Bila sam "kul devojka" koja ne želi decu – dok nisam ostala sama s iglom u ruci i jajnim ćelijama na čekanju

Godinama sam sa lakoćom izgovarala rečenicu: „Ne želim decu.“ Bila je to gotovo moja lična mantra, nešto što sam izgovarala s istom lakoćom kao kad kažem da ne podnosim kardio ili da trošim previše na serume za lice. „Zdravo, ja sam Džes, obožavam skupu kozmetiku, mrzim trčanje i apsolutno ne želim da imam decu.“

Zvučalo je kao samouvereno životno opredeljenje. Bila sam sigurna u to, ponosna, čak i pomalo duhovita kada to kažem. Delovalo je kao deo mog identiteta — mešavina feminizma, urbane distanciranosti i svesnog izbora.

Ali istina je, kad ogolim sve slojeve, da to zapravo nije bila odluka, već odbrana. Odbrana od jedne jednostavne, ali bolne činjenice: muškarac kojeg sam volela nije želeo decu. I ja sam, da bih ostala uz njega, okrenula leđa mogućnosti da ih ikada poželim.

Savijala sam se u sve moguće emotivne oblike da bih mu bila dovoljna. Birala sam njega, a ne ono što nisam ni stigla da razmislim da li istinski želim. I u toj ulozi, „kul devojke“ bez majčinskih ambicija, uveravala sam sebe da sam previše neuredna, previše ambiciozna, previše „svoja“ da bih želela pelene i noćna buđenja.

Ali negde između tih dana i noći, dok sam i dalje igrala ulogu žene koja je iznad svega toga, pojavila se tišina. Jedan gotovo nečujan titraj. Jedno „šta ako“ koje je počelo da mi kuca ispod rebara.

Šta ako jednog dana poželim porodicu? Šta ako nisam donela odluku, već se samo uklopila u njegovu? Šta ako sam toliko dugo bila u tuđem planu, da sam zaboravila da napravim svoj?

Veza je, kao i sve laži koje joj daju pogrešnu formu, eksplodirala. U velikom, dramatičnom rasulu. Ostala sam sama. I tada sam, po prvi put, ostala naspram sebe.

I uradila sam ono što mnoge žene urade kad shvate da su svoje najvažnije odluke prepustile nekome ko je nestao — bukvalno nestao, iz stana koji smo delili. Zakazala sam testove.

Rezerva jajnih ćelija. AMH. Hormoni. Krv. „Čisto da proverim.“ Da zadovoljim znatiželju. Da umirim paniku. A i, šta može da škodi?

Odgovor je: rezultat. Niži nego što bi trebalo da bude za moj uzrast. Ne katastrofalan, ali dovoljan da probudi paniku. Hitnost. Vreme koje više ne mogu da tretiram kao luksuz.

I tada je ono „šta ako“ prestalo da šapuće i počelo da vrišti.

Plakala sam. Psovala sve one muškarce koji „nisu bili spremni“. Besna na svoju dvadesetogodišnju verziju koja je verovala da će zatrudneti ako muškarac samo pogleda u njenom pravcu tokom ovulacije. Jedan pogrešan dodir? Trudna. Sede na istom kauču? Trudna. Oko u oko preko stola u kafiću? Trudna do zuba.

Potrošila sam toliko energije da se ne desi ono za šta sam verovala da će se, kad budem htela, desiti lako.

A nije. Nimalo.

I odjednom sam se našla u čekaonici IVF klinike. Sama. Oko mene parovi. Drže se za ruke, ćute, ne gledaju jedno drugo. Gledaju u pod, kao da će im se ceo svet raspasti ako pogled dignu.

I tada sam, sramotno ali iskreno — osetila zavist. Pravu zavist.

Ne na njihovu situaciju. Znam da ni oni ne žele da budu ovde. Znam da su slomljeni, umorni, pod hormonskom maglom, ljuti što je roditeljstvo postalo naučna disciplina, kredit i emocionalni maraton. Oni ovo pokušavaju mesecima, godinama. Doživeli su poraze koje još ne mogu ni da pojmim.

Ali oni imaju jedno drugo. Ruku. Rame. Nekog ko vozi kući. Pravi glupe šale. Nekog čiji zagrljaj može da umiri telo koje krvari i dušu koja se boji.

A ja sam imala samo beleške u telefonu, panični napad i iznenadnu spoznaju: moj rezervni plan sam — ja.

Nikada nisam bila usamljenija. I nikada nisam bila besnija.

Na sebe. Na muškarce koje sam stavljala ispred sebe. Na svet koji nam porodicu prikazuje kao nešto što se desi samo kad „dođe vreme“, zaboravljajući da vreme ima svoj rok trajanja. Da spremnost ne znači i sposobnost.

Besna sam što niko ne govori koliko je biološki sat stvaran. Nije metafora. To je pravi, glasan mehanizam koji te budi u 3 ujutru sa pitanjem: „A šta ako si zakasnila?“

I evo me — 36 godina, sama, uz špriceve i hormonske injekcije, trošim hiljade evra ne na sigurnost, već na mogućnost. Na „možda“. Možda će ovi zamrznuti oociti jednog dana postati beba. Možda neće.

U svakom slučaju, to nije glamurozno. Nema osnaženosti u transvaginalnim ultrazvucima i šalama o vremenu dok ti lekar kaže „sad ćemo ovo samo da ubacimo“. Nema moći u čekanju rezultata krvi, nadajući se da tvoj organizam neće opet izdati.

Trenutno, večeri provodim u kuhinji. Plačem. Puna hormona. Neizdrživo umorna. U jednoj ruci špric, u drugoj proteinska pločica. I možda je to najteži deo — što i dalje pokušavam da budem snažna. I dalje govorim „mogu ja ovo“, dok sam potpuno sama.

Ali radim to. Jer niko drugi neće.

Zato na ovaj ceo proces gledam kao na skup, bolan, hormonski ritual ljubavi prema sebi. Moj način da kažem: ne znam šta me čeka, ali ne dam strahu, muškarcima ni tuđim rokovima da mi ukradu izbor.

Ne znam da li ću ikada iskoristiti te jajne ćelije. Ne znam da li ću ikada biti majka. I dalje ne znam ni da li to zaista želim.

Ali jedno znam sa sigurnošću:

Ovo je moje telo. Moj život. Moj ritam.

Moje malo, zamrznuto „možda“.
Dok curim hormone, gubim novac, plačem tiho u termofor jer ne mogu da izdržim budna posle osam, ja sebi ubrizgavam hrabrost. Prizivam budućnost u kojoj ne zavisim ni od koga da mi donese srećan kraj.

Jer možda se kraj još ne piše. Možda ovo nije kraj, već početak.

(Ona.rs/Mamamia)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.