Abortirala sam i bila sam srećna. Onda je došao dan "termina" i desilo se ono što nikad nisam očekivala

Viktorija Lo Bue, sicilijansko-američka spisateljica koja trenutno pohađa master studije kreativnog pisanja na koledžu Sara Lorens, otkrila je kako je izgledao njen proces abortusa, ali i kako se osećala na dan kada je bio predviđeni termin.

Prenosimo u celosti:

"Probudila sam se tog jutra, 7. jula 2023. godine, očekujući da me nešto boli.

Očekivala sam tugu. Depresiju. Plašila sam se da će brojevi tog datuma pokrenuti lavinu kajanja, narušiti jasnoću mog uma. Ali kad sam otvorila oči, nisam osećala ništa. Gledala sam u plafon — beo, prazan.

Navukla sam maslinasto zeleni prekrivač do brade. Moj pas je još spavao, kao i moj dečko. Zatvorila sam oči, pa ih ponovo otvorila. Ništa. Ni traga emocijama.

Sedmi juli bio je dan kada je trebalo da se rodi moje dete. Ali prethodnog decembra, odlučila sam da prekinem trudnoću. Menstruacija mi je kasnila samo dva dana kada sam osetila onaj poznat, težak osećaj u stomaku. Pomislila sam — možda sam trudna. Imala sam 33 godine i bila sam ponosna što nikad ranije nisam imala "strah". Taj ponos brzo je nestao kada su dva testa na ivici kade pokazala istinu.

Pozvala sam majku, koja je spremala večeru nekoliko hiljada kilometara daleko, u Teksasu — državi u kojoj su žene nakon poništavanja presude Roe v. Wade izgubile pravo da odlučuju o svom telu. Pila sam gazirani napitak od maline i limete, plakala i izgovarala sve što me mučilo — sve ambivalentnosti prema majčinstvu. Rekla sam joj da ne želim da budem kao ona: trudna pre nego što sam spremna, majka pre nego što sam to poželela, vezana za muškarca pre nego što sam znala da li to želim. Razumela je.

Kada sam prvi put čula otkucaje srca embriona u ordinaciji ginekologa i kada mi je rečeno da mi je termin 7. juli, pomislila sam kako su to lepi i srećni brojevi za rođendan. Ali već dok sam se oblačila, odluka je bila doneta — lako, kao da napuštam žurku na koju nisam ni želela da dođem. Moje telo mi je delovalo tuđe, iznajmljeno.

Bila sam iscrpljena. Migrena mi je razbijala potiljak. Šećer mi je bio nestabilan, a u glavi mi se javila stara opomena mog hematologa. Pre šest godina dijagnostikovana mi je plućna embolija izazvana kontraceptivnim pilulama. Od tada sam bila na antikoagulantima, uz stalni strah od prekomernog krvarenja. Moj hematolog me je svrstao u kategoriju visokorizične trudnice. Ukoliko bih ikada želela da iznesem trudnoću, morala bih da budem pod stalnim nadzorom nje i specijalizovanog ginekologa.

U noći pred rođendan, dok sam još bila trudna, razmišljala sam o tome koliko volim svoj život. Rekla sam dečku da ne želim da se bilo šta menja. Razumeo me je. Osećao je isto.

Napravili smo listu za i protiv. Kolona s „protiv“ bila je jasna i konkretna. U koloni „za“, jedina stavka bila je mogućnost da dete ima bademaste smeđe oči kao moje. I tada sam izgovorila ono što sam dugo znala: jednostavno ne želim da budem majka.

Na dan kada sam zvanično bila u šestoj nedelji trudnoće, zakazala sam abortus. Morala sam da ga odložim jer sam prvi put dobila COVID. Testirala sam se opsesivno. Majka mi je tada rekla da dobro razmislim o tome kako ću se osećati 7. jula, na dan kada bi beba trebalo da se rodi.

Kako sam mogla da znam?

Nekoliko dana kasnije bila sam negativna i spremna za zahvat. Zakazan je nekoliko dana nakon godišnjice mog prethodnog boravka u bolnici zbog plućne embolije. Sve oko mene počelo je da deluje zloslutno.

Na dan zahvata, medicinska sestra me je s rukom preko ramena otpratila do operacione sale. Bilo je 18h. Rekla sam hirurgu i anesteziologu da mi je neprijatno što je tolika pažnja usmerena samo na mene, a oni su mirno odgovorili: „Zašto ne bi bila?“

Ležala sam na stolu, ruku raširenih u obliku slova T, dok su članovi tima razgovarali kao stari prijatelji. Moja doktorka se nagnula nada mnom, nežno mi pritisnuvši rame, kao da me podseća da je tu.

Anesteziolog mi je rekao: „Zamisli jednu srećnu, živu uspomenu i uz nju ćeš se probuditi.“

Zatvorila sam oči i zamislila sebe u bašti mog dečka. Čeri paradajzi visili su s grana, a miris bio sladak.

Onda — ukus metala.

Probudila sam se 15 minuta kasnije. Jela sam slane krekere. Anesteziolog mi je rekao da je sve prošlo „bez događaja“, što je, kako je rekao, „sjajno“. Hirurginja mi je poslala pozdrave i izvinjenje što nije tu, jer je otišla da porodi drugu pacijentkinju.

Pravo na zdravstvenu negu uz brižne profesionalce je ono što svaka osoba zaslužuje. Zahvaljujući svom timu, zahvaljujući mogućnosti izbora, nisam imala bolove. Vratila sam se svakodnevici, poslu, šetnjama po Central Parku.

A onda je stiglo leto.

Našli smo se na Long Ajlendu. Klima-uređaj hladio je sobu dok sam ležala pod maslinastim posteljinama, slušajući kako moj dečko diše. Ruka mi je bila na stomaku — mekan, prazan. Probudila sam ga i tiho mu rekla da je danas bio naš termin.

Poljubio me je u čelo, privukao bliže. Glava mu je bila na mom ramenu.

„Da li bi voleo da je bilo drugačije?“ pitala sam ga.

„Ne. A ti?“

Odmahivala sam glavom. Ne.

Moje telo je opet bilo moje. Koraci su mi bili laki, slobodni. Uzela sam roze kupaći kostim s čiviluka i otišla u dvorište. Paradajzi su sazrevali, a moj pas Meadow je jurcao po travi, nadajući se da će ugledati svog psećeg prijatelja — većeg psa s druge strane ograde. Nije se pojavio.

Miris sveže pokošene trave širio se na vetru. Zalivala sam našu baštu: sicilijanske tikvice, jalapeno papričice, stare sorte paradajza. Sunce je grejalo dok sam pratila kako dan raste zajedno s njegovim zracima.

Skinula sam šorts i košulju i zaronila u duboki kraj bazena. Na dnu sam zadržala dah i otvorila oči. Osetila sam blago peckanje od hlora. Trideset hiljada litara vode okruživalo me je. Kad mi je ponestalo daha, snažno sam odgurnula pod i izronila.

Sunce mi je grejalo lice, a telo mi je bilo u ježićima. Bila sam bezbedna, obavijena vodom. Svi narativi o sramoti i krivici zbog abortusa nisu ništa drugo do zastrašujuće taktike kontrole. Bila sam ponosna što znam šta želim.

Mislila sam na žene u Teksasu i širom sveta koje nemaju pravo na autonomiju nad sopstvenim telom. Oduzimanje tog prava — da odlučiš kada i da li želiš da rodiš — jeste tragedija. Bojim se da će sve više ljudi ostati bez osnovne zdravstvene zaštite. Žene će umirati jer njihovi životi nisu prioritet.

Moj dečko je stajao na ivici bazena. Iz džepa su mu virile makaze i smeđa žica. Rekao je da ima iznenađenje za mene u jednoj od saksija pored vrata, i da će mi pokazati kada budem spremna da izađem.

„U redu. Samo me prvo uslikaj“, rekla sam. „Pogledaj koliko sam slobodna.“

Ja sam slobodna", zaključila je.

(Ona.rs/HuffPost)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.