Ko je zapravo Vjera Mujović: Glumica za Ona.rs o svojim predstavama i motivima za bavljenje glumom i naukom

Ona je Vjera Mujović. Poznata srpska filmska i pozorišna glumica. Ona je i sve one neverovatne žene kroz čije aure je prošla kroz uloge koje je igrala.

U svojoj matičnoj kući, Narodnom pozorištu, danas igra predstave "Velika drama", "Zli dusi", "Iranska konferencija", "Antigona", "Naši sinovi"... a van njega u pozorištu Madlenijanum predstavu o Antonu Pavloviču Čehovu "Tvoja ruka u mojoj", u pozorištu Slavija "Vlast", u muzeju Jevrema Grujića "Dve žene i jedan rat" o heroinama Prvog svetskog rata, u Konaku kneginje Ljubice predstavu "Na kafi sa kneginjom Ljubicom"...

Ona je i neka druga, privatna, Vjera. Devojčica rođena u Beogradu, odrasla u Crnoj Gori. Žena koja se pored glume bavi muzikom, pisanjem,  prevođenjem, pa čak i diplomatijom.

Na pitanje ko je zapravo Vjera Mujović - kaže da su svi njeni poslovi u vezi sa njenim glumačkim životom.

Sve u službi glumačkog posla 

- I pisanje, i prevođenje, društvena akcija i javna diplomatija, sve je to u službi mog glavnog glumačkog posla. Bavim se i kulturnom diplomatijom, to je oblast na kojoj sam doktorirala. Nekako sam iz prakse došla u teoriju i počela da se bavim temom kulturne i javne diplomatije - počinje razgovor za naš portal poznata glumica.

Kao umetnik i organizator različitih kulturnih akcija i projekata radila je i nastupala za inostrane produkcije, ali je takođe bila i učesnik u raznim programima za dijasporu. Otud, kaže, i njeno interesovanje da otkrije na koje sve načine umetnost i kultura mogu da izgrade mostove među narodima, a kako da ruše predrasude.

- Bilo mi je potrebno da uđem u nauku i teoriju. Kroz istraživanje koje je trajalo čitavu deceniju, sa kolegama umetnicima, i domaćim i stranim diplomatama, sve kako bih došla do preporuka za svoje kolege, domovinu i institucije. Rezultat svega toga je monografija "Kulturna diplomatija u službi Srbije", knjiga za koju mislim da bi mogla da koristi i svim zemljama bivše Jugoslavije.

"Lako poverujemo da smo možda bitni i važni"

Za svoj angažman 2020. godine dobila je Vukovu nagradu, koju, kako kaže, doživljava kao sinergiju njenog umetničkog i istraživačkog rada. Upitana da li možda ima neko draže priznanje, ističe jedno:

- Možda mi je ipak najdraža nagrada Mata Milošević za najboljeg studenta glume, jer je bila jedna od prvih. Nagrade uvek, nekako, dođu u nevreme, kada nam nisu važne, ali kako Kipling kaže treba se suočiti i sa uspehom i sa neuspehom i posmatrati te dve varalice kao da su potpuno iste. Više učimo iz svojih padova i neuspeha nego od nagrada i nekih pozitivnih postignuća zato što nas ona nekako učine gordim i lako poverujemo da smo možda bitni i važni. A ja stalno ponavljam sebi da sam nevažna i beznačajna, i zaista mislim da je bitno da u okviru nekih sadašnjih događaja to shvatimo.

Kad su u pitanju uloge koje je do sada igrala, ne zna koju bi izabrala kao najdražu.

- Iz svake uloge nešto učim i u određenom trenutku života su mi neke uloge važne. Verovatno nije slučajno što određenu ulogu igram u određenom životnom periodu. Kada sam igrala Lolitu, ona me je učila drskosti, Mogli iz "Knjige o džungli" me je učio životnim borbama, koje su i ljudske i vučije. Olga iz Komada "Višnja u čokoladi" o tome koliko čovek mora da nađe i najmanji smisao i da se drži za dovratak i da ostane sa ove strane života, jer vredi makar i samo zbog jedne bombone živeti na ovom svetu. A ona to kaže pošto je opalila metak u sebe i pošto zna da izdiše.

