Tara je imala život iz snova kad je rekla "lepo je sve to, ali hoću u avion": Ovako danas izgledaju njeni dani

U svetu gde nas društvo često tera da izaberemo samo jednu ulogu i držimo se sigurnog koloseka, devojke koje spajaju nespojivo postaju prava inspiracija.

Zamislite popodne u kom, nakon sati provedenih u strogoj diplomatskoj disciplini, pregovorima i protokolima, zamenite poslovnu eleganciju pilotskim kombinezonom. Sednete u kokpit ultralake letelice, isključite mobilni telefon, ostavite sve zemaljske probleme iza sebe i prepustite se isključivo komandnoj palici i vetru.

Ona se zove Tara Raić Blanuša, pilotkinja je i živi dokaz da nebo ne poznaje rodne stereotipe. Dok se Beograd uveliko priprema za tradicionalni Avijatičarski bal, Tara nam otkriva kako izgleda život među oblacima, zašto u avijaciji ima manje predrasuda nego na drumu i kako se u jednoj crvenokosoj devojci prepliću vrhunski fokus i čista ljubav prema adrenalinu.

Od dečjeg tobogana do piste na aerodromu "13. maj"

Neki ljudi se jednostavno rode sa čipom za istraživanje i stalnim porivom da pomeraju sopstvene granice. Kod Tare, taj avanturistički kod bio je vidljiv od najranijeg detinjstva. Dok su se druga deca oprezno spuštala niz tobogan, ona je tražila drugačije uglove posmatranja sveta - doslovno naopačke.

Njen otac Zoran, koji joj je danas uz majku najveća podrška i verni saputnik u avanturama, sa ponosom se seća tih trenutaka koji su naslutili da njegova ćerka neće birati obične puteve. Kada je položila vozački ispit za automobil, umesto da se smiri, Tara je osetila da joj je horizont postao preuzak. Tražila je novi izazov, nešto što će joj ubrzati puls i nahraniti urođenu radoznalost.

Taj klik se dogodio kada su ona i otac, oboje vođeni sličnim nemirnim duhom, odlučili da istraže svet avijacije.

Uz bezrezervnu podršku majke Veronike, koju smatra zaslužnom za sva svoja postignuća, a koja je preuzela ulogu porodičnog "logističara" i dežurnog čuvara mira, stigli su na aerodrom "13. maj". Tamo su pronašli mnogo više od piste i aviona, pronašli su zajednicu koja ih je prihvatila raširenih ruku.

- Veoma sam radoznala osoba, obožavam adrenalin i samo kada sam položila za automobil, prošlo je neko vreme i ja sam shvatila da moram nešto novo da saznam. Igrom slučaja tata i ja smo oboje veoma, onako, avanturistički nastrojeni i bila je potraga za tim. Mama je velika podrška u svemu tome i našli smo se na ovom aerodromu. 13. maj, koji moram da pohvalim kao jednu od najlepših zajednica koje sam imala u životu - kaže Tara.

Kako letenje leči od preteranog planiranja

Ulazak u svet pilotiranja donosi transformaciju koja prevazilazi puko upravljanje mašinom. Za nekoga ko se bavi diplomatijom, gde se svaki korak, reč i strategija detaljno analiziraju i planiraju unapred, nebo je donelo neočekivani lek - čist, destilovani fokus na sadašnji trenutak.

U vazduhu nema mesta za misli o sutrašnjem danu, niti za analizu prošlosti. Tamo gore, svaka sekunda zahteva potpunu prisutnost tela i uma.

Tara priznaje da joj je, kao osobi koja voli da drži sve pod kontrolom i uvek gleda korak u budućnost, letenje postalo jedino mesto gde uspeva da ućutka taj unutrašnji planer. Paradoks avijacije leži u tome što vas ona uči apsolutnoj pedantnosti i pripremi pre nego što odlepite točkove od zemlje, ali vas istovremeno primorava da budete spremni na sve ono što je potpuno nepredvidivo. Taj balans između discipline i fleksibilnosti je ono što letenje čini magičnim, a životne lekcije iz kokpita Tara uspešno prepisuje i na svoju svakodnevicu na zemlji.

