"Materica nije privilegija, ona je teret": Imala sam pobačaj, ali umesto zagrljaja i utehe - uhapsili su me

Đina Dobson je glumica, spisateljica i producentkinja koja danas traži izdavača za svoje memoare. Njena priča nije fikcija – to je svedočanstvo o sistemu koji je osudio nevinu ženu za ubistvo koje se nikada nije dogodilo. Njeno iskustvo, koje je počelo spontanim pobačajem, a završilo se zatvorskom kaznom i trajnim gubitkom građanskih prava, upozorenje je svim ženama šta znači kada zakon postane jači od pravde.

"U maju 1998. godine, specijalna jedinica opkolila je moju sigurnu kuću. Dok je moj jednogodišnji sin spavao unutra, nesvestan haosa koji se odvijao napolju, mene su izvukli kroz vrata, vezali lisicama uz patrolni automobil i odveli – u spavaćici. Oduzeli su mi odeću, detaljno me pretresli i zatvorili u izolacionu ćeliju. Bez ikakvog objašnjenja.

Kada su mi konačno dozvolili razgovor sa detektivima, verovala sam da će se nesporazum uskoro razjasniti. Odgovarala sam na sva njihova pitanja, bila sam saradljiva, smirena. Čak sam se i osmehivala, želeći da im pokažem koliko sam bezopasna – sve ono što su me učili da radim kada se suočim s autoritetima.

I dalje nisam znala zašto sam uhapšena. Detektiv je, međutim, tvrdio da tačno znam. Moj osmeh, rekao je, bio je dokaz nedostatka kajanja – znak krivice.

Tada sam shvatila za šta me optužuju. Ubistvo. Ne bilo kakvo, već najstrašnije moguće – ubistvo mog nerođenog deteta.

Radilo se o pobačaju koji sam doživela pet godina ranije, dok sam još bila studentkinja. Odrasla kao uzorna devojka u katoličkoj porodici, bila sam previše posramljena i preplašena da bilo kome kažem. O takvim stvarima se u našoj kući nije govorilo.

"Ako me ikada napustiš, uništiću ti život"

Ali moj bivši dečko je znao. Pre samo tri nedelje pobegla sam od njegove zloupotrebe i alkoholizma, noseći sa sobom naše dete – ono koje sam rodila, ne ono koje sam izgubila. Prisetila sam se njegovih reči: "Ako me ikada napustiš, uništiću ti život." Osveta je počela pozivom policiji, u kojem je tvrdio da se boji za sigurnost našeg deteta.

Nisam imala dokaz da sam bila zlostavljana – ali nije bilo ni dokaza da sam ubila svoje dete. To, međutim, nije bilo važno. Nisam reagovala onako kako su očekivali. Nisam tražila pomoć onako kako bi oni to učinili, pa mi nisu verovali.

Sa lisicama na rukama i lancem oko struka, prevozili su me kao stoku u prenatrpanom zatvorskom vozilu. Dva puta dnevno dobijali smo mali hamburger i čašu vode, a svakih 24 sata stajali smo u drugom zatvoru da prespavamo.

Trebalo je deset dana da me transportuju iz Virdžinije do Ilinoisa, gde sam čekala suđenje. Uz kauciju od tri miliona dolara, sloboda nije bila opcija.

Kada ste u zatvoru, a mediji vas nazivaju ubicom beba, nebitno je da li ste nevini. Nije važno što ste bili đak generacije. Niti što vas je majka učila da budete ljubazni čak i prema najtežim ljudima.

Morate izgledati snažno i biti spremni na borbu – jer će ostale zatvorenice doći po vas.

Među zatvorskim cimerkama pronašla sam zaštitu i prijateljstvo. Dani su prolazili uz partije karata, domaće pivo napravljeno u WC-šolji i razgovore o zajedničkim strahovima. Većina nas poznavala je sramotu porodičnog nasilja i borila se unutar pravnog sistema koji nas je neumorno lomio.

Kako su mi zatvorske veze skidale slojeve naivnosti s lica, naučila sam dve stvari: olovke mogu napraviti ozbiljne rane. I ljudi su jedni drugima neophodni.

"Materica nije privilegija. Ona je teret."

Nakon šest meseci sudskih odlaganja, laži u medijima i finansijske propasti moje porodice, odustala sam. Moj bivši je koristio moje pritvaranje da podnese zahtev za puno starateljstvo. Nisam mogla da zaštitim dete iza rešetaka.

Prihvatila sam nagodbu – priznanje za prikrivanje ubistva koje se nikada nije dogodilo.

Izgubila sam slobodu i dostojanstvo. Kao osuđeni kriminalac, oduzeta su mi građanska prava. Nikada više neću moći da glasam. Neću moći da budem prisutna kao majka u školskim aktivnostima svoje dece. Svaki put kada popunjavam prijavu za posao, osećaću stid dok budem stavljala oznaku na ono neslavno polje.

Ali bar ću moći da budem tu kada se moja deca ujutru probude. Da ih zagrlim kada im bude teško.

Danas je moja ćerka u godinama u kojima sam ja bila kada su me uhapsili.

Mnogo me podseća na mene iz tog vremena. Kada primetim da izbegava da govori o svojim osećanjima, podsećam je da su teška pitanja uvek dobrodošla. Kada vidim da stavlja druge ispred sebe, podsećam je da i ona zaslužuje brigu.

Danas nije vreme da učimo devojke da obaraju pogled i povlače se pred muškom nadmoći, dok nas svet opasno približava distopiji iz "Sluškinjine priče". Pre dvadeset pet godina naučila sam na najteži način – u očima zakona, materica nije privilegija. Ona je teret.

Sa trenutnim ograničenjima u vezi s privatnošću žena i njihovim pravom na zdravstvenu zaštitu, bojim se da se ništa nije promenilo.

(Ona.rs/YourThango)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.