Posle 20 godina savršenog braka mi je javio preko telefona da odlazi: Ovih 5 koraka su mi pomogli da preživim

Znam mnogo ljudi koji nisu srećni u braku. Ja nikada nisam bila među njima. Naprotiv, mislila sam da sam u stabilnoj vezi punoj ljubavi. Moj muž i ja bili smo zajedno 27 godina, a prošlog avgusta smo proslavili 20. godišnjicu braka.

Zamislite moj šok kada sam prošlog aprila, tokom običnog telefonskog razgovora sa njim, saznala da već četiri meseca potajno viđa drugu ženu.

Izdaja je čudovište koje udara iznenada i snažno. Šok stigne odjednom. Teško ga je pojmiti, nemoguće razumeti. Prvih nekoliko sati nakon priznanja mog muža osećala sam da nikada neću prestati da plačem i da nikada neću moći da dođem do daha.

Kada sam se malo pribrala, prva reakcija bila je neverica. Kako je ovo moguće? Kako se ovo moglo desiti nama? Svi koji su nas poznavali, od prijatelja i porodice do našeg lekara, uvek su govorili isto: da smo oličenje idealnog para.

Volela sam ga više nego što sam mislila da je moguće voleti drugu osobu. Podizali smo dvoje neverovatne dece. Upravo smo se vratili s porodičnog putovanja života – Amsterdam i Izrael. Nisam mogla da shvatim kako se sve ovo desilo.

Prvi znaci da nešto nije u redu

Mesecima pre tog poziva primetila sam promenu u njegovom ponašanju. Postajao je nepredvidiv, potpuno van svog karaktera, i češće je bio van kuće nego obično. Uvek je imao naizgled valjane izgovore za svoja odsustva, ali obrazac se brzo oblikovao.

Bio je u procesu promene posla i pomislila sam da je pod pritiskom, da se oseća profesionalno izgubljeno ili prolazi kroz neku sredovečnu krizu. Pokušavala sam da mu pomognem, pokušala sam da rešimo problem zajedno. Čak sam ga odvela na romantični vikend. Ali nije želeo da priča.

Što sam više pritiskala, to je bio sve hladniji prema meni i sve češće je nestajao. Tvrdio je da njegovi problemi nemaju veze sa mnom, da „samo prolazi kroz nešto“ i da me voli, ali moje mentalno zdravlje se pogoršavalo i trebala mi je distanca.

Bila sam iscrpljena od čekanja svake noći, pa sam dogovorila da prespava kod Bena, našeg zajedničkog prijatelja, dok ne bude spreman da mi objasni šta se dešava. (Ben, kao i sva ostala imena prijatelja u ovoj priči, pseudonim je.)

Dve nedelje kasnije, istina je izašla na videlo.

Snažna mreža podrške

Te noći kada sam saznala sve, deca i ja bili smo kod moje prijateljice Kej, koja nas je primila usred ledene oluje. Mislila sam da moj muž zove da proveri kako smo, ali nisam mogla da budem više u zabludi.

Kej me je zagrlila i držala dok sam plakala. Shvatila sam da, ako želim da preživim ovo, moram da se oslonim na svoje ljude. Srećom, imala sam razvijenu snažnu mrežu podrške.

Kada je muž otišao kod Bena, Kej je razmenila brojeve sa mojim drugim bliskim prijateljem Tomom. Nikada se nisu sreli pre toga, ali to nije bilo važno. Znali su da su oni moj glavni oslonac i želeli su da koordiniraju moju brigu.

Te noći sam pozvala svoj najbliži krug ljudi i rekla im šta se desilo. Svaki put, bez izuzetka, pitali su: „Šta mogu da uradim?“ I bez čekanja odgovora, svi su odmah priskočili u pomoć. Jedan je donosio obroke, drugi je zakazao pedikir, treći poslao novac. Svi su sedeći slušali dok sam pričala i plakala. Prihvatila sam svu njihovu pomoć bez oklevanja. Znala sam da bih ja uradila isto za njih. To je pravo prijateljstvo.

Pravna i finansijska zaštita

Tokom dve nedelje dok je muž boravio kod Bena, prijateljica me je podstakla da potražim pravnog zastupnika u slučaju da stvari krenu po zlu. Tada mi je to delovalo previše oprezno, ali sam znala da moram da zaštitim sebe i decu. Srećom, advokatkinja koju mi je preporučio prijatelj prijatelja bila je spremna da me odmah vodi kroz ceo proces.

Objasnila mi je sve moguće scenarije i svaki korak. Mogla sam da pokrenem zakonsku separaciju ili da započnem postupak razvoda. Cilj je bio postaviti zaštitne mere. Odlučila sam se za razvod.

Da sam izabrala samo separaciju, morala bih ponovo da pokrenem postupak i to bi bilo skupo i iscrpljujuće. Sudski proces razvoda traje najmanje godinu dana, što mi je dalo vreme da razmislim i donesem odluku. U međuvremenu, zaštitne mere omogućile su da zamrznem finansijsku situaciju, dobijem starateljstvo, pravo na korišćenje kuće i alimentaciju.

