga mislimo da nam pripada, ali nismo ih odigrali. Onda dobijemo neke uloge za koje mislimo da nisu za nas. Konačno, čovek treba da shvati da treba da radi ono što mu je na putu - priseća se i pripoveda dalje:

- Ne mogu da navedem jednu ulogu. Mislim da mi je uvek najvažnije ono što je aktuelno, ono što radim sada i ovde, o čemu mislim, što me opseda. Ipak, posebna je Lolita koju sam davno radila u Bitef teatru sa Tanjom Mandić. Mogli i Knjiga o džungli koju sam radila sa Jagošem Markovićem. Potom mi je važna Silvija Plat, pa Olga Kniper koju sam nedavno odigrala pedeseti put u Madlenianumu – tu predstavu, Tvoja ruka u mojoj, režirao je glumac Nebojša Dugalić i publika je voli. Tu su i moje muzejske predstave Dve žene i jedan rat, Kneginja Ljubica, Mala crna  haljina koju sam skoro stotinu puta odigrala sa Radom Đuričin, a sada igram sam divnom mladom glumicom Stašom Milovanović. Najnovija predstava koju želim da vidi što više mlade publike je Pupin – Poslednji san koju igramo u Muzeju nauke i tehnike.

Gluma od malih nogu

O tome kako je izgledao njen početak u glumi i šta ju je zapravo motivisalo da postane glumica, Vejra se priseća da je još u vrtiću počela da recituje.

- Volela sam reč, lep govor. I danas mi reči znače mnogo, hvatam se za reči, reč mi znači sve. Volela sam da čitam, dramske tekstove posebno. Nekako je bilo prirodno da probam da upišem Akademiju. Motiva i izazova je bilo mnogo: zapleti, upoznavanje sebe, osvajanje slobode, osećanja… To je opšte i duševno. A konkretno, dopadalo mi se da učim na jednoj od najboljih škola glume u svetu sa najboljim profesorima. Kakvu sreću sam imala što sam imala takve profesore – Predraga Bajčetića, Ljilju Mrkić, Ljiljanu Erenrajh, Dragana Klaića… - nabraja i primećuje:

- Često smo skloni da sebe omalovažavamo i kritikujemo. Ali, apsurd je da ovde sebe kritikuju oni najvredniji i ono kojima je kritika najmanje potrebna. Moja prva uloga bila je Uspavana lepotica, koju sam radila sa divnim Milanom Karadžićem. To je bilo kao igra, kao neki san. Sledio je Nušićev Svet, na televiziji, sa Cvijom, Goricom Popović i Perom Kraljem… Onda Povest o Sonječki  Marine Cvetajeve, sa kojom sam objezdila planetu...

"Nova normalnost"

Upitana, u poslednje vreme, koliko se promenio teatarski svet i koje su promene lično najviše uticale na njen rad, glumica ističe da posle korone više ništa više nije isto.

- Planeta se promenila, čitav svet se promenio, a onda i teatarski. Posle korone više ništa nikada neće biti isto. Vrednosti, društvene mreže, konzumerizam – to je prethodilo koroni… Ratovi, dečje patnje… I ova ludačka masovna ubistva. Ali, umetnost je, kao i u svim vremenima, jedna mala niša, ostrvo nade i lepote. Umetnost nam daje prostor za katarzu, šansu da se preispitamo.

Tokom korone smo igrali pred publikom bez lica, publikom sa maskama, ljudima od kojih se neki guše od tih maski… Proređenom publikom… I termin "nova normalnost". Bože. Sećam se kada smo učestvovali na jednom festivalu sa predstavom koju smo igrali online, bez publike. Sve vreme sam se plašila da taj striming ne pukne, da se nešto tehnički ne desi… Meni je to iskustvo bilo užasno. Naravno, sada imam divna iskustva, divne susrete sa publikom, posebno na predstavama koje su manjih formi, kada igram kneginju Ljubicu, ili Koko Šanel. Ali, ostaje utisak da je život trenutno, ovih meseci, jači od pozorišta, da su studenti pametniji od nas i da ljudima treba radost sa scene.

Planovi za budućnost

Na pitanje kako balansira svoj privatni život i glumačku karijeru, šta joj je najvažnije kada je na sceni ili pred kamerama, kaže da - balansa nema.

- Nema balansa, stalno se čeka kraj - kraj proba, tj. premijera, kraj snimanja. A onda dolazi novi početak, novi projekat, nova uloga i tako u krug. Nisu uloge nešto što možemo da odradimo od 9-17h. Nema takvih vremenskih ograničenja. Kada radite neku predstavu, stalno mislite o ulozi, o rešenjima za određenu scenu, o viziji tog lika… Mislite na sledeću probu, na sutrašnje snimanje, na ključ uloge, predstave. To je neka vrsta opsesije. Dok večerate nekada slučajno dođete do neke ideje, u toku razgovora sa drugaricom postanete odsutni i nešto vam padne na pamet, dok perete zube… Ne znam, kod nas nema recepta, kad bi ga bilo, svi bismo pravili samo dobre predstave, najbolje setije i filmove. Najvažnije mi je da me uloga i predstava dodirnu, da me se tiču, da ih osetim. To je iracionalno. Naravno, momenti otklona, distance su dragoceni. Uživanje u drugoj predstavi, knjizi, druženja, kao i sam život sa svojim zahtevima.

I za kraj, zamoljena da otkrije svoje planove za budućnost i koje projekte bi još želela da ostvari, naša glumica ističe da je "aktuelni događaji, studentske blokade, ali i korona, ratovi i nesreće na našim prostorima ali i na našoj ubogoj planeti" uveravaju da nije moguće praviti ni kratkoročne planove.

- Ipak, volela bih, prvo, da budemo zdravi, volela bih da festival MUZETEA nastavi svoj život, svoje treće izdanje, da se snimi jedna serija u kojoj imam jednu lepu ulogu, da se dogode dva internacionalna projekta u kojima imam velike uloge, da u matičnom Narodnom pozorištu odigram dobru ulogu i da predstave koje igram žive još dugo - zaključuje Vjera.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.