- Pa rekla bih fokus u trenutku, u velikoj pedantnosti pripreme pre samog leta i donekle neko isplaniranosti, ali paradoksalno da ste pripremljeni na sve što ne možete da očekujete. Po prvi put u životu sam naučila da budem u trenutku, što je meni veoma teško jer sam osoba koja planira sve i stalno je korak u budućnosti, tako da letenje je maltene jedino mesto gde sam ja prisutna u svemu.

Zašto na nebu nema mesta za „ženske priče“

Iako bi mnogi na prvu loptu pomislili da se mlada žena u sportskoj avijaciji svakodnevno susreće sa sumnjičavim pogledima i stereotipima da to "nije ženski posao", realnost na aerodromu je potpuno drugačija. Zapravo, Tara i njen otac kroz smeh primećuju interesantan fenomen - mnogo više predrasuda i negativnih komentara o ženama vozačima možete čuti u svakodnevnom saobraćaju na drumu nego među pilotima.

U vazduhoplovnoj zajednici, gde bezbednost zavisi od znanja, poštovanja pravila i međusobnog poverenja, sujeta i podela na muške i ženske poslove brzo isparavaju. Muškarci u avijaciji, kako Tara ističe, pokazuju onaj predivni, prirodni zaštitnički faktor koji ne sputava, već pruža osećaj sigurnosti.

Kada ste na istom nebu, bez obzira na to da li upravljate malom ultralakom letelicom ili velikim komercijalnim avionom, pravila komunikacije i poštovanje vazdušnih šema su isti za sve. Nebo ne mari za pol, ono mari samo za vašu sposobnost i smirenost.

- Moram da kažem da je više komentara bilo za to šta će žena u automobilu, nego u avionu. Stvarno, ovde je zajednica sjajna, muškarci su još bolji, kao i žene koje su ovde, i ništa ne bih menjala. Jedino na šta ovde možete naići je ta preveliki, da tako kažem, zaštitni faktor koji je prirodan kod muškaraca i koji ja lično obožavam, tako da ta zaštita je tu, ali bilo kakva osuda ne - objašanjava Tara.

Proslava tradicije i slobode na Avijatičarskom balu

Povod za ovu predivnu priču o hrabrosti i strasti jeste predstojeći Avijatičarski bal, događaj koji u sebi nosi duh stare, otmene Jugoslavije, a koji Udruženje žena letača Srbije ponosno održava u životu.

Ovaj bal nije samo prilika za oblačenje svečanih toaleta i druženje; to je simbol kontinuiteta, slavljenje svih onih hrabrih žena koje su kroz istoriju krčile put današnjim generacijama pilotkinja. To je mesto gde se brišu granice između profesionalaca i zaljubljenika u plava prostranstva, i gde se slavi sloboda koju samo letenje može da pruži.

Kada govorimo o potpunoj slobodi i snovima, Tara nas je ostavila sa jednom predivnom, gotovo filmskom slikom. Na pitanje iznad kog dela planete bi napravila svoj savršeni krug da ima apsolutnu slobodu leta, ona ne bira tropska ostrva, niti svetla velikih metropola. Njen san su bela prostranstva i sletanje helikopterom na surovu, ali veličanstvenu ploču leda na Antarktiku.

- Moj savršeni krug prvo bi bio u helikopteru i bio bi sletanje na Antarktik. Volela bih da apsolutno slobodno mogu da odaberem jednu ploču leda, da sletim i da uživam u tome i apsolutnoj tišini.

Tarina priča je glasna poruka svim devojčicama i ženama koje se dvoume da li da krenu za svojim naizgled "ludim" snovima. Njen savet je jednostavan - probajte. Najgore što može da se desi jeste da shvatite da to nije za vas, ali žal za propuštenim prilikama je teret koji ne treba nositi. Zato, neka vam Tarin primer bude vetar u leđa, jer život je previše kratak da biste ostali na zemlji ako vam je srce već u oblacima.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.