Bila je nepismena žena koja je volela da popije: Ipak, odgajila je UM kojem niko nije mogao da parira

Postoje žene koje nikada nisu učile knjige, ali su iz sebe rodile celu književnost. Tatjana Fjodorovna Jesenjin bila je jedna od njih. Siromašna, nepismena, žena sa sela. Govorilo se da je znala da popije. Da je nekad bila surova. Ali ona je odgojila Sergeja Jesenjina. Pesnika koji je pisao tako da se i danas oseća kao da vas gleda pravo u dušu.

Njihov odnos bio je nepravilan, pun pukotina, ljubavi koja boli i tišine koja traje godinama. Jesenjin je rano osetio usamljenost, čak i uz živu majku i oca koji je fizički postojao, ali nije bio tu. Iz tog prostora praznine nastala je poezija koja se čita kao rana koja se ne zatvara.

Majka koja nije imala mnogo da da, ali je dala sve što je mogla

Tatjana je jednom, u retkom intervjuu, pokušala da objasni kako je bilo odgajati dete koje gori iznutra.

- Rodila sam ga na selu. Bili smo više siromašni nego bogati, rekla je ona. Govorila sam mu da mora sam da zaradi, da ne otima ničije i ne želi tuđe.

On je čitao sve. Do besvesti. Noću bi mu gasila svetlo da zaspi, a on bi ga opet palio. Kao da je znao da mu vreme curi.

Jesenjin je pohađao školu samo do četvrtog razreda. Za selo, to je bilo mnogo. Kada su ga poslali u dodatnu školu, to je već bio luksuz. Tatjana je to opisala jednostavno.

- Imao je žeđ za znanjem. Želeo je da zna sve.

Mit o strogoj majci i istina koja boli

Pričalo se da je znala da popije. Da je bila gruba. Da nije uvek imala nežnosti za dati. I to je takođe istina. Ljubav na selu nije meka. Ona je gruba, kratka, izrečena u pola reči. To je ljubav koja se ne pokazuje rukama, nego ćutanjem. I ta tišina je ostala u njemu zauvek.

I onda, tu je pesma. "Pismo majci". Pesma koja svakome slomi nešto u grudima. Pesma u kojoj on ne osuđuje. Samo razume. On joj se vraća, u stihu, u sećanju, u glasu.

Jesenjin nikada nije pobegao od sela. Ni kad je bio poznat. Vraćao se ljudima, prizorima, prizemljenosti. Sve što je pisao nosilo je miris zemlje, snega, drveta koje pucketa u peći. Nosilo je nju.

Njena ljubav, nesavršena, tvrda, zemljana, postala je njegova lirika. A njena tuga, tiha, bez reči, postala je njegova čežnja.

I zato se i danas, kad se govori o Jesenjinu, govori i o njoj. Iako je ostala u senci, ona je bila njegov početak. A ponekad je početak važniji od svega što dođe posle.

Njena priča nije lepa. Ali je stvarna.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.