Čuveni dečji psihijatar objasnio zašto nije važno da dete bude odlično: "Do 15. godine nije važno šta zna"

Akademski uspeh u velikoj meri kroji i predviđa životni uspeh ili nam je makar tako predstavljeno u teoriji. U praksi, čini se da nije sve tako crno-belo. Iako je obrazovanje ključno za razvoj naše ličnosti, vokabulara i elokvencije - nije presudno u stvaranju motivacije, snalažljivosti i socijalne inteligencije. Zbog čega onda stavljamo veliki pritisak na decu i to odmalena?

Da li je zaista važno da nam dete bude skroz odlično u prvim razredima osnovne škole? Ovu dilemu razjasnio je doktor Svetomir Bojanin, osvrćući se na problematiku prizme kroz koju roditelji posmatraju školovanje, za koju ističe da je pogrešno fokusirana.

- Mi deci na osnovu uspeha koji su imali u školi govorimo "ti si za ovo, ti si za ono". Dok zapravo nemamo pojma šta dete želi. Reći za nekoga da će biti odličan u ovome ili onome zato što sad ima dobre ocene, to je isto kao da mu kažemo da smo to videli kod neke babe vračare. Škola o tim problemima ne razmišlja. Ona razmišlja kako će da pravi programe - započinje svoje izlaganje Dr Bojanin.

On ističe zanimljiv fakt - do 15. godine uopšte nije bitno šta dete zna i koliko, već kako će se razviti.

- Nije bitno da li zna matematiku, nego da li je ta matematika, koju je učio, podsticala njegov razvoj ili je bila prejaka pa je čak zaustavljala taj razvoj. Prejaka nadražljivost za neku situaciju koju neuroni ne mogu da savladaju je opasna. A mi to ne shvatamo ozbiljno.

Znamo da je svaka škola obavezna da ima pedagoga i psihologa, ali dr Bojanin ističe da postoji nedostatak defektologa koji bi se ozbiljnije bavili mentalnim zdravljem na taj način.

- Ako se detetu motiv ne otvori putem primarne radoznalosti i zadovoljstva koje tu radoznalost prati, "bičem" nećemo moći da stvorimo razlog za odlaganje zadovoljenja radi pukog rada, učenja, a to je ono što smo navikli da zovemo radnom navikom. Bičem se ne stvara ni ljubavi za otkrivanjem života, ni mudrost. Bičem se budi gnev, mržnja i želja za osvetom. Bičem se dete izgoni iz svake potrebe za misaonim odnosom prema životu.

Dr Bojanin ističe da smo naviknuti da deci radnu naviku, iliti formu radne navike kakvu je stvorio 21. vek, predočavamo kao nešto lepo. Ali, to je uglavnom kalup koji se nameće silom.

- Dete ima problem, pa bi radije da se igra nego da uči. Dakle, ono ne ume da odgodi zadovoljstvo igre da bi sutra bio mudriji u nečemu. Problem je u tome što detetu treba omogućiti da ono razume zašto nešto treba da uradi. A to možemo da postignemo samo ako se trudimo da decu razumemo, a ne da ih vaspitavamo. Vaspitanje ide iz našeg projekta.

Svetomir Bojanin je potom prepričao situaciju iz realnog života.

- Jedan tata inženjer me je pitao "šta vi tu sad meni pričate o mom detetu? valjda ja kao roditelj znam šta je najbolje?". Ja sam mu rekao da on treba da ide za detetom a ne ispred njega jer tako smeta njegovim vidicima. On se na mene naljutio. Jer on zna da roditelji vaspitavaju decu, da su vlasnici dece - odgovorni za njih. A kod mene je zapravo došao da reši problem deteta koje ima diskalkulaciju. To znači da je pametan i bistar, samo ne ume da računa.

- Diskalkulacija je zapravo problem orijentacije u prostoru. Dečak od osam godina nije znao da razluči levo od desnog, samim tim nije razumeo ni matematičku logiku. Tu je potreban rad sa defektologom, ne sa psihijatrom.

(Ona.rs/Zelena učionica)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.