Sara je sahranila je čoveka kog je volela više od života, sad joj govore da je srećnica: "Niko ne razume bol"

Sara Bet Berman je svoju životnu priču i bol o gubitku prve i najveće ljubavi ispričala za portal Business Insider, a mi vam je prenosimo i celosti:

"Rafi i ja smo se upoznali kada smo oboje imali po 22 godine, dok smo radili u jednom letnjem kampu u Džordžiji. Brzo smo postali prijatelji, a godinu dana kasnije, kada se preselio u Menhetn, gde sam ja tada živela, započeli smo vezu.

Znala sam da ima genetski poremećaj, ali retko sam viđala njegove posledice dok smo se zabavljali. Imao je običaj da umanjuje značaj bolesti. Mislim da je duboko poricao svoje stanje. Nisam imala razloga da mu ne verujem, pa sam pretpostavila da je sve pod kontrolom i nisam očekivala da ću ga izgubiti tako mladog.

Pomenuo je brak dok je bio u bolnici

Godine 2007. oboje smo se preselili u Jerusalim na godinu dana zbog studija. Prvog dana predavanja pozvao me je Rafi da mi kaže kako ide na hitnu. Objasnio mi je šta se dešava, ali je rekao da ide sa svojim dvojezičnim prijateljem i da ostanem na času jer mi je to bio prvi dan nastave.

Kada sam stigla u bolnicu, Rafi je uporno ponavljao da nije ništa strašno — da je dobro. U 2008. godini vratili smo se u SAD, a on je u više navrata bio u bolnici dok su lekari pokušavali da utvrde šta da leče najpre.

Tokom jednog od tih bolničkih boravaka, neformalno mi je predložio da se venčamo. Kasnije, u maju 2009, kada je izašao iz bolnice, zvanično me zaprosio. Radovala sam se životu s njim. Rezervisala sam prostor za svadbu i kupila venčanicu.

Pa je pao niz stepenice i ubrzo umro

U avgustu 2009. preselili smo se u stan na Upper West Side-u sa još jednim našim prijateljem.

Ubrzo zatim otišli smo zajedno na jednu žurku, i rekla sam mu da ne bi trebalo da ide uz i niz strme stepenice do stana gde se žurka održavala. Nedavno je slomio nogu. Rekao je da je dobro, ali nakon žurke se sapleo i pao niz stepenice, slomivši rame i kuk. Tada nismo znali, ali ti prelomi su bili znak da mu telo otkazuje. U kostima mu više nije bilo kalcijuma. Sutradan je pao u komu i ostao u njoj mesec dana pre nego što je preminuo 29. septembra 2009.

Mesecima sam bila potpuno slomljena. Nisam spavala. Hranila sam se samo krofnama i pila Gatorade.

Sećam se da sam posmatrala kako se lišće menja kroz jesen i razmišljala kako ja, ali i ceo svet, nastavljamo dalje — bez njega. Bila sam grozna prema svima. Mislim da su me se ljudi plašili, i na neki način mi je to prijalo. Htela sam da i oni pate, jer sam ja patila. Ipak, moji najbliži prijatelji su ostali uz mene, odvraćali mi pažnju i pomagali da otkažem pripreme za venčanje. U prodavnici u kojoj sam kupila venčanicu tražili su da donesem umrlicu da bih mogla da dobijem povraćaj novca.

Mislila sam da više nikada neću moći da volim

Nisam mogla ni da zamislim život bez Rafija, a kamoli da pomislim na to da zavolim nekog drugog.

Ljudi su mi, bez imalo saosećanja, govorili kako je sreća što se nismo venčali i što nismo imali decu. Govorili su mi da ću pronaći nekog drugog i da je dobro što sam mlada — da još uvek mogu da imam decu s nekim drugim. Ono što mi je zapravo trebalo bila je potvrda da je u redu da ne budem dobro. Ali nisam znala ni jednu osobu koja je kao mlada ostala udovica.

Nakon nešto više od godinu dana, priključila sam se grupi žena koje su prošle kroz slično iskustvo — izgubile su dečka, verenika ili muža u mladosti. Ta grupa mi je bila ogromna podrška. Bilo je neprocenjivo znati da postoje ljudi poput mene i da su nastavili da žive, uprkos svemu.

Pre šest godina sam se udala, i sada moj muž i ja imamo malu ćerku. Nije uvek bilo lako za mog muža, jer imam niz rituala vezanih za Rafija. Na primer, o njegovoj sudbini odlučivalo se na Jom Kipur. Zbog toga su moja verska obeležavanja tog praznika netradicionalna. Moj muž i ja pokušavamo da nađemo balans između klasičnog Jom Kipura i mog ličnog načina obeležavanja.

Svake godine organizujemo večeru u sećanje na Rafija, koju svi vole, jer su mnogi ljudi koji su bili njegovi prijatelji sada veoma bliski s mojim mužem i ćerkom.

Kada je Rafi umro, nisam mogla da zamislim budućnost kao mlada udovica, ali vremenom je postajalo lakše — kada sam pronašla svoje ljude, one koji su znali kako se osećam. Preživela sam, iako sam mislila da to nikada neću moći, posebno tokom te prve godine nakon njegove smrti", zaključila je.

(Ona.rs/BusinessInsider)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.