Porodila se u 41.godini i umrla: "Ovo je promenilo moj pogled na smrt, ali sam morala da se vratim Milu“

Nilufer Atik (49), spisateljka iz Surija, nije mogla da se pomeri i bila je potpuno nesvesna više od pola sata. Osećala je kako „polako odlazi“, ali iskustvo koje je doživela dok je gotovo umrla tokom izuzetno napornog porođaja koji je rajao 54 časa, postalo je jedno od najlepših u njenom životu. Sada kaže da se, zahvaljujući tome, više ne boji smrti.

"Kao i većina ljudi, ranije sam čula i čitala priče o iskustvima bliskim smrti – o svetlim svetlima, dugim tunelima i slikama voljenih koji su preminuli koje svedoci tvrde da su videli.

Ali moj susret sa životom posle smrti nije ličio na to. Zapravo, bilo je toliko različito od tipičnog prikaza iskustva bliskog smrti da ga retko pominjem.

Nisam napustila svoje telo, niti me je neko "zvao" na drugu stranu. Ali kao i mnogi koji su doživeli slične događaje, ovo iskustvo me je navelo da promenim pogled na smrt, jednostavno zato što je skoro umiranje bilo najblistavije i najmirnije iskustvo koje sam ikada doživela", napisala je u svojoj ispovesti za Dejli Mejl.

Rađanje je bilo traumatično i gotovo me je ubilo

"Imala sam 41 godinu i upravo sam rodila dečaka – Miloa – nakon iscrpljujućih 54 sata porođaja. On je bio moje prvo i jedino dete, i dok nisam očekivala da će porođaj biti šetnja, sigurno nisam mogla da zamislim šta me čeka.

Kontrakcije su počele nakon što sam otišla na spavanje oko 10 uveče, i umesto da počnu polako, iznenada su me pogodile kao čekić i bile su tri minuta razmaka od početka.

Moj partner tada me je vozio u bolnicu, ali svaki put smo se vraćali kući jer su nam govorili da nisam dovoljno otvorena. Nisam mogla da shvatim zašto sam bila u tolikom bolu da nisam mogla da hodam i imala sam snažno povraćanje, a babice su tvrdile da sam samo u ranoj fazi porođaja.

Prošlo je 19 sati kod kuće pre nego što smo se vratili u bolnicu po četvrti put, a ja nisam želela da odem.

Porođaj je trajao 54 sata, uz brojne injekcije i epidural

Nisam više mogla da izdržim, i svaka kontrakcija je izazivala toliku agoniju da je stajanje bilo nemoguće. Plakala sam i govoreći babicama da osećam da nešto nije u redu, ali su me samo umirivale i govorile da kao prvi put rodilja nisam znala šta da očekujem i da je bol normalan. Naravno, to nije bilo normalno i sada to znam.

Dali su mi pethidin koji je barem smanjio bol na nekoliko sati, da bih mogla da spavam. Ali čim je efekat prošao, pred menom je bila još jedna duga noć sa nesnosnim kontrakcijama.

Moj porođaj je trajao ukupno 54 sata, tokom kojih sam primila četiri injekcije pethidina, gotovo konstantnu upotrebu gasa i vazduha, a na kraju, nakon što sam molila i uporno tražila, i epidural.

Nisam planirala da porodim tako, naprotiv, završila sam intenzivan kurs hipnoporodilje kako bih se pripremila. Zamislila sam da ću sedeti u bazenu sa toplom vodom, mirno dišući dok dolazi moj beba.

Nisam mogla da zamislim da će ovo iskustvo skoro dovesti do mog kraja. Ispostavilo se da je Milo bio zapeo, u pogrešnoj poziciji, sa glavom koja blokira porođajni kanal, zbog čega sam bila u toliko bolu, ali nisam se dovoljno otvarala.

Na kraju sam morala da imam hitan carski rez jer su pritisci krvi kod Miloa i mene postali opasno niski. Čak ni to nije išlo kako treba jer mi je anesteziolog dao previše spinalnog bloka, zbog čega su mi mišići u grlu prestali da rade, pa nisam mogla da dišem.

Traumatično iskustvo rađanja gotovo mi je oduzelo život

Cela situacija je bila toliko traumatična da, kad sam konačno držala Miloa u rukama, trenutni talas ljubavi prema njemu bio je pomiješan sa osećajem otupelosti. Bila sam u šoku, ali tada nisam znala da sam zapravo u šoku. Milo je morao da bude odveden na intenzivnu negu jer je imao problema sa disanjem.

Kada sam išla da vidim njegovo malo telo prekriveno cevčicama u inkubatoru, jednostavno sam se slomila i počela da plačem. Njegov porođaj je bio toliko traumatičan, ali morala sam da ostanem jaka zbog njega. Jednom kad smo ga doveli kući, pomislila sam da ću imati vremena da se oporavim od mentalnog stresa koji mi je sve ovo izazvalo. Ono što nisam shvatila je da telo nije moglo da izdrži.

Skoro sam umrla, ali doživela sam trenutke potpune euforije

Dva dana kasnije, dok smo moj partner i ja posetili Miloa u bolnici, počela sam da se osećam neverovatno vrtoglavo.

„Mislim da moram da sednem“, promucala sam dok sam se držala za sto. Sestra me je uhvatila za ruku i pomogla mi da odem do sofe u obližnjoj čekaonici. To je bio poslednji trenutak koji sam se setila pre nego što sam izgubila svest.

Ali nije mi bilo kao da sam bila nesvesna. I dalje sam čula zvukove oko sebe, sestra je pozvala pomoć, tim za reanimaciju je ulazio, lekari i druge sestre su izdavale hitne instrukcije oko mene. Ipak, dok su se borili da me povrate, sve što sam osećala bilo je kako se polako klizim.

Znala sam da umirem i bila sam u redu s tim. Možda zvuči trivijalno, ali bila je istina. Tokom sledećih 28 minuta, dok sam bila „bez odgovora“ i lekari su se trudili da me ožive, nisam mogla da se pomerim, nisam mogla da govorim, nisam mogla da otvorim oči, niti da odgovorim na njihova pitanja – „Nilufer, možeš li da me čuješ? Možeš li da pomeriš desni kažiprst ako možeš?“

Jedino što sam mogla da uradim bilo je da osetim kako padam, padam unazad, kao da tonem u meki, luksuzni oblak.

Osećala sam kako mi disanje usporava, da uzimam sve manje udaha kako vreme prolazi. Ali nisam se plašila.

Smrt više nije nešto što me plaši

Osećala sam potpunu euforiju koja je preplavila moje telo. To je bilo kao ništa što sam ikada doživela. Zamislite najdublji mir koji ste ikada osetili i pomnožite ga hiljadu puta – to ni tada ne bi bilo ni blizu onome što sam tada osetila.

Moja glava je bila lagana, telo potpuno opušteno, kao da je postalo tečno. Nije bilo tunela, svetlosti ili nekog ko me „zvao“. Nisam ništa videla, ali sam sve osećala dok sam padala dublje i dublje u tminu.

Bilo je snažno osećanje da idem negde, ali to je bilo neko sigurno mesto kojem nije trebalo da se plašim.

Dok sam se predavala tim osećanjima, postajalo je sve jače i jače. Prihvatila sam da neću se probuditi.

Lekari su me još uvek držali, grickali su me, ubadali iglama i različitim predmetima pokušavajući uzalud da dobiju odgovor.

U jednom trenutku sam želela da im viknem „Prestajte! Ostavite me na miru“, iako nisam mogla da govorim ili se pomerim, osećala sam svako ubadanje igle i bolelo me, ali nisam mogla da komuniciram. Samo sam želela da me ostave da uživam u tom sveobuhvatnom miru.

I onda se setila Mila

Tada je iznenada u mom umu isplivala sećanje na mog Miloa. „Milo! Moram da se vratim zbog Miloa.“

Talasi onoga što je ličilo na ledenu vodu prolili su mi vene, a ja sam skočila u sedeći položaj, hvatajući zrak. Baš kada sam odlučila da moram da se probudim, lekari su mi ubrizgali adrenalin koji je šokirao moje telo i vratio ga iz stupora. Drhtala sam toliko nakon toga da nisam mogla da držim čašu vode skoro sat vremena."

Nilufer sada kaže da je iskustvo bliskosti smrti najbolja stvar koja joj se dogodila.

(Ona.rs/Daily Mail)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.