Sve aure u koje glumci ulaze

Vjera je sigurna da glumci mnogo uče od svojih uloga, ali i da moraju da imaju meru u kojoj primaju i žive nešto od svojih uloga. Kako ističe, bilo bi korisno da primaju samo ono što je dobro, ali kako se pita, ko zna kakve su sve aure u koje ulaze.

- Možda je najtačniji stav da nam je najdraža ona poslednja, najnovija uloga. A ja ih imam tri jer su se sve ređale u mesec dana. Igrala sam vidovitu ženu u ruskoj produkciji Agate Kristi, gde se u predstavi pojavljujem "onlajn". Predstava se zove "Pronaći Agatu" i bazirana je na istinitim događajima kada je Agata Kristi nestala na 11 dana. To mi je bilo jedinstveno iskustvo, da glumim bez publike, sa partnerom koji je na sceni i kojeg gledam preko ekrana. Ali to su nam doneli ovi "konorarni" događaji i ratna dešavanja, na žalost.

Trenutno igra, kako kaže, sa velikim zadovoljstvom, i predstavu "Na kafi sa kneginjom Ljubicom". U pitanju je monodrama o životu kneginje Ljubice koju je osmislila pokojna Nataša Popovska, kustoskinja Konaka kneginje Ljubice" gde se predstava i igra. I u Muzeju nauke i tehnike igra još jednu važnu žensku ličnost srpske istorije.

- Treća predstava koja nas očekuje uskoro, s obzirom na to da smo morali malo da odložimo premijeru zbog nemilih događaja na našim prostorima, jeste "Pupin - poslednji san", gde igram Pupinovu majku Pijadu. To je jedno snoviđenje između Mihajla Pupina pred samu smrt i vizije njegove majke. Vid monodrame Pupina gde je majka PIjada njegov eho, kako je rekao moj partner Dušan Matejić - objašnjava Vjera i opisuje radnju predstave:

- Pupin kao i svako veliko ljudsko biće, kao i svaka ljudska gromada, uvek se pita i sumnja. On je mnogo postigao kao naučnik i čovek, mnogo je učinio za Srbiju, ali se i dalje pita šta je još mogao da učini, šta je pogrešio. Preispituje svoj odnos sa Teslom, suočava se sa svojim promašajima i na taj način sumira život. A majka je neko ko ga u svemu tome umiruje, podseća, teši. Psalmima, poslovicama, našom epskom poezijom i nežnim savetima. To može da bude svaki čovek, svaki dečak i svaka majka koja je nama zauvek mlada. Ja nekako mislim da je ova predstava dug mojim roditeljima koje sam nedavno izgubila, iako mi nikada ništa nisu ni tražili ni zahtevali. Ali, eto, to je neko moje osećanje.

Predstave koje imaju misiju

Primećujemo da se dosta njenih aktivnih uloga odigrava u muzejima.

- "Na kafi kod kneginje Ljubice" je prva muzejska predstava na našim prostorima. Postoje predstave o Mini Karadžić i Dositeju u Muzeju Vuka i Dositeja. Rada Đuričin i ja smo igrale predstave "Mala crna haljina" u domu Jevrema Grujića, a Marija Bergam i ja sada igramo predstavu "Dve žene i jedan rat", o Mejbl Grujić i Jeleni Lozanić. To su predstave koje su na neki način vezane za sadržaj tog muzeja. Postoje, naravno, i teatralizovane ture, kao vid vođenja kroz muzej, ali ovo su baš pozorišne predstave. Ovo je deo primenjenog pozorišta.

Upitana šta je inspiriše da preuzme ulogu, Vjera ističe da voli predstave koje imaju i svoju misiju.

- Čini mi se da je važno da osim kvalitetnog sadržaja pozorišnog teksta projekat ima i određeni društveni značaj. Ili je to kultura sećanja na važan istorijski događaj ili negovanje važnih istorijskih ličnosti. Recimo, u predstavi "Iranska konferencija" igram pesnikinju Širin Širazi koja nije stvaran lik, ali komad na posredan način predstavlja borbu za slobodu iranske žene. Meni je važno da u svakom liku pronađem borbu ili važno značenje ili neku misiju. Inače ako nešto ne nadilazi samo tekst ili zabavu ili uživanje, onda to nema dovoljnu svrhu.