Advokatkinja me je savetovala da ne donosim velike odluke dok se ne priberem. Naučila me je da sve korake preduzimam jedan po jedan. U nekim situacijama, medijacija može biti dobra opcija, ali ne u ovom slučaju. Bila sam emocionalno slomljena i nisam mogla da sedim sa mužem i mirno razgovaram. Nisam imala poverenja da mogu da pregovaram, posebno jer sam bila sigurna da on ne bi postupao pošteno.

U tom periodu, otišla sam u banku i uklonila overdraft sa zajedničkog računa. Bankarka je zamrzla našu kreditnu liniju i postavila postupno smanjenje isplate duga, kako novac ne bi mogao biti povučen. Cilj je bio zaštititi me od zajedničkih dugova.

Terapija i grupa podrške

Nekoliko meseci ranije, obnovila sam odnos sa terapeutom po potrebi. Njegovo nepredvidivo ponašanje uticalo je na moje mentalno zdravlje. Nakon priznanja, zakazala sam nedeljne sesije.

Osećala sam toliko emocija: bes, tuga, konfuzija, beznađe. Preživeti izdaju je jedno od najtežih iskustava. Osoba na koju si računala da te zaštiti je ona koja te povredila najdublje.

Vremenom su izlazile nove informacije koje me nisu pripremile. Nisam želela samo da preživim, želela sam da napredujem. Psiholog mi je pomogao da shvatim da kroz rad na sebi mogu zapravo da rastem iz iskustva.

Pridružila sam se i nedeljnoj grupi terapije za žene koje su pretrpele izdaju. Isprva sam bila skeptična, ali učinila sam to. Kroz iskustvo sam shvatila da nisam sama i da mnoge druge žene preživljavaju isto i dalje grade život. Dodatna prednost bila je grupna četa gde smo se podržavale kad god je bilo potrebno.

Kako pomoći deci

Još jedan oblik podrške bila je savetnica za roditeljstvo, preporučena od strane servisa grupne terapije. Pomogla mi je da deci objasnim šta se dešava.

Deca su starija – 17 i 15 godina – ali nisam znala kako da im kažem da im otac ima aferu. Isprva sam želela da izbegnem razgovor, ali savetnica mi je objasnila da deca primećuju mnogo više nego što mislimo i da je važno da im kažem istinu.

Brinula sam kako će to uticati na njih. Htela sam da im pomognem da grade zdrave veze. Sve je to bilo neistraženo tlo za mene.

Kako upravljati sopstvenim emocijama dok im objašnjavam da ih otac i dalje voli i da ono što se dešava nema veze sa njima? Savetnica mi je objasnila da im već pokazujem kako da se ponašaju u krizi. Odbijanjem da dozvolim mužu da me loše tretira, modelujem zrelo ponašanje. Time što sam snažna, pružam im sigurno utočište. Plakanje pred njima uči ih da je u redu izražavati emocije i ne potiskivati ih.

U tom periodu, takođe sam uzela životno osiguranje i napravila testament. Shvatila sam da bez zaštite braka više ne mogu da računam na muža da brine o deci u slučaju da mi se nešto dogodi.

Briga o sebi

Prvi mesec imao je strogu listu obaveza – advokat, terapeut, roditeljski trener, briga o deci, održavanje društvenih kontakata, finansije. Većinu vremena bila sam besna. Delovalo je nepravedno – dok je on živeo svoj život, ja sam pokušavala da preživim.

Ali taj bes mi je pomogao da donesem potrebne i teške odluke. S vremenom sam se umorila. Nisam spavala, nisam jela, a najgore, stalno sam razmišljala o svemu. Bila sam na ivici kolapsa.

Prijatelji, terapeut, porodica i roditeljski savetnici insistirali su na samobrizi. Isprva mi je to delovalo sebično. Kako da stavim sve na pauzu da bih otišla na večeru ili koncert?

Ali istina je: briga o sebi znači učiti da voliš sebe. Znači naučiti da ti je dobrobit prioritet. Intuitivno znam da je njegovo ponašanje bilo pogrešno i da nisam kriva, ali u braku sam njegove potrebe stavljala ispred svojih i time sam mu nesvesno dozvolila loš tretman.

Očekivala sam da će me neko drugi tretirati bolje nego što ja tretiram sebe – i to je bila greška. Stavljanjem sebe na prvo mesto, učim da prekinem ciklus nezdrave veze. Znajući svoju vrednost, postavljam standard kako želim da budem tretirana u budućnosti. To je najveći poklon koji mogu dati sebi i svojoj deci.

Prihvatanje nove realnosti

Ovo nije put kojim bih izabrala da idem, ali učim da prihvatim novu realnost.

Koliko god bilo primamljivo da tugujem za životom koji sam mislila da imam, nema koristi od života u poricanju.

Koračajući napred, verujem da ću jednog dana stići do života kakav zaista zaslužujem.

(Ona.rs/Chatelaine)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.