O angažmanu u inostranstvu Vjera misli da je do sada odigrala i više stotina predstava za našu dijasporu.

- Najviše sa mojom najdražom koleginicom Radom Đuričin. Igrale smo "Čovek čoveku", gde smo pričale priče velikana srpske književnosti, ali i predstavu "Mala crna haljina" koja, iako je omaž Koko Šanel, prvenstveno je priča o emancipaciji žena. O tome da bi žene trebale da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke, da ne zavise od duha vremena, od partnera ili zvezda i sudbine. Da budu radne žene, a ne izdržavana lica. I da ne krive druge za svoju sudbinu, već same sebe - objašnjava glumica i podseća da je u doba embarga prokrstarila čitav SSSR sa monodramom "Povest o Sonjački" izgrajući na srpskom i ruskom.

Podsećanje na vrednosti 

Osim što je glumica, kako tečno govori i francuski jezik, sa preminulom kompozitorkom i najmlađim akademikom Isidorom Žebeljan je svojevremeno napravila muzički, kako ga naziva, "mali video-rad", kao i CD sa 11 tužnih ruskih pesama. Objavila je i dve knjige: "Registar kreveta čežnji i opomena" i "Nisam ovako zamišljala život". Objavila je i prevod romana Cinici, Anatolija Mariengofa, koji je dramatizovala, kao i dramski komad Višnja u čokoladi koji se igrao svojevremeno u Zvezdara teatru. Sada čeka da izađe i drama "Pupin- poslednji san" u jednoj antologiji savremene srpske dramaturgije.

- Upravo mi je izašla u Italiji i moja knjiga "Piccolo vestito nero" o komadu koji sam već pomenula, "Mala crna haljina". Taj dramski tekst je izašao u Pulji i izdat je na pet jezika: ruskom, francuskom, talijanskom, engleskom i kineskom. U tom delu se bavimo i temom potrošačkog društva, u vremenu kada cele porodice izlaze u trgovinske centre i tamo provode vreme, umesto u prirodi. A da bi žene trebalo, baš za šta se i Koko Šanel borila, da se oblače što jednostavnije i udobnije, i da vole staru odeću kao stare knjige i stare prijatelje. Danas, kada je sve podložno manjem kvalitetu i potrošna je roba, čovek mora da se vrati pravim vrednostima i da ima što manje stvari.

"Ogromna lenjost kada je u pitanju negovanje, doterivanje"

U razgovoru sa Vjerom Mujović neizostavna tema mora da bude i njena hipnotišuća lepota. Na pitanje da li ima neku tajnu kako održava svoj izgled, veoma je jasna da voli da je i lepo obučena i doterana, ali da je sve to, kako kaže "jako mrzi".

- Imam poplavu ogromne lenjosti kada je sređivanje u pitanju. Kada me pitaju šta volim da radim u slobodno vreme, odgovorim da najviše volim da gledam filmove i da bindžujem serije. Najkarakterističnije za mene je ogromna lenjost kada je u pitanju negovanje, doterivanje. Kada su u pitanju neke estetske procedure, svega toga se jako plašim. Grozna sam lenjivica i da vežbam, ali sam u poslednje vreme naterala sebe da tri puta vežbam nedeljno i jako sam ponosna zbog toga... Najviše volim da jedem posle predstave, oko ponoći. I eto to sad sebi zabranjujem. Jedino što baš volim je masaža, ali ni za nju nemam vremena, jer podrazumeva da se organizujem, rezervišem termin i mislim u napred, a ja se svega setim sad. Ja se šminkam pet minuta, sama. Eto, imam sreću što imam moju divnu kumu Suzanu Garsiju Kampu koja mi šalje garderobu i ja nosim ono što mi ona pošalje, što mi skraćuje dane probanja i šetanja po gradu. Živela Suzana!

Za kraj, na pitanje koliko se zapravo razlikuje Vjera koju znamo iz javnosti i Vjera koja sedi kod svoje kuće, glumica kratko odgovara:

- Ja bih sve ovo isto govorila, samo bih bila u pidžami i prekinuli biste me u gledanju neke serije ili bih sedela za kompjuterom i nešto pisala